Атамански коментар (Пише: Атаман Заглибљански)

Још крајем 2016. године, а након више објава локалних медија везаних за повећан број паса луталица, родила се идеја да је Општини Смедеревска Паланка неопходан азил за псе. Тада је као једна од могућих локација помињано општинско земљиште на путу ка Водицама.

Но, и тада, као што је и до дана данашњег, нешто се увек изјалови.

Питате се, „шта“ и „како“?

Нешто је било до нас – грађана Смедеревске Паланке, јер смо увек имали нешто прече, без обзира да ли се радило о водоснабдевању, саобраћајној инфраструктури, финансијским блокадама у предузећима, установама и школама или о незапослености, недостатку инвестиција или о другим нагомиланим проблемима.

Међутим, шушкало се и о политичким и ускоинтересним ујдурмама, па и о саботажама, али је увек тај неки нови проблем бацао проблем са псима луталицама на дно листе.

Шушкало се и о „кучећим клештима“, тј. о томе, да су се појединци лепо наплатили од Општине нагодбама са јавним правобраниоцем, тако што су угризе паса „фалсификовали“ притиском тих клешта на одређени део тела и то није функционисало само локално, већ су и престонички медији писали о томе.

(* „кучећа клешта“ – специјална напредна направа, конструисана према спецификацији вилице просечног пса луталице, а која се користи како би на кожи оставила отисак уједа, потом да би се обезбедио извештај лекара у здравственој установи и на крају наплатила одштета од општине нагодбом са јавним правобраниоцем)

„Зли језици“ су чак тврдили, да су се тако награђивали заслужни страначки активисти, па је било неопходно имати што већи број паса-луталица по улицама, како нико не би ни посумњао у фалсификоване уједе с помоћу „кучећих клешта“.

Када говоримо о политичким ујдурмама, онда свакако морамо поменути и чињеницу, да су азили за псе уједно и озбиљан бизнис, јер сем што своје услуге наплаћују они који хватају псе, такође постоји и више начина да се преко пројеката аплицира и за средства која обезбеђују међународне организације. У све ово укључите и режимске квази-организације као што су Народне патроле или Левијатан-шапе, па ћете добити спој који многи данас сатирично називају „Патролне шапе“. Ко није упућен како пролазе алтруисти са азилима за псе, а који су се дрзнули да некоме покваре бизнис-план, слободно нека изгугла како су „Патролне шапе“ упале у азил за псе у Крагујевцу и под окриљем ноћи и буквално са фантомкама – преотели азил, уз пратеће наслове и лажна сведочења у престоничким режимским блатоидима.

Елем, Смедеревска Паланка није тамо неки мали Крагујевац, те ћемо по свему судећи одиграти мудрије. Изборили смо се и са већим аждајама пре пар месеци, па ћемо и са том „кучећом-мафијом“. Намирићемо кога треба, партијски запослити још понеког и све довести у легалне оквире. Очистићемо улице, те ће бити и вуци сити, а и козе на броју, тј. искористићемо „ниске страсти“ политичке елите која је ставила шапе на бизнис са азилима за псе.

Како?

…па лепо.

И пси луталице – сити и партијски запослени на броју; ако ме разумете?

Сербиа Тудеј

Иако у сенци неких немилих активности и догађаја ван самог локалног парламента, 2. седница Скупштине општине нам је у одложеном гледању дала потпуно другачији увид у све оно што је на истој обрађено обимним дневним редом.

Свакако је најсветлија фигура читаве седнице председница Скупштине – Радмила Радисављевић, јер је без обзира на то што су у сали били присутни прекаљени одборници и говорници кроз више сазива, деловала искусније и ауторитативније не само од њих, већ и од свих својих претходника у истој столици.

Мирним гласом, са одличном дикцијом, без граматичких егзибиција или беспотребних упадица какве смо имали у прошлости, више од три сата је држала концентрацију на завидном нивоу, толеришући чак и кршење пословника или дискусије ван дневног реда, како би на мудар начин предупредила евентуална незадовољства говорника или потенцијалне инцидентне ситуације и оштрије дискусије.

Да, било је кршења пословника и излажења из оквира дневног реда, чак и уз најаву дискутаната да то свесно раде, али с обзиром да се радило о првој радној седници након конститутивне, верујемо да ће и поред свега овај скупштински сазив бити један од најквалитетнијих од поновног увођења плурализма локално.

Можда не толико занимљив, можда без пуно жара у политичкој борби, оштрине у дискусијама или забавних доскочица, па ни реплика у недоглед, али дефинитивно очекујемо да ће бити ефикаснији од свих претходних сазива, јер ауторитет и педагошки приступ председнице Скупштине доводи одборнике у позицију да коначно буду свесни тежине онога што изговоре за говорницом, те се и у дискусијама понашају као бољи ученици пред школском таблом.

Што се самих дискусија тиче, можда однос броја одборника власти и опозиције није обећавао доминацију критичког мишљења, али то се на 2. седници баш и није потврдило, јер су чак и одборници власти позивали одборнике опозиције да реплицирају, а у својим одговорима им указивали и на све друге инструменте и могућности, помоћу којих могу да дођу до одговора на постављена питања или реше правне и све друге дилеме на које су указивали.

Од тема које су наметали одборници опозиције, издвојили бисмо као најбитније, ону која се тиче водоснабдевања у Кусатку, тј. квалитета воде у школи, као и трошкове родитеља у том селу због недостатка пијаће воде, али свакако и проблеме са уређењем сеоских гробља, с посебним акцентом на Азању, где је ситуација алармантна због дивље депоније поред самог гробља.

Трећа битна тема, а коју је унапред највљивала на друштвеним мрежама одборница Покрета слободних грађана – Биљана Пурешевић, тиче се ЈКП „Водовод“, кадровских решења у том предузећу, као и о покренутим аферама на друштвеним мрежама у вези са тим предузећем. Но, њеном сарадњом са спорним профилима и истицањем у коментарима на тим опскурним профилима, прилично је сама обесмислила чак и оно на шта с правом указује, сем што су јој доста тога подвалили, као што је сукоб интереса на који се позвала званичним дописом Скупштини општине. Желимо јој да убудуће реши проблем и са тремом, јер је деловала и прилично деконцетрисано, те су је одборници власти добацивањем лако изводили из такта, па ни оно што је сама написала није читала течно, већ са словним и граматичким грешкама, пребацујући се с теме на тему, што је јако тешко и заморно пратити.

Доста се говорило и образовању, а с обзиром да су те тачке биле негде на дну дневног реда, заиста је деловало депримирајуће када је указано од стране опозиције да тиме власт показује и колико им је стало до тих тема. С освртом на размере евакуације грађана из Србије, а посебно из Смедеревске Паланке, и ми сматрамо да би те тачке требало да буду при врху сваког дневног реда, а не да се истима баве одборници када су већ уморни, тј. при крају седнице.

О дискусијама власти, усвојеним кадровским решењима, заиста бисмо могли да напишемо прилично обиман осврт, али не желимо да замарамо пратиоце и читаоце оним што би било несврсисходно, поготово што се ради о унапред усвојеним и договореним ставовима и решењима.

Смена В.Д. директора (у законском прекорачењу) ЈКП „Паланка 2020“ Ненада Јанчића и најава детаљне контроле ревизора у том предузећу, на којој подједнако инсистирају и одборници власти, као и одборници опозиције, указују да сем озбиљних притужби грађана, постоје основане сумње да је било и злоупотреба, почевши од самог дискутабилног именовања В.Д. директора (у законском прекорачењу).

А ко зна!? …можда Ненад Јанчић и сам отвори душу о свему ономе на шта га је натерао Бурдзеленски, како би бар себе спасао од евентуалних правних последица.

Именовање нове В.Д. директорке за сада не желимо да коментаришемо, јер за то не видимо ни смисао, нити намере општинског руководства са таквим потезом, јер се вероватно ради о привременом решењу, какав би статус В.Д.-а и требало да буде.

О избору новог Општинског правобраниоца – Ненада Младеновића, можемо само рећи једно: АXИОС! (достојан)

Сербиа Тудеј

Не, није изумрео небески народ који се уз гитаре дружио, путовао, летовао, заљубљивао се, само их ви не тражите на правом месту.

https://www.facebook.com/100080921266859/videos/359804566218154/

Од данас званично одлазећи, а ко зна можда и долазећи, јер смо ушли у изборну годину – председник општине Смедеревска Паланка – Никола Вучен, у два недавна медијска обраћања јавности концетрисао се на младе, породицу, популациону политику и образовање.

Насупрот њему, његови опоненти, за сада прилично стидљиво дочекују кампању за локалне изборе и не износе још увек никакве адуте, нити именују кандидате. Ма у колико колона се поделили, наспрам себе ће имати једног од најуспешнијих политичара из централне Србије који се за непуне четири године винуо до највиших државних кругова, успешно водећи једну од најдевастиранијих општина у Србији. Могуће је да ће опозиционе опције покушати са прекопавањем афера везаних за одлазећег председника општине и његових најближих сарадника, јер тешко да ће имати шта друго да кандидују, а да ту тему или пројекат већ није узурпирала актуелна власт.

С друге стране одлазећа гарнитура има са чиме да се похвали и да са јасним резултатима, на свим пољима, скоро спокојно дочека изборе, уколико буду умели да их презентују јавности.

Оно што је такође битно је и моћ одлазећег председника, јер сем прилично стабилне владавине у претходном периоду, данас има позиције и у председништву највеће странке у држави, а и у Управном одбору НАЛЕД-а. Та друга позиција је јако битна, јер се управо тиче локалног економског развоја и инфраструктурних пројеката, а спој са првом функцијом је добитна комбинација за приступ свим државним ресурсима и средствима.

Не бих желео да обесхрабрујем икога, а нарочито не ентузијасте који нису компромитовани и који мисле да могу боље, али бојим се да улазимо у период прилично досадне кампање са унапред познатим исходом, сем уколико не буде некаквих изненађења. А волео бих да ме изненаде – како власт, тако и опозиција, али за сада тога нема ни у најави. Волео бих да видим креативније кампање, сугестивне индивидуалце, људе са развијеним реторичким квалитетима, идејама, пројектима, па чак и луцидним, зашто да не!? Но, не верујем да ће се појавити, јер су миграције ка престоници, и даље ка економски развијеном свету учиниле своје. Елем, оно што је до мене, може да буде да их замолим да бар буду цивилизовани, да се суздрже од насиља, личних увреда, монструозних таблоидних наслова, а нарочито од увлачења других градова и општина у наш скромни, локални, друштвено политички живот.

Толико од мене; за сад.

Срећна нам Нова изборна година, Паланчани.

Препоручујем свим Паланчанима да погледају, јер је у питању вероватно најбољи интервју акутуелног председника Општине.

И не брините, нема политике, нема странчарења, нити помињања политичких противника.

Сам интервју је локал-патриотски, афирмативан, а већим делом и мотивациони, нарочито за млађу популацију.

Верујем, да сем оних са некаквим личним анимозитетима или са изгубљеним привилегијама, ретко ко ће моћи да има озбиљнијих замерки.

Пробајте да на пола сата заборавите и на идеолошке разлике, па ће вам бити јасно зашто је човек ту где јесте и запитајте се да ли сви треба да се поносимо са њим, макар се не слагали са политиком његове странке.

Од мене, свака част.

(Преузето: You tube)

(ЦИТАТ: „Атамане, да их видиш само како удружено седе и ови из опозиције, а и смењени и најурени ови из власти, и кроз стакло гледају тужним очима према општинској згради. Они бр’е виде ту зграду као огромну касу којој немају приступ и ‘ће да цркну због тога!“)

Данима ме већ неколицина пријатеља из разних опција или без опције моле да срочим текст којим бих бар колико-толико усмерио људе у којем правцу би требало да размишљају и чиме да се воде приликом избора својих фаворита на локалним изборима.

Не иде ми.

И овог пута, као анти-системац, не могу ни да размишљам о опредељивању, а камоли да некаквом анализом укажем другима шта је за њих добро. Знам, већина ће одмах помислити да је онда најбоље да се свако води личним интересима, пошто су већ све идеологије пропале и кад већ нема некомпромитовних појединаца због којих би мирне савести могли да заокруже ову или ону листу.

Не замерам им.

И за тако нешто је неопходна одлучност, а и време је да се раскрсти више са поделама по идеолошком кључу када су у питању комуналне услуге, инфраструктурни приоритети или избор оних који би евентуално привукли неку инвестицију.

Но, оно што могу да раздвојим можда ће многима помоћи.

– ОПОЗИЦИОНИ УГАО –

Одувек сам сматрао да је смењивост власти основни и јако битан квалитет сваког друштва. Једноставно, власт не стигне ни да се опусти, а и под константним је притиском, јер следећи убрзо долази. Наравно, у то би требало укалкулисати и то, да ће се онај који је на власти трудити да се што више накраде за тај период, а да ће му свако следећи контролисати и најситније детаље владавине. И не заборавите: свака власт је лоповска из угла опозиције.

Делује ли вам ово прихватљиво?

Помаже ли?

– УГАО ВЛАСТИ –

Свако друштво које жели прогрес мора бити политички стабилно; без турбуленција, афера и сличног. Стабилност је прва ствар на коју обраћају пажњу и инвеститори. Власт компатибилна са републичким институцијама такође са собом носи и извесне привилегије, нарочито у домену додељивања и коришћења средстава из текуће буџетске резерве, отписа дугова, па и других врста помоћи, које се тичу финансирања већих инфраструктурних пројеката које локалне самоуправе не могу саме да финансирају.

Је л’ сад и ово прихватљиво?

Да, и мени је чудно.

Ето, покушао сам да искључим на кратко анимозитет према данашњим властодршцима, сагледао све реално и из неутралног угла, али ми опет нешто ту недостаје. Видим предности и мане и једних и других, а сплетом јако чудних околности, буквално смо приморани да убрзо о њима одлучујемо, иако знамо какве све афере оптерећују локалне властодршце и зашто су чак 3 пута за годину и по дана падали са власти, па препакивањем, уценама, чак и насиљем се опет некако одржали до скоро.

С друге стране многи још нису заборавили, а ни опростили претходним властодршцима, тј. данашњој опозицији, све оно где су они грешили; неко ће рећи чак и више од ових данашњих. Лично сам и ту подељен.

И како сад?

Је л’ ме и даље не разумете зашто сам анти-системац и зашто сам против оваквог накарадног изборног закона са листама?

– МОЈ УГАО –

Себи могу да дозволим луксуз да и на ове изборе не изађем. Свекупна ситуација ми је само учврстила тај став. Знам да ће власт предизборним радовима многима навући шарене наочаре на очи, а да ће опозиција имати шта да критикује и да им спочитава све до једне афере које их оптерећују, а све у жару борбе за тај јадни и несрећни буџет. Партијски запослени ће из захвалности према оној опцији која их је запослила (власт или опозиција) гласати свакако, па чак и ако им није нимало идеолошки блиска. Опет, неки други се надају да ће их неко касније наградити за све активности око избора, а ко зна шта је некима већ и обећано. И наравно, сви они мисле да су Богом дани, сви мисле да нико то не уме боље од њих и сујетни су до зла Бога у томе. Мисле они да знају и са буџетом; мисле да су јако стручни у трошењу новца пореских обвезника.

Е па… нису! Проверено немају појма, доказано и недвосмислено!

Ни једни, ни други, а о трећима је тек бесмислено и размишљати.

ЧЕТИРИ БУЏЕТА МИНУСА И НИКО КРИВ!?

Неспособни су и они који су толики минус направили, а и они који нису умели да за такву девастацију општине икога оптуже, процесуирају и утамниче.

НАПОМЕНА: Када напишем „ЧЕТИРИ БУЏЕТА МИНУСА“, мислим на 2,2 милијарде минуса које је оставио #жутаћ – Кенан, а ЈАВНО објавио за скупштинском говорницом #наПРДњак – Петар Милић, као и на додатних 2 милијарде минуса (сада вероватно и више) које су укупно направили #наПРДњаци.

Дакле, да идемо на изборе да изаберемо оне који ПРОВЕРЕНО немају појма ни о чему, сем да праве буџетски минус!?

Не, хвала.

Не желим одговорност, нити да дајем легитимитет онима који немају појма.

Ви им дајте глас, кад већ „морате“ и „запиње“ вам, да жмурите над НЕИМАЊЕМ ПОЈМА.

И да; јавите ми кад НЕКО буде крив за ЧЕТИРИ БУЏЕТА МИНУСА, тад ћу можда да гласам.

Негде сам прочитао да онај коме смета млеко, не иде унаоколо да туче краве и козе, већ га једноставно не пије, али примењивање тога на консумента, политикантска крда или стада неко би схватио погрешно, а можда би чак било и увредљиво; за консумента или неко крдо или стадо. Но, ако изузмемо сву увредљивост симболике, те на све централе престоничких странака гледамо као на мање или више успешне сточарске фирме, које су у озбиљном бизнису производње млека, већ све звучи мало прихватљивије.

Mлеком се снабдева консумент, тј. онај ко воли производе крда или стада, понекад и на фанатичан начин. Некада је то млеко здравије на извору, а кроз прерађивачку индустрију или исхраном крда или стада може да се баланисира и да токсичност буде прихватљива или неприхватљива. Наравно, ретко се просипа млеко, сем уколико није у питању озбиљна токсичност или нека љутња јединке из крда или стада која се ритне и погоди кофу „случајно“.

Некад је народ толерантнији према токсичности, па консумент свесно троши и токсично млеко, чак нарушавајући и сопствено здравље, али ретко се запита да ли му је млеко сточарских гиганата из престонице заиста неопходно. Ваљда навика или страх да не остане без сигурног извора млека.

Неки се чак усуде да производе сопствено млеко – чисто за локално тржиште, али гиганти у том суровом сточарском бизнису су немилосрдни, јер величина њиховог тржишта изискује квантитет, више неголи квалитет, па се са конкуренцијом брутално обрачунавају својом медијском и другом машинеријом, коју називају сточарском инфраструктуром.

Ух, завртело ми се у глави од оволико млека. Опило ме.

Елем, велике сточарске фирме неретко селектују, па и преузимају индивидуалне произвођаче како би освежиле своја крда или стада. Некада тајно сарађују са њима, како би поправиле квалитет свог млека или смањиле бар привидно токсичност, а некада само искористе име локално познатог малог сточара како би се лакше пробиле на тржиште у некој средини. Озбиљан је то бизнис; вишевековни.

Свакако да маркетинг чини чуда у тој индустрији, па је и медијска подршка јако важна, нарочито у међусобним обрачунима гиганата из престонице. Велике медијске куће често постоје само из разлога да би адекватно маркетиншки испратиле рад, прикриле токсичност и утицале на тржиште зависно од интереса великих сточарских фирми. Локални маркетинг је ту такође битан, јер циљано гађа потребе локалног консумента, а и обично је у мањим срединама лакше продати токсично млеко.

Но, да демистификујемо терминологију.

КРДО ИЛИ СТАДО – скуп животиња одгајаних по програму од стране произвођача под штапом пастира.

ПАСТИР – онај који пази на понашање крда или стада у природи, на ливади, па чак и у затвореним објектима. И да; обавезно има штап и уме са истим.

ЈЕДИНКА КРДА ИЛИ СТАДА – даје млеко, преноси енергију и напаја консумента са својим производима на нивоу наркотика или идеологије. У крду или стаду се осећа моћније и вредније, а самостално је обично безвредна, а није ни баш исплатива самој себи.

ИНДИВИДУАЛНИ СТОЧАР – Онај који нема довољно велико крдо или стадо и који своје производе пласира локално, чекајући добру понуду, понуду коју не може да одбије или уцену од гиганата у тој индустрији.

МЛЕКО – опојна текућина за старе и младе консументе.

КОНСУМЕНТ – онај ко не може без млека. Уствари може, али онда пати, јер други консументи неће да се друже са њим и усамљен је.

ТОКСИЧНОСТ – штетност млека по консумента физички, а све чешће и психички.

И где ви ту видите непознату или нешто непознато у овој једначини?

Чак и најпростијем консументу је све познато.

Их, па није млеко толико токсично као никотин, кофеин, алкохол и други акцизни производи да би било забрањено!? Мислим бар не у неко догледно време и сигурно неће тај отпор према млеку кренути из овако мале средине као што је Прљанковил.

Јој, да; за млеко на нашем локалном тржишту кажу да је најтоксичније. Тако бар сведоче сви локално, а и видљиве су и последице те токсичности на сваком кораку. Ето, толико је токсично да смо само по томе и познати. Васколики СНСбистан нас исмева и чуди нам се како преживљавамо с толико отрова. Ето, чак се и велике сточарске фирме не усуђују да уложе у квалитет млека, већ с времена на време пошаљу пастира да истуче крда или стада, на привремену радост консумента, ал’ крда и стада се и тада не поправе, те (не)квалитет млека остаје исти.

Блеје, мучу ил’ јаучу и опет „СА ИСТИМА – ИСТО“.

И нема непознатих. Све познати.

Ал’ јесу у једначини – да се једначе. У томе се и такмиче – у једначењу.

И решења једначине нема, нити је видљиво у даљини. Можда баш зато што нема непознатих.

Решења нема чак ни тамо негде преко дивног хоризонта иза којег се крије најдубљи амбис наше пропасти.

(Смисао овог текста није да увреди и омаловажи крда и стада, нити велике сточарске фирме, већ да се поправи квалитет млека вређањем свести консумента, који се не бори за бољи квалитет. Хм… или је можда боље и да нема млека уопште!?)

У нашем народу постоје два сценарија по којима се конзумент добрих и лоших вести опредељује када је у питању редослед којим ће му бити саопштене. Једни бирају прво добру, како би у што позитивнијем расположењу дочекали лошу, док пак други више воле да им се саопшти лоша, како би им финални осећај био подстрек за будућност. Ми у Прљанковилу нисмо имали прилике да бирамо; снашао нас је други сценарио. Ваљда зато и нисмо сада толико љути колико би били да нам је наметнут први.

 

– ВЛАДАВИНА #мрачањака (27.05.2016. – 16.12.2016.)

 

Иако су у предизборној кампањи обећавали свашта, а и са победоносним бубњевима преузели власт од својих претходника, веома брзо су потонули у муљ афера, непотизма, ЕНОРМНОГ партијског запошљавања, различитих протоколарних грешка у локалној Скупштини и ван ње, компромитовањем на сваком кораку и у свим контактима са републичким властима, кадровским грешкама, финансијским аферама са намиривањем и незаконитим исплатама, непиСНСменим саопштењима и наредбама, са штрајковима више јавних предузећа и установа, анимозитетима у Општинском одбору странке који су се преносили у општинску зграду… итд.

Ма шта бр’е „итд.“!?

Мало је све ово наведено, поготово узимајући у обзир да им је ЈЕДИНО оправдање било затечено стање, а да су за сваку сопствену грешку само тражили ИЗГОВОРЕ и то најчешће у раду својих претходника. Буквално су од првог до последњег дана своје владавине само то имали на памети, тј. да се идеолошки хране и цокћу (без Цокића, Народног посланика) над оним што су разумели из докумената која су им била доступна. Но, очигледно је да много тога нису ни разумели, јер од свих оптужби у кампањи и силне енергије потрошене на прелиставање тих докумената, нису пронашли ништа што би довело до хапшења, процесуирања и евентуалног утамничења било кога одговорног за опште стање у овој девастираној општини. Да, веровали или не, чак НИ ЈЕДНУ кривичну пријаву нису саставили. Толико о најављеним суђењима на стадиону, драконским казнама за одговорне и политикантским лудоријама којима су се бавили, правећи маглу за своју неСНСпособност.

Ако бих желео да издвојим нешто као посебно опскурно из тог #мрачњачког периода, свакако је ангажовање оних још мрачнијих страначких горила, које су унизиле локални парламент на ниво какав је препознатљив само код дивљих племена, а и катастрофалан однос према локалним медијима, који су их на крају (СВИ ДО ЈЕДНОГ) и бојкотовали. Једина конференција за медије коју су успели некако да сазову, више је медије заинтересовала како би их исмејали због свеукупне мрачне атмосфере коју су затекли у њиховим страначким просторијама и смехотресно-бизарна слика без младих људи, која је више подсећала на Ковачевићеве „Маратонце“, неголи на озбиљно политичко обраћање, које се претворило на крају у вапај и кукњаву. Наравно, све то су пратили и неки озбиљнији људи из њихове странке и без обзира на сву #мрачњачку фанатичност, исказану у разговорима са координаторима, подржали су #лавиће, у то време познатије под називом #побуљеници.

 

– ВЛАДАВИНА #лавића (16.12.2016.- 14.10.2017., на даље у техничком мандату.)

 

Сам почетак и преузимање власти од #мрачњака, обележили су инциденти, саботаже, па и јак притисак од стране смењених и обруканих кадрова до 16. децембра. Шпекулације и оптужбе су само пљуштале. Те су се продали Кенану, те су од ових, те од оних, те њима управља ова или она интересна групација; и свашта још. Данас, након 10 месеци од тих догађаја, испоставило се да те оптужбе не само да су биле лажне, већ су се управо поједини из #мрачњачких редова удруживали, па чак и потписивали подршку Кенану за смену локалне власти.

Но, да сумирамо и рад #лавића.

Искрено, са колико су ентузијазма започели своју владавину, било је мало нереално очекивати да ће све ићи баш онако како су у старту презентовали. Успели су веома брзо да допру до републичких власти, али то се и очекивало, пошто су своје контакте са тадашњом Министарком за локалну самоуправу већ најавили јавно објављеним фотографијама. Често је Ана Брнабић у Скупштини и ван исте помињала Прљанковил и све проблеме са којима се грађани суочавају локално, а похвално се изјашњавала и о #лавићима у периоду до председничких избора. Колико се сећам, тај период је обиловао и посетама разних делегација, амбасадора, државних секретара, привредника, а самим тим је некако и општина живнула, јер су имали са чим да се похвале.

Хвалили су се и извршењем буџета након ребаланса, па је у неком тренутку председник Општине изнео и податак да су досегли чак 94 %. Обичним људима је ово можда мало теже разумљиво, али то у принципу значи да је новац предвиђен буџетом одлазио ТАЧНО где треба и да нису поједине позиције преплаћене на штету других. Такав рад, вероватно је и довео до тога, да се изборе за реконструкцију улице Вука Караџића, која уз сву контраверзност што се тиче сече липа и пратећих непријатних слика, остаје заувек као обележје једног времена, једне владавине и то #лавићима не може нико да одузме.

Оно што је такође било и више него похвално у њиховој владавини је и однос са медијима, а и чувене конференције за новинаре у општинској згради. Било је и непријатних питања, али су се #лавићи увек некако сналазили, а и онда када нису, ту је била Даша Чудотворка да им помогне. По мени је њен ангажман, колико год на први поглед луцидан, један од најбољих маркетиншких потеза #лавића.

Премда је јако незгодно повлачити икакву паралелу између владавине #мрачњака и #лавића, оно што је свима било приметно је и однос према политичким противницима, терминологија, па и према својим опскурним претходницима из исте странке. Нису оправдања тражили ни у овима, ни у онима, нити нападали ове или оне, што је био довољан цивилизацијски помак и јасан знак да енергију младих људи не могу да црпе они који само демагогију и изговоре познају. Са својим грешкама, а свакако их је било, носили су се најмудрије, прихватајући шалу на свој рачун, а осмехом дочекивали и пријатеље и непријатеље, без зле крви и ма колико их неко саботирао или оптуживао.

Наравно да нису били ни без афера, а нарочито је људима упадало у очи оно што су им #мрачњаци скоро свакодневно приређивали, јурећи да их сликају колико се возикају или пребројавајући им залогаје по ресторанима. Обичан свет никада није имун на такве слике, тако да је то и најаргументованији напад увек; ефектан и подмукао. На крају, са извршењем буџета од 94 % (понављам) све то буде демантовано, али је питање колико ће то обичан народ разумети, јер тај проценат је најбољи доказ да је новац ишао ТАЧНО где треба, а #мрачњачке подвале самим тим мени постају бесмислене. Нажалост, до тог момента, прост народ је већ изградио аверзију.

Као посебан сегмент издвојио бих аферу „Ковачица“, јер је са данашњег аспекта потпуно другачије сагледавам. У принципу, неки #мрачњаци су се удружили са Кенаном, да би сменили #лавиће. ТАЧКА!

Ух, има још.

Исти ти неки #мрачњаци су својим потписима угурали #црведнаће у власт, иако су знали да ће то поделити #лавиће, а и да ће навући гнев народа на њих, обзиром на не баш похвалну прошлост локалног СПС-а.

Наравно, странка своје интересе штити брутално, под изговором да штити интересе грађана, а на крају једини ко профитира буде онај ко је све и изазвао и ко је прижељкивао привремени орган власти још од 16. децембра, 2016. Управо то је и оно што ће мало коме бити јасно, јер се #мрачњачки „афтерматх“ своди на то да су победили, иако су прво изгубили, а да нису ни свесни да су сигурну и апсолутну већину мењали за неизвесне изборе и период у којем и сами неће баш много да се питају.

А и како ће на изборе?

Ко ће да им лепи плакате и ко ће да им одради „Сигуран глас“?

Ко ће да им седи у кол-центру и позива грађане?

Већ замишљам пресмешне слике тог #наПРДног ПУПС-а, како све те предизборне активности спроводи онако, баш #мрачњачки.

Ето, питајте их и сами; да ли ће икад више имати 26 својих одборника, #црвендаће уз себе и још пар сателита у облику мањих странака?

Са којим кадровима планирају то да остваре?

Постојећим?

Молиће они #лавиће да их воде и то врло брзо; чим схвате. А схватиће. Привремени орган власти уме да буде јако освешћујући.

АФТЕРМАТХ: Репрезентација се у спорту подмлађује, не рехабилитују се „пензионисани“ и компромитовани. Само млади људи обезбеђују енергију и имају право да греше, а старији… у ПУПС бр’е! Ако се до позних година нису научили и остварили, нити се изборили за некакву политичку каријеру, нека се склоне, а не да због њихових неостварених амбиција, мањкавости у енергији и образовању, трпи читава средина. За име Бога, цео Прљанковил их исмева са каквим именима шпекулишу и представљају их као некакву „светлу будућност“. Нема ту ни светла, а ни будућности.

Само тмина; она #мрачњачка.

(Напомена: #наПРДњаштво није моја опција. Вероватно баш због оваквих ујдурми!)

Да ми је неко пре пар година причао да ће млади из несрећног СНСбистана, а поготово из мог Прљанковила, ићи по „бољитак“ у Словачку, а поготово у Трнаву, вероватно бих помислио да му је то од ратова, санкција, осиромашеног уранијума, транзиције или преконсолидације.

Ма и даље ми је непојмљиво.

Покушао сам да разумем ту њихову математику, по којој ће тамо радити за 700 евра, са већим трошковима живота, без излазака и провода и да је то ограничено на три месеца, сем у екстреминим ситуацијама где се са мађарским цариницима не нагоде око улазног или излазног печата у ЕУ, али сем те неке „сигурности“ запослења, коју пружа рад „на црно“, у старту сам био јако скептичан и нисам видео Бог зна какав бољитак. За сад не знам ни за некаква лоша искуства, нити за случајеве мобинга или другог малтретирања тих наших младих људи, па опет ми некако све то изазива мучнину и нелагоду, јер могу само да замислим размере економских миграција када једног дана уђемо у „несрећну“ ЕУ и када нашим људима буде омогућено неограничено кретање, рад и живот у економски још богатијим државама.

Но, да се вратим на оно шта сам још чуо од тих „ловаца на бољитак“.

По речима неких, тамошњи услови за рад су на завидном нивоу и све је прилично пристојно; од смештаја до превоза, хигијене у производним погонима, па и до уговорених исплата. Посебно ме изненадило и то, што свима нуде и један оброк, који је јако обиман, па се многи одлучују и на прековремени рад. Обзиром на то да су нам такви радни услови овде још увек незамисливи, све више личи на некакву едукацију радне снаге, неголи на тежак и мукотрпан рад.

Иначе, сама Трнава, као и већи део Словачке је десеткована што се тиче младих људи. Већина младих Словака не види перспективу у својој држави, па су углавном на привременом раду у Аустрији или Немачкој. Наравно, држава им је то омогућила приступањем ЕУ, а и тиме је ослободила простор за јефтину радну снагу из других источних земаља, укључујући и СНСбистан.

Слична судбина је намењена и нама; с тим што ћемо ми трампити оно најздравије што имамо за мигранте, Албанце, Курде и Турке, које треба упослити, а којима ћемо и ми послужити само као култоролошки филтер за оно што их очекује у богатијим државама ЕУ. Уколико се не варам, Председник нам је чак и најавио увоз радне снаге, формулишући то као некакав успех, а у суштини ћемо само ми бити некима оно што је Словачка нама. Наравно, тај план, ко год да га је осмислилио је дугорочан, тако да слободно можемо да се опростимо од било каквог „бољитка“ у наредној деценији, јер се то не би уклапало у много већи пројекат. Сви ови велики инфраструктурни радови, финансирани директном пљачком стандарда обичног грађанина, реално су само припрема терена за најезду још јефтиније радне снаге неголи што смо ми сами. На шта ли ће у будућности да нам личи држава – не знам, али по мојим сазнањима и у Словачкој су прво средили путеве, јавне финансије, монтирали фабричке погоне, а затим „неким чудом“ остали без довољно радне снаге, јер су им млади „утекли“.

Ако бих на све ово гледао из угла Прљанковилца и наших локалних искустава са Словацима, Гошиним шинским возилима, Трнавом, кипарским Оф-шор Словацима итд., никако ми се у све не уклапа тај нови тренд економске миграције младих. Не желим да верујем да нису довољно информисани, нити да лош изузетак потврђује лоша правила, али им свакако саветујем опрез у диловима са таквим послодавцима. Мислим, ако уопште има некаквог дила или се све сведе на пасош у руке, пењи се у аутобус, па шта те снађе.

Како држава гледа на све ово?

Иако су свесни штете и ризика када је у питању природни прираштај, мислим да држава на овакав привремени одлив младих гледа прилично благонаклоно у односу на одлив који води као сталан, јер у свему види само тромесечне дознаке из иностранства, које ови млади људи унесу у СНСбистан. Уколико се питате, колико неко може да уштеди за три месеца у таквим условима, верујте да цифра од минимално 1.000 евра, помножена са бројком која иде и до 5.000 људи (претпоставља се да је толико наших грађана у сваком тренутку на тромесечном раду у производним погонима широм Словачке) и није баш за потцењивање.

Елем, да изведем и неки закључак.

СНсбистан се већ дуже време (око 10 година) врти око просечне зараде од око 400 евра. У неким тренуцима нам је тај праг деловао толико недостижно, да су малтене мерили у цент када ћемо га прескочити и константно обећавали да ћемо за оволико или онолико времена (обично за две године од за неку годину) имати „далеко“ већи просек, тј. 440 или 450 евра (још увек недостижно). Наравно, у све то ваља укалкулисати и чињеницу да се код нас до посла тешко долази, без обзира на измењену методологију којом се рачуна тренутна незапосленост. Теорија којом се хвалимо, у пракси и реално, обично нам обезбеди само ново разочарање, док је код Словака све далеко испред нашег времена и теорије. Тамо се лако долази до посла (одмах) са платом од 700 евра месечно, са укљученим оброком и смештајем, што ова држава, са оваквим системом, нема ни у теоретским најавама најоптимистичнијих хвалисаваца.

Дакле, срећан пут амбициозним и практичним људима – тешко онима који верују у минималистичке СНСбистанске теорије.

Када ме неко, ко није одавде, упита како се дошло до ове апокалиптичне реалности у Прљанковилу, па макар то био и фанатични #жутаћ, #црведнаћ или #наПРДњак, често ми мисли одлутају у неко време, где се и нисмо пуно разликовали од осталих средина, које су имале тенденцију да се рапидно задужују. По некима је то 2007. година, а опет по другима је у питању 2012., али не може све ни тако једноставно да се сагледава. Најреалнији, а уједно и најобјективнији одговор би морао да садржи дубљу анализу међусобних односа политичких фактора у овој средини, као и појединачне анимозитете између ових и оних. У суштини, занемаримо ли на тренутак неке унутаркоалиционе сплетке до 2012. године, прави суноврат је управо тада и кренуо.

Зашто баш тада?

Претпостављам да можете и да погодите – појава #наПРДњака.

Елем, ко ми данас каже, да нису саботирали Кенана и #жутаће на сваком кораку, а да није озлоглашени члан још озлоглашенијег #наПРДног интернет тима и приморан да лаже, по мени је неСНСвесно биће и ту помоћи нема. Но, када у ту ујдурму укључимо и то, да Кенан данас скоро исто ради њима, што су они њему, онда се долази до прилично реалног одговора на првобитно питање. Дакле, Прљанковил је жртва међустраначког рата, у то нема сумње, а и чињенично се све уклапа. Наравно, неће то они да признају, јер није у духу страначке дисциплине и политичког деловања, али и једни и други ће да се жале како су све саботирани и чак ће то и да документују. Склопе ли се та документа у целину, онда и то што не признају постаје бесмислено и са једним – јединим, већ наведеним, могућим објашњењем. Што је најгоре, ни једни ни други се не одричу својих компромитованих кадрова и упорно их гурају у први план, неспретно их бране или контранападима праве маглу, у којој су сви политиканти исте боје – огавне за очи. Ето, можда смо по томе нешто оригиналнији, јер су сами аутодеструктивно радили на томе да се грађанима згаде и да се све више акумулира отпор према свим странкама са централама у престоници.

Свакако, да им једино иде на руку и то, што се није појавила нека озбиљнија алтернатива, која би била без престоничке централе, али то не значи и да неће. Лично чак верујем да смо на добром путу, да се овде понови „Зајечарски сценарио“, где је покрет Ничића победио само захваљујући томе што се већина грађана више изјаснила против престонице, неголи што је за њега или за његов покрет.

Слична ситуација је тренутно и у Крагујевцу, где је на изборима за Савете месних заједница убедљиво победио Драган Јовановић, иако је и сам отпадник од Нове Србије, јер је нешто наклоњенији Вучићу, али је и посебан и држи до свог интегритета, поготово у смислу односа са #наПРДњацима. Искрено, нисам ни веровао да ће смети да се из Тополе прошири на атар династије Николић, али обзиром да „Боља Србија“ има статус странке, можда сам га мало и потценио.

Мислим да управо то и нама недостаје; неко ко неће радити у интересу страначке централе у престоници, већ у интересу грађана овог муниципала. И не заваравајте се да је то исто, јер није; чак напротив – често су та два интереса у колизији. Нема овај муниципал више никаквог интереса да плаћа „излете“ до Ковачице, политичке екскурзије аутобусима по Србији, па ни оне пређашње протесте у организацији #жутаћа, нити развој те странке, која тумара по помрачини сопствених грешака из прошлости, те никако да их буде свесна и кадровски се доведе у ред.

Можда неки други муниципали и градови имају тај капацитет и капитал, да развијају странке, да их финансирају, али апокалиптични Прљанковил за то више нема ни средстава, ни снаге ни времена. Уосталом, превише су нас странке коштале до сад и скупу смо цену платили, видљиву на сваком кораку и у свакој установи или јавном предузећу.

Неко ће рећи да није фер и да треба пустити и #наПРДњаке да се реципрочно #жутаћима и они „налоповишу“, али бојим се да ће морати да се задовоље са оним што су излоповисали до сад, јер је времена све мање, а прилив у касу све тањи, првенствено због масовног исељавања грађана. Боље им је да на време прихвате ту реалност, иначе ће их снаћи акумулирани бес, а и ово са водоснабдевањем и свим блокраним јавним предузећима и установама не може да траје вечно.

Не знам да ли су заиста толико кадровски слаби или им централа није допустила да буду мудрији, али приоритете уопште нису поставили како треба. Сад би неки од њих, водећи се политиканством рекли, да ни Кенан није имао добро организовану листу приоритета, али онај ко амнестију за садашњост тражи у прошлости, такође не мисли добро овој средини, а самим тим се и дисквалификује да се пита за било шта.

Ето, надам се да сам одговорио заинтересованима, а чак и предвидео евентуална потпитања.

Када ме дискусија на друштвеним мрежама инспирише да ми се прстићи растрче по тастатури, увек се водим тиме да ћу бар некога отрезнити од лоших супстанци у његовом систему. Често резултати и не буду баш онакви како сам лично замислио, али се тешим тиме да сам бар покушао да неког освестим. Текст који следи је мање политички, а више култоролошки осврт и пројекција мојих мисли. Настао је из пијетета према неким квалитетним људима, који су битисали на овим просторима, а на чије постулате су чак и њихови декларативни следбеници заборавили, као и на улогу тих људи у креирању пристојније Србије.

Као да је било некад… (песма „ЕКВ“)

Средином ’80-их година прошлог века, у престоници се окупљала група младих и јако квалитетних људи, који су својом креативношћу допирали не само до локалног становништва тадашње СФРЈ, већ и много шире. Филмска, музичка, па и свака друга продукција је у то време била у свом зениту. Често су били осуђивани због свог начина живота и критике тадашњег система, јер су конзеративна Србија, као и остали делови СФРЈ били спремнији, да и даље одржавају на апаратима за вештачко дисање социјалистички систем, неголи да прихвате нешто ново. Вероватно су их зато неки и називали „Новим таласом“, јер у суштини то и јесте био смисао свега онога што су оставили иза себе и поклонили народу на овим просторима. Ко данас није свестан величине тих људи, можда је боље и да не чита овај текст даље.

Узалуд питаш ко иде… (песма „Хаустор“-а)

Могуће је да затворени социјалистички систем није баш био благонаклон према критици у било ком облику, а и да су репресивни органи реда имали веома мало разумевања за нечију креативност, те узимајући у обзир нешто умањена људска права у то време, сасвим је извесно да су се ти млади и креативни људи осећали као Јевреји (жути људи) за време холокауста. Неретко су се тајно састајали и са политичким дисидентима из тог времена и ту тражили инспирацију за свој рад. На улици су се осећали као да имају жуте траке око руке, а режим доживљавали као фашистички, често се позивајући на чињеницу, да је и Хитлерова странка била национал-социјалистичка. Наравно, једнопартијски систем у то време им није ни пружао прилику да се политички изразе, сем у уметничком смислу и то у прилично завијеној форми, разумљивој само уском делу популације. У том периоду је настао и филм „Црна Марија“ са протагонистима Миланом Младеновићем и Соњом Савић, а једна сцена са жутим месецом на вечерњем тамно плавом небу је касније послужила и као идејно решење за лого странке, која је постала сигурна кућа за жуте људе. Претпоставља се, да је др Војислав Шешељ, припремајући се за један ТВ дуел са др Зораном Ђинђићем, а преко својих извора у службама тадашње Државне безбедности (Лауфер), први и дошао до информација о шифрованом имену „жути“ и до имена људи на које се та шифра односила.

Анестезија… (песма „ЕКВ“-а)

Иако данас многи тврде, да су у СФРЈ границе биле скоро па идеално чуване и да буквално није могло ништа да се унесе у тадашњу државу што није било одобрено од самог врха социјалистичких власти, тешко је да и ти који заступају ту тврдњу могу данас да одговоре на питања око прескупог хериона, који се у то време појавио у престоници. Верујем да и вас збуњује, али одговор је једноставан: Државна безбедност. Можда вама данас звучи помало сумануто да држава трује свој народ, али уколико је нанишанила неку појаву или групацију људи, која је деловала против тадашњег система, зашто да не? Бар из њиховог угла гледања. Уосталом, како онда објашњавате, да скоро нико од тих „жутих људи“ није имао ни пријаву, ни пресуду за трговину или поседовање хероина, а скоро да су сви до једног страдали од те супстанце? Још шокантнија је чињеница, да вероватно нису ни плаћали (поготово не у почетку), већ су хероин добијали од „неког“ бесплатно. Данас повезивати њихову креативност са тим да је била условљена наркотицима, по мени је такође дегутантно, али не оспоравам да су бежали од стварности, која је некако била неспремна за њихове авангардне идеје.

Срце… („ЕКВ“)

Елем, данашњи жути људи нису ни налик својим истобојним „прецима“, а нарочито после 12.марта, 2003. Имали су чак и историјско помирење са својим социјалистичким тлачитељима из ’80-их и ’90-их, ако их већ довољно нису упропастиле коалиције са неким мањим, хомофобично патриЈотским странкама, левичарским, па чак и са неким зачетницима #наПРДњаштва, тј. багеристима у тренеркама. Јој, да; плус прелетачи. Искрен да будем, чак више нису ни креативни као раније, а и некако им се култура изменила. У неком смислу, понаПРДњачише и они, па вређају, псују, а неретко су и насилни. Рок културу су заменили којекаквим кафанама, турбофолком и свим оним чарима какве само по ријалитијима можемо да видимо. Мислим, неоспорно је да је то та енергија, да јесу следбеници „жутих људи“ из ’80-их и ’90-их, бар у домену слика на зидовима и цитата на које се позивају, али се све то наслеђе претворило у фолклор, док им јавне наступе обликује Жељко Митровић, који увек извуче из њих оно најгоре успешним провокацијама.

Ето, покушавам да данас нађем адекватне „жуте људе“, са свешћу својих прослављених претходника и нешто ми не иде.

Можда Никола Којо?

Марко Видојковић?

Не може Владо Георгијев, јер је он нешто као Жарко Лаушевић међу „жутим људима“ из жуте постојбине.

А рецимо група САРС? Ух, превише левичарски, али слична енергија и креативност.

А Зоран Кесић? Ма он је исти као и ја; наклоњен, али заклоњен. Није то – то.

Чеда Јовановић? Све је ту, па чак и „анестезија“. Снисходљив Вучићу – не може!

Аман, па где су онда? Нису ваљда сви од очију боје фронта завршили на плочницима неког Торонта?

Ух, чекајте; нису ни тамо. Тамо су ваљда ови лажни „жути људи“: Колесар, Јанушевић, Влаховић, Ђелић и слични компромитовани ликови.

Ето, ипак не знам где су, а и мало их је преостало. Свађају се међусобно, оптужују једни друге за пропаст идеје, коју изгледа више ни сами не познају.

Ма знам где ћу да их потражим. Баш у ’80-им и ’90-им. Дакле, само изразито анти-радикални, анти-црвени, анти-напредни долазе у обзир, а не ови што се додворавају свима. Уз Цецу и Лукаса се систем не руши, а поготово не са ријалити ликовима или преко напредних кафанчина. Такви ме не занимају.

Ко зна, можда их и пронађем, можда ми се и свиде.

Ех, фале прави „жути људи“ – дефинитивно!

Ако пронађем Милана Младеновића, Соњу Савић и остале међу данашњим жутим људима, јавићу вам.

Обзиром у каквој дивљачкој држави живимо, џунгла у суштини не би требало ни пуно да нам смета, али да буде комплетна. Значи, ништа да се не пипа. Оставити све како јесте, џомбасто са одигнутим асфалтом као у постапокалиптичним филмовима и корењем које избија на другој страни улице. Ставити знак на почетку улице да је ЗАБРАЊЕНО женама са дечијим колицима, да ту пролазе и то је то. Волимо ми то рурално, ваљда како би привукли туристе. И замислите ви те друиде, који би сад да уче ове из ПЗП Пожаревац како, да се опкроје липе и уреди корење да не иде у ширину!? Ма супер идеја, само нешто ми се чини да онај ко поклања ове радове, а и асфалт, нема намеру да се цима са корењем и изгуби ту више времена неголи на све остало. Добро и ја волим мирис липе; у дворишту, парку, можда на селу. Али за име Бога, ово је центар града!? Ма или џунгла или ништа, не пристајем на мање! Улица да се затвори и од „Максија“ до болнице; хоћу џунглу и тачка!  Да л’ да сачиним петицију?

Искрен да будем, ништа ми се не допада начин на који локални медији обрађују седнице локалног парламента. Ама баш ништа! Све се свело на извештавање, без ичег што би бар мало изашло из оквира класичне репродукције изреченог или чињеница које су углавном биле предвидиве и много пре догађаја о којем се извештава. Можда је и то разлог, што су се одједном овде створили медији из Општина и градова са којима немамо никакве култоролошке, административне, а ни неке друге, мени познате, везе.

Ето, ову седницу су преносили „Јужни Банат“, „еПодунавље“, „еВршац“ и додуше, сем што су очигледно врло пристрасни, могу вам рећи, да све раде јако домишљато и са јасним циљевима. По мени је тај њихов поход на јужније од Јужног Баната и веома успешан, бар у домену сатанизације, нама свима овде познатог – Кенана. Наравно, Кенан неће критиковати локалне медије што га не бране, макар из локал-патриотских разлога, јер му одговара привид да су у страху и то ће много добро да звучи на некој седници републичког парламента. Аплаудираће му неки виђенији људи, а револтираће и неког Мартиновића или Ристичевића; можда чак и оног свог „фластер-чувара“ – посланика Орлића.

Но, да се вратимо ми нашој седници.

Сам увод је био јако напет. Оптужбе Кенана и Бурдзоплохова на рачун локалних властодржаца су само пљуштале. Помињали су свашта; од нелегално изабраног начелника Опшинске управе, преко последично нелегалних уговора о раду са радницима Општинске управе, до процедуралних грешака око сазивања саме седнице, а у смислу непостојања префикса „хитно“ у позивима одборницима, као и нејасан статус отказане #деветковане седнице. Свакако да локални полтиканти нису пропустили прилику и да се демагошки осврну на положај радника у Шинским возилима, иако им је више пута наглашено од стране Штрајкачког одбора да их не злоупотребљавају. Што се тиче несрећог #отровода, мислим да имају пуну слободу да их помињу, јер сарадња опозиције и радника у том предузећу постоји од старта. Неко је у неком тренутку проценио да ће се #отровођанинајбоље борити за своја права преко опозиције и то тако функционише дан-данас.

Такође су те уводне дискусије обиловале помињањем Ковачице и отетих одборника, увредама на рачун привремено одметнутих#наПРДних одборника, као и на рачун #црвендаћа, за које је још увек нејасно да ли су добровољно или под присилом ступили у политички брак са владајућом већином. Грађанима је такође чудно и то, што се владајућа већина данима уназад бавила управо ликовима и (не)делима компромитованих #црведнаћа и за то чак ангажовала горе поменуте медије, из северне покрајине Војводине. Баш ме интересује, шта просечни грађанин Вршца, Панчева, Беле Цркве или Ковачице, данас мисли о Перхану, Ђурхаузену и осталим #црведнаћима, који су провучени кроз медијско блато, какво ни „Информер“, па ни „Српски телеграф“ не би могли да осмисле!? Можда их и питам, мада мислим да су и они тамо збуњени изненадном заинтресованошћу њихових локалних медија, тамо неким преко-дунавским Прљанковилом. Но, та чудна заинтересованост из тих богатијих крајева наше државе, упала је у очи и Кенану, па је изнео ту своју сумњу у неко прање новца и предложио да се и то уврсти у Дневни ред. Нешто касније, када је већ Кенан добио три опомене и одређена му је мера удаљења са седнице, а након треће паузе, ту допуну је Председник скупштине ставио на гласање, али ублажено формулисано и са уопштеном конотацијом. Наравно, ни остале допуне Дневног реда нису прошле, иако је било ту и конструктивних предлога.

Елем, вратимо се кључном тренутку на овој седници.

Иако је у старту Кенан одбијао да напусти скупштинску салу, а после одлуке видно револтираног Председника скупштине, да одреди и трећу паузу, у трајању од пола сата, Кенан је позвао своје саборце на доручак. На том радном доручку су се договорили, да тих 11 одборника из редова #жутаћа, немају више шта да траже на#десеткованој седници и да се не враћају назад. Мени лично се таква одлука није допала, као што ми се не допада ни та традиција, да чим Кенана најуре из сале или он мора службено за престоницу, осталих 10 одборника аутоматски напуштају седницу; под обавезно. Разумем да шеф одборничке групе, Народни посланик и високи функционер странке има интегритет да тако нешто наметне осталим одборницима, али мислим да је незахвално према грађанима, који су их бирали, да не остане нико у сали да их заступа. Сматрам ово лошим опозиционим радом, а и криво ми је што сем Кенана, који свакако изгура свој шоу, немамо прилике да чујемо и остале одборнике из те опције, макар они афирмисали више себе и странку, неголи што би се борили за грађане овог муниципала.

Оно што је такође вредно помена, свакако су све бољи наступи одборника Станимировића (БурдзоПлоХов).

Ретко је неодмерен (што је основна замерка властодржаца Кенану), а увек прилично конструктиван и концизан у излагањима. Да ли увек убоде тему и да ли се јавља за реч чак и када је у питању најситнији пропуст власти или скупштинских служби, то је већ до његове тактике, али по мени је он најпријатније изненађење у овом сазиву.

Што се тиче тачака везаних за смене В.Д. директора, мислим да је већ депласирано помињати, да је исте поставила нека друга скупштинска већина, поражена у унутарстраначком рату 16. децембра, 2016. Зашто се чекало оволико, да би се кадровска решења усагласила са новом скупштинском већином, остаће нам свима непознаница, али сигурно је да није у питању никаква стрпљива квалитативна селекција. Ако бих лично нагађао, претпостављам да је у питању одлука са виших инстанци, пошто су се смењени кадрови унутар те политичке опције борили до последњег тренутка за своје људе. Нажалост, најновији политички цунами им није ишао на руку, јер се окосница привремено одметнутих одборника управо састојала од оних који су подржавали режим до 16. децембра, 2016. Такође мислим да су и измене у мандатно-имунитетској, као и у изборној комисији, директно у спрези и из истих разлога предложене, као и смене В.Д. директора. Актуелна власт је изузетно мудро искористила пораз Кенана и привремено одметнутих одборника и све амортизовала у своју корист, да би учврстила позиције.

И ето, дођосмо и до оне најконтраверзније тачке: смена Мице-потПреЦеднице и именовање Перхана Динерића за заменика Председника општине.

Са овом тачком можемо спојити и измене у саставу #већника-свећника.

Иако, многи то пресликавање коалиције са републичких инстанци виде као сасвим природно, до мене то не допире никако, а верујем ни до већине грађана овог муниципала. Тај бућкуриш, састављен од младих неолибералних кадрова #наПРДњака и дотрајалих, компромитованих и бар декларативно левичарски оријентисаних #црведнаћа, по мени је тешко одржив. Сем нагомиланих анимозитета из прошлости, а које је немогуће анулирати, различита је и енергија, глад за радом, амбиције, па и концепт владања овим јадним и презадуженим муниципалом. Неспојиво ми је да ове дечаке из општине, који се овим временима прилагођавају брже, јер су електронски писмени, икако усагласим са овима, који једино могу библиотеке на колицима да вуку за собом на сваки састанак. Успораваће их, нервираће их и само ће губити време са њима, како би их едуковали, јер не само да Перахан и Ђурхаузен немају шта да их науче, већ и оно што умеју, потпуно је непримењиво, а искуство им је катастрофално, погрешно и доказано погубно за ову Општину. Предвиђам им веома брзи крах ове коалиције, па „помогао“ ли им Кенан или не, а и саботажа ће свакако бити.

Ух, одужио сам. Време је за какав-такав закључак.

Драги моји политиканти, мрачни су нам се облаци надвили. Нити сте више ви оно што је народ изабрао, нити сте оно што сте кандидовали. Сматрам да ни избори ништа не би решили, јер бисмо са овим спољним факторима, из нама северног, а опет некима – Јужног Баната, само упали у још гору политичку кризу, у којој не би зјапила само једна раскопана улица (ул.Вука Караџића за време странчарења у претходним недељама), већ би стао читав муниципал. Свима вам желим, да што пре постанемо досадна градска Општина, за коју се неће интересовати никакви координатори, батинаши из тамних џипова и слични опскурни ликови, који се верујем ни вама не допадају. Желим вам да будете испод радара, неприметни, а да се браните оним што сте обећали 16. децембра, тј. да ћете куцати на врата свих министарстава и државних секретара, а не на врата иза којих се налазе ова лудила из ’90-их. Ако постоји разлог, због којег мислим да тренутно не можемо боље од овакве власти, онда то није квалитет, већ искључиво то, што би све друго била немогућа мисија, обзиром на претеће околности. Критику сте до сада подносили стоички, тражили сте конструктивност у свакој. Надам се да ћете са тим и наставити. Покушајте да будете бољи; због нас, због себе, због својих најближих, због суграђана.

Ето, само покушајте. Ако не иде, онда ништа.

Можда нам је евакуација и суђена.

Искрено, премишљао сам се током синоћње вечери имам ли више мотива да наставим, јер су ми се политиканти смучили; сви до једног! А нарочито ови, квази-урбани, којима даш приступницу, а они би и оловку и упаљач. Не разумеју они ону компарацију са прстом и шаком, сем ако није нешто бизарно и у вези са зарђалим кашикама и ножевима. Чим испаднеш фер према њима, они то одмах виде као слабост и желе да те контролишу.

Неко ће рећи, ништа ново – ништа спорно.

Е, па… има! И новог и спорног.

Елем, дошло је време наплате, па ни ту неће бити ничег спорног, за њих.

Као што знате, имамо ми тог нашег локалног политиканта (ограниченог на локално због својих порока) – Перхана Динерића. Свашта се ових дана писало о њему. Доста својих шаљивих објава сам и сам посветио том, не баш транспарентном лику и његовим (не)делима. Но, шта год ја или било ко други њему замерио, он ће наставити оно што најбоље уме и зна. Са тим својим припростим шармом шармираће локалне глупачице (чланице), а обрадоваће му се и сваки кафеџија, јер је у кафани галантан, нарочито са потписом.

Е, сад мало и да га похвалим.

За све ове године, никада ми се није обратио, замолио за услугу или не дај Боже било са чим припретио, због тих мојих шаљивих објава, што је ипак одлика цивилизованих људи.

Мислите ли да му се ишта свидело?

Не верујем.

Једноставно, можда и због свог боемског живота, некако је изашао из малограђанштине и разуме сатиру, ма колико била критички усмерена према њему, а и свестан је да као политичар, одборник, па и функционер странке, некада мора и да истрпи оно што неки тамо негде паметују. Онај други #црвендаћ је мало осетљивији, али ни он није подлегао малограђанској свести, ма колико неписмен био.

Но, има неких који јесу.

Да, класични малограђани, подмукли и покварени; наравно и неписмени, а о „креативности“ тек да не говоримо.

Да, локални #радикалЦи.

Но, ево сад ћу да вам их представим и најбоље опишем, па чик нека се огласе бруке једне!

А знају добро и зашто их је ово снашло.

Дакле, то завичајно удружење, не баш милог нам – Александра Вучића, већ извесно време обмањује јавност и представља се као некаква опозиција, иако су у више СНСбистанских општина у коалицији са #наПРДњацима. Тамо где се „као“ неки побуне, спакују им одборнике у џипа, као оног несрећника, чији снимак кружи ју-тјубом, а #радикалци обарају поглед кад им се то помене, па чак и др Шешељ лично. И шта би? Ено, направише и тамо коалицију са таквима и срећно владају.

Неко ће сад питати: какве то има везе са локалним #радикалЦима?

Има, итекако!

Ови наши су отишли корак даље са подмуклошћу и поквареношћу и активно су учествовали у кампањи Александра Вучића, организовавши му чак и дочек испред „Гоше“, па и здравили се са њим, као са најрођенијим. Нисте то приметили? Ма је л’!? Ево на фотографији у прилогу се јасно види да су натерали свог председника… (упс) повереника Општинског одбора Српске радикалне странке да се здрави са Вучићем и још гура преко фанатичних #наПРДњака, да би му се додворио. Да, то је било оног дана када је Вучић дошао да лаже и обећава јадним радницима Шинских возила да ће им помоћи, а од тада им се више и не јавља, па они данас и по сунцу блокирају пругу и штрајкују. Наравно, оно што председник владе обећа, председник државе не мора да испуни.

Ето, сада нека се запитају на Општинском одбору, ти лажни опозиционари, чијом одлуком и ко је натерао повереника њиховог Општинског одбора, да са свитом трчи пред Вучића и у првим редовима саучествује у Вучићевим лажним обећањима!?

Мислите да је ту крај?

Није!

Заборавили сте да им је Кенан (први комшија повереника) позајмио новац да плате струју и да је САМО ЗАТО и именован баш тај повереник Општинског одбора? Их, па није то било тако давно. Чак смо се и шалили у коментарима колико је то пресмешно, мада је мени тад било криво због нечег другог, тј. зато што су протерали најписменијег међу њима, да би све то и остварили. Тај бивши члан (потпредседник Општинског одбора у то време) ме једном замолио и за неки предлог, тј. како да учини чланство мало активнијим. Предложио сам му да му повереници или председници Месних одбора подносе извештај на месечном нивоу написмено. Верујте ми, да се никада у животу нисам нагледао више смајлија од неког у порукама. Свестан је био, да би ко зна какве „основачке“ саставе морао да чита. Ето са каквима је сарађивао и какви су га отерали.

И опет није крај.

Дуги низ година пре тога, исти Општински одбор, који данас трчи пред Вучића, мада раније без тренутног повереника, Кенан је успешно контролисао и преко других радикалских лудорија. Уступао им је аутобусе Центра за суноврат спорта, како би ишли на којекакве митинге подршке др Војиславу Шешељу, затим за којекакве промоције књига поменутог аутора, неке запошљавао или им чувао радна места, а помагао им је и око наплате одборничких додатака за неке сазиве пре 2012. године. Аман, па чак им је и свог дугогодишњег члана уступио, да буде повереник Месног одбора „Центар“!? Јој, да. И то је било по неком непотистичком кључу, али ко ту коме шта дође, дан-данас ми није баш најјасније.

Ал’ ко да замери Кенану. Тако и треба са њима. То зло и ваља контролисати. А нарочито кад су ништа друго до завичајно удружење, љутог му непријатеља – Александра Вучића. Ено, чувају у својим просторијама и књиге на којима пише: рецензент – Александар Вучић. Ал’ ко зна!? Можда нису ни стигли са читањем до те странице. Неписмена је то дружина.

Је л’ вам мука од свега овога?

Е, па… и мени је.

Сад ме разумете.

Је л’ такви да ме угасе?

Такви, гори и од Перхана и од Ђурхаузена?

Што је најгоре, опет их штедим, иако нису заслужили!

(Мом шаљивом другару – Лајки, се извињавам. Није он крив за ово, већ неки други; па са њима нека види, да ли им је ово било неопходно. Нека их пакује у неку своју Ковач(н)ицу и дисциплинује их.)

Не, не волим да пишем озбиљне текстове. Једноставно ми из сваке поре бића избија хумор, сатира и срећнији сам ако бар некога забавим неголи да повредим или растужим. Чак и кад некога тиме поткачим, увек се водим позитивношћу и осећајем да сам исто то друго биће бар подстакао, да критику не види као злонамерну, већ као конструктивни допринос, без икаквог личног или било ког другог интереса.

Да, ово би требало да буде увод. Да, стоји ту са разлогом.

Елем, колико год ПЛЕБСи овог несрећног муниципала жмурели над догађајима у претходне две недеље, почевши од фамозне предаје потписа опозиционих и од власти одметнутих одборника, мислим да је сумануто, да се још и праве луди и не виде колико све оно што се издогађало и нема много везе са идеологијама, а ни са страначким радом појединих групација. Такође желим да верујем, да су сви свесни, да није ништа више ни зависило од локалаца. Једноставно снашло их је и није ту било много простора ни за локал-патриотизам, а ни за свесно поступање. Можда зато лично никада нећу ни подржавати систем са страначким централама, који је потпуно непримењив на локалном нивоу, а нарочито не у домену насилништва и ангажоване силе.

Чему све то?

Исти ти насилници ће отићи и нас овде оставити са акумилираним анимозитетима једних према другима, а не бих да цитирам изреке о онима, којима снага лежи у топузу или оне којима је грам власти тежи од тоне интелекта.

Има ли смисла да некога вређам изрекама, које датирају из средњег века?

Зар да их толико враћам у прошлост?

Не, не желим то.

Знам да ће сада многи напасти ове дечаке у општинској згради; оптуживати их да су овакви или онакви, да су спремни били на све да би задржали своје мање или веће привилегије, али ја то нећу. Ево нећу да залазим чак ни у оно што је довело до свих ових немилих догађаја, тј. пропусте у раду, кафанске рачуне, возикање, потрошњу горива итд., јер је и то већ депласирано, а није да нисмо виђали и раније код неких других, па чак и оних који би да их смене.

Јесу ли мало или мало више полетели?

Можда.

Међутим, већ и од других чујем да су се наивно окружили онима, који су их не само подстицали, већ их и „ложили“ да праве пропусте, тапшањем по рамену, аплаузима или сличним, а са таквим окружењем, не дао Бог власт никоме.

И ето, неко ко би прочитао ово све до сад, рекао би да их опет Атаман брани, амнестира од џипова, отмица људи, претњи, уцена, отказа, енормних рачуна за физичко-техничко обезбеђење, преноћишта, ручкова, па и за ону одборничку ‘апсану, у тој некој Ковачици, а све плаћено са општинског рачуна, већ више пута опљачканог, девастираног и блокираног. Да, са рачуна општине где се људи вешају, трују, лежу на пругу свакодневно или умиру услед неадекватне медицинске неге због неоверених књижица или оно најпотресније: где и деца гладују.

Ок, нећу да их браним. Поготово не ове са баханалијама у Ковачици. Надам се, да ће им горе наведене слике бар проћи кроз главу док се брчкају и испијају коктеле поред базена на рачун ове јадне Општине.

Но, све ово је ништа, а радили би и неки други, ако већ нису у прошлости.

Друго нешто мене боли.

И данима то тиња у мени.

Видите, све ово што радим или бар оно што покушавам, надам се да ће једног дана неко оценити као фанатични локал-патриотизам. Ето пристајем, нека буде и лудачки локал-патриотизам. Нека кажу слободно да је једном, један шашави Атаман лудо волео свој Атаманат (читај: муниципал, Општину, градић…) и губио време да пискара, црта, сецка, ујдурмише и свашта још; некада и по 20-ак сати дневно како би политиканте обесмислио и учио их алтруизму; успешно или безуспешно.

Осећам да неко са друге страна екрана већ мисли: БУДАЛА!

Прихватам.

И не љутим се.

Али се Богу молим, да ми нико никада неће спочитавати или ме називати ИЗДАЈНИКОМ својих суграђана, јер сам допустио да их малтретирају некакви странци, ванземаљци, окупатори, насилници, примитивци, батинаши, рекеташи, брђани или подрумџије, … и да сам им све то још и плаћао!

…док деца гладују.

…док нема воде.

…док се радници вешају и трују.

…док лежу по пружним прелазима.

…док суграђани крше ноге по џомбастим тротоарима.

…док упропашћавају возила по не-асфалту.

…док претурају по контејнерима.

…док штеде на здрављу, да би преживели дан!

Ето, извините.

Боли ме то.

И вратићу вам за тај бол. Наравно, хумором.

Нисам ја ови ваши.

Ево и локалног вица:

Знате ли како у Прљанковилу истерују ђавола (егзорцизам)?

Истерају га на улицу да прогања народ.

Извините још једном.