ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

ПАРИСКИ ОДСЈАЈИ (Пише: Слободан Тодоровић Токи)

ПРИЗОРИ ВЕРСАЈА (6)

1280px-Versailles-Chateau-JardinsСунце је из своје позлаћене моћности претило да ће испржити дан, кад смо, у Шампињију, сели у Зоранов ауто и кроз срце Париза се упутили на југозапад. Ободом Булоњске шуме стижемо до скретања за гле, град Руан. То је родно место моје почивше комшинице Марије Плејуст Благојевећ. Звали смо је једноставно г-ђа Мими. Или Францускиња. У збрзилу ми је протрчало детињство сред њеног окружења у мојим дечјим промислима, одакле је то она дошла? Из које далековине? Ето, колико је, чуј, година прохујало. Осећао сам се ћутљиво поносним. Нисам хтео да сметам возачу. Сода, мој истоимени друг, Савковић, види се, очигледно је, да познаје саобраћај у Паризу као ја у центру Паланке. Наставили смо право, до града пo краљевској мери. До синонима гламура. До Версаја.

Онда се, на узвисју, указао величанствени дворац, разбашкарен на једанаест хектара. Shateau de Versailles је био резиденција ЈIyjа XIV, XV и JIyja XVI. Дворац је постао симболични белег монархије, за уживање, са дворјанима, у парковском окружењу на 815 хектара. Шта велите? Лепо имањце. С почетка је ту била ловачка кућа, после се, мало, дограђивао и дорађивало, да би коначну унутрашњу декорацију дизајнирао Шарл Лебрен, ето, за поклоник, а паркове Андре ле Нотр. Тако је, је ли, настао најлепши европски дворац са седам стотина соба и близу пет стотина огледала. За огледање женствености. У њему је животарило до шест хиљада чељади. Унутар грађевине је, тек толико да се зна, куц, куц, стони астрономски сат. Најважнија дворана, у целој раскоши, је на првом спрату, пo целој дужини, Галерија огледала, знамо то из историје, где је, 1919. године, потписан Версајски мир. Тако би окончан Велики рат. Остале просторије су краљева и краљичина спаваћа соба, дворска капела, опера… О цик еротици у спаваћим одајама не би било пристојно писати. Уосталом и ту су истости. Само што је овде била, их, краљевска слатка кукњава. Капела је двоспратна. Виши део је био намењен владарској породици, а нижи дворјанима. Црквене оргуље и данас цакле у оргиналној позлати. У овом светом простору је уприличено венчање Луја XVI и Марије Антоанете. И jош један малецки податак. У овом дворцу је, 1763. године, музицирао млади Моцарт. Оперска дворана има 712 седишта и служила је за позоришне представе и забаве са певањем. Има ту и других просторија, али да се не замајавамо мегаломански. Ко зна, брате, он зна. Као тоалет су служиле специјално направљене столице. Са посудама. За краља обашка.

Данас није краљевско време. Ипак, удисањем овог простора мит суспрегнуто кључа. Од малог до великог мозга, док астрономски сат куца свој куц. Виртуално.

Препуњени раскошним утисцима, изнутра, морамо да прошпацирамо зазинути разум. Куда? Кроз паркове и вртове Версаја. Да се запамти зелениш мирје. И тихост богатства. Кад се испред дворца баци вид на далековину степенасту, низбрдо, низ главну осу, не знаш куда да се деваш. Колико ту има фонтана и звездастих раскрсница. Дрворед је војнички постројен. Скулптуре из митологије и очигледном симболиком краљевске владавине расуте cу на све стране. Успут два језера, са чамцима. На самом дну дубодолине крајње језеро се завршава великим каналом у облику крста. Фонтана Латоне, митске Аполонове мајке, гледа на језерски рај. У парку се понављају сале дворца. Под отвореним небом. Ту, на пола сата хода се налазе и други дворци. Приказ гламура. Велики Тријанон и Мали Тријанон. Овај други је Луј XV саградио за љубавницу, Мадам де Помпадур. Касније је, гле случаја, следећи краљ, даровао тај простор Марији Антоанети, која му је, каквог ли изненађења, прво дете родила у соби пуној посматрача. Краљевски воајеризам. Ил’ јок. Она је, јел те, за своје еротске, ехеј, пиц-несташлуке, уз домаћинлук, изградила мали позоришни простор и Краљичино ceлo.

На другој страни канала, е, једно лежеће обнажено змијско тело дрско упија сунце. За свој женски ћеиф.

У повратку седамо на једну клупу. Да, уф, данемо душом и одморимо времешне табане од целодневног газа краљевском земљицом. Поред нас се закотрљао возић са туристима. Они тек треба да виде оно што су наше бистре камере запамтиле. Повремено зуне по који аутомобил на струју. За две особе. Углавном заљубљене. На трави један важни отац, види се да је фудбалер, са синчићем шутира лопту. Малац, оп, њему, онда он, ип, клиши. По баратању лоптастом играчком одмах се види да испод мушмуле не може да падне крушка. Народ гмиже. У шару навијачких хорди. Мој пријан и ја подржавамо њихову упорност, а у мислима прелиставамо протекле сате, кад, гле, недалеко од мене пружила се једна разголићена крива гранчица. Беласа се бело на заласку сунца. Као змиче версајско. Не часећи ни часа устао сам, узео је у руку и ставио у ранац. Да гују Лујевску донесем у Паланку. У мој вилајет.

Версај годишње посети око три милиона туриста.

Излет је био злата вредан.

Поред нас тротоарски живот фрца на две стране.

 

У следећем броју: Стаклени улаз

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *