Новинарска неутралност

Сви то виде

Свима јасно,

Само ја да кажем гласно! 

Паз да не би.

(Ђорђе Балашевић)

После понижавајућег чекања пред вратима, иза којих се одигравао састанак на који су позвани, као представници медија – после узалудне наде да ће добити изјаву од доскорашњег министра одбране, у телевизијском прилогу ни једне речи: о безобразлуку, третирању новинара као јефтине радне снаге, која мора да зна где јој је место. Све је, иначе, „објективно“ приказано. Речено је да је састанак био затворен за новинаре – али ни слова о томе да су представници средстава јавног информисања били позвани да се акредитују, па им је онда та акредитација ускраћена. Добили смо информацију да екс министар није дао изјаву, али не и да се на ту изјаву чекало, напољу, ван сале. Речју, гледаоци су сазнали само „чињенице“. Вредносни судови се, према овом схватању, искорачују из новинарске објективности. Новинар не треба да се сврстава, да покаже шта мисли или осећа.

Мисле тако и многи читаоци. Једна госпођа, уредно, после сваког објављивања моје колумне на интернету, пребацује да „нисам објективан“ и да износим властите политичке ставове.

Ко је ту у праву? Да ли журналисти треба да буду идиоти (у оном античком смислу речи), па да само констатују да има „несрећних и болесних“, а да се не обазиру на узроке? Треба ли да папагајски понављају званичне верзије, свеједно да ли долазе из табора напредњака, демократа, из националног блока или од радикала, без сумње и критичког сагледавања?

Новинар, сматра се, не треба да кривотвори чињенице. То, уосталом, и закон санкционише. Чињенице је, међутим, тешко одвојити од интерпретације, од тачке гледишта онога који посматра. Зато преношење „догађаја“ захтева ракурс перцепције. Оно што се дешава изгледа унеколико другачије када се гледа из доњег, или горњег угла, са леве или са десне стране. Голо, неиспосредовано медијско преношење неке „ситуације“ зато је толико плиткоумно, да се на њега и не треба освртати. Не кажемо да треба рећи да се догодило оно што се није одиграло, или обрнуто: наш је став да „догаћај“ мора да буде разумеван у неком контексту, а то захтева не само гледање, него и са-гледавање.

Знају то искусни новинари. Уверени смо, зна то и аутор прилога о коме овде говоримо, узимајући га као подесан пример за нашу данашњу тему. Узрок овог „неутралног“ извештавања, зато, можда треба тражити у страху. Шта ће бити ако дођу „они“? Није то за осуду. Једва опстајемо и овако. Морамо да школујемо децу, да купимо лекове за болесне родитеље. Зашто да се замерамо? Нека то каже неко други. „У ћутању је сигурност“. Тешкоћа је у томе што овај став не може да буде универзалан. Јер, ако сви тако поступамо, сваки друштвени отпор  је унапред анулиран. Чему онда новинарство? Препустимо се царству званичних саопштења.

Сећате ли се оне сцене из филма „Паксвалинових седам лепота“ Лине Вертмилер? У немачком концентрационом логуру, у коме се затвореници труде да не привуку пажњу џелата, један Јеврејин намах постаје одважан. „Доста је већ једном тог страха“, каже он, и затим скочи у велики базен пун гована, на средини логора, испраћен рафалима нациста. Овај филм поставља питање: да ли треба преживети по сваку цену? Треба ли живети или преживети?

Ми смо се, као и многи новинари, јавни радници, писци и журналисти, на које се угледамо, одважили да покушамо оно прво. Да као мој пријатељ, Иван Миленковић, уредник Трећег програма Радио Београда, у последњем Културном додатку Политике, кажемо да је цар го, да обнажимо те званичне верзије, зађемо иза кулиса Потемкинових села. Залудан је то посао. Јер, и ако се нешто промени, и ако дођу „они други“, опет ће бити новинара којима су драже „званичне верзије“. Свако време има свог Крсту Бјелића, своју Милу Штулу или Споменку Јовић. И тада, као и сада, ми ћемо остати „она страна“. Али, то је цена избора који смо направили. Нико нам није крив.