Све то иде у рок службе
Најопаснија ствар на свету је рутина. У брачном животу, родитељским односима, на послу. Рутина отупљује чула, одагнава бригу, маскира страхове, затвара очи пред лепотама и опасностима феномена људског постојања. Животна рутина пучанства зато је сан сваког политичког моралисте. Када се људи већ једном навикну на испразност и беду свог свагдашњег постојања, тада постају средство за остварење ускогрудих намера, топовско месо, потрошна роба, бездушно бирачко тело. Неки ту рутину зову апатијом.
Посматрам, пре неколико дана, као гост своје кћерке у Студењаку, колоне студената у реду за оброк. Сви су бледи, неки бели као сир. Шта нам говори ово запажање? Белина њихове пути је сигуран знак да овога лета нису били на мору. Као и прошлог. Већина младих академских грађана мора да ради, јер родитељи више не могу да плаћају трошкове њихових студија, и зато не стижу да оду на базен, да се сунчају на Ади, да промоле главу из кавеза прерано досуђене зрелости. Све то, више не изазива никакву осуду. Мало ко да уопште примећује боју коже младића и девојака са Тошиног бунара, из највећег академског насеља на Балкану…
У ординацијама и амбулантама, све чешће вас упућују да се сами снађете, да набавите неки неопходан лек, серум, вакцину. Одете у апотеку, а тамо слежу раменима, или вас уз осмех обавесте да већ месецима лека нема на тржишту. Зовете рођаке из иностранства, походите апотеке у забитима, и када се докопате лека, срећни што још није касно да се он примени, заборављате да ваше патње нису оправдане, да се неко огрешио о право на живот…
На Аутобуској станици у Београду, већ пети пут у последњих шест месеци, више од пола сата чека се аутобус који треба да крене у шест поподне. Кажу, доћи ће, чим се врати са Златибора. И опет, нико се не узбуђује. Ни зајапурени диспечер, ни уморне шалтер службенице. Путници престају да гунђају чим се возило коначно појави на перону, а изнурени возач, који непрестано вози више од 12 сати, у пола гласа каже да је то, на жалост, нова пословна политика.
У доба Кнеза Милоша, ћутање је било сигуран знак да треба попустити. Смањити порезе, олабавити притисак, привремено одустати од строгоће власти. Ћутање наших дана није претеће. Нико због њега није забринут. Хронична беспарица, несташице лекова, неоверене здравствене књижице, лажна обећања гласноговорника, увредљиве речи шефова и босова, већ рутински подносимо, у нади да ћемо се, макар на тренутак, докопати неког острвца мира, окруженог бекрајним пространствима свакодневице, којом треба пливати. Ћутимо и трпимо, јер све то иде у рок службе. Покорно гледамо безбојни телевизијски програм, без рогоборења дајемо личну карту када нас ухвате без бус плуса (супротни случајеви су антикварна реткост, иначе не би били такав хит на интернету). Када сутра дођу судски извршитељи, мирно ћемо посматрати како нам односе успомене на неке надежније дане. Добро је да су нам оставили кревет. И ћебе, прогорело цигаретом.
Мој професор, Младен Козомара, причао ми је о привременом смештају у Београду, крајем педесетих година прошлог века. Живели су у некадашњим бригадирским баракама, одлазили у заједничке просторије без прозора по воду за кување, купали се нагнути над лонце и корита. Ипак, нико није био апатичан. Долазило је ново време, и сви су знали да је све ово само привремено. Убрзо, сви отишли у друштвене станове, а бараке су потом срушене. Било је то само петнаестак година после рата. Петнаест година после „демократских промена“, у дубини душе изгубили смо веру у то боље сутра, обећани либерални рај, царство слободе и демократије. И зато, као у оном филму Вернера Херцога, где грађани заражени кугом опијени проводе последње тренутке, уживамо у ономе што је преостало. Док траје.
Има ли наде да се тргнемо? Хоће ли се нас икада плашити утеривачи наше безвољности, архитекте рутине? Неизвесност улива наду да је то могуће, опирући се равнодушној тупавости свакидашњег постојања.