PRIZORI VERSAJA (6)

Sunce je iz svoje pozlaćene moćnosti pretilo da će ispržiti dan, kad smo, u Šampinjiju, seli u Zoranov auto i kroz srce Pariza se uputili na jugozapad. Obodom Bulonjske šume stižemo do skretanja za gle, grad Ruan. To je rodno mesto moje počivše komšinice Marije Plejust Blagojeveć. Zvali smo je jednostavno g-đa Mimi. Ili Francuskinja. U zbrzilu mi je protrčalo detinjstvo sred njenog okruženja u mojim dečjim promislima, odakle je to ona došla? Iz koje dalekovine? Eto, koliko je, čuj, godina prohujalo. Osećao sam se ćutljivo ponosnim. Nisam hteo da smetam vozaču. Soda, moj istoimeni drug, Savković, vidi se, očigledno je, da poznaje saobraćaj u Parizu kao ja u centru Palanke. Nastavili smo pravo, do grada po kraljevskoj meri. Do sinonima glamura. Do Versaja.

Onda se, na uzvisju, ukazao veličanstveni dvorac, razbaškaren na jedanaest hektara. Shateau de Versailles je bio rezidencija JIyja XIV, XV i JIyja XVI. Dvorac je postao simbolični beleg monarhije, za uživanje, sa dvorjanima, u parkovskom okruženju na 815 hektara. Šta velite? Lepo imanjce. S početka je tu bila lovačka kuća, posle se, malo, dograđivao i dorađivalo, da bi konačnu unutrašnju dekoraciju dizajnirao Šarl Lebren, eto, za poklonik, a parkove Andre le Notr. Tako je, je li, nastao najlepši evropski dvorac sa sedam stotina soba i blizu pet stotina ogledala. Za ogledanje ženstvenosti. U njemu je životarilo do šest hiljada čeljadi. Unutar građevine je, tek toliko da se zna, kuc, kuc, stoni astronomski sat. Najvažnija dvorana, u celoj raskoši, je na prvom spratu, po celoj dužini, Galerija ogledala, znamo to iz istorije, gde je, 1919. godine, potpisan Versajski mir. Tako bi okončan Veliki rat. Ostale prostorije su kraljeva i kraljičina spavaća soba, dvorska kapela, opera… O cik erotici u spavaćim odajama ne bi bilo pristojno pisati. Uostalom i tu su istosti. Samo što je ovde bila, ih, kraljevska slatka kuknjava. Kapela je dvospratna. Viši deo je bio namenjen vladarskoj porodici, a niži dvorjanima. Crkvene orgulje i danas cakle u orginalnoj pozlati. U ovom svetom prostoru je upriličeno venčanje Luja XVI i Marije Antoanete. I još jedan malecki podatak. U ovom dvorcu je, 1763. godine, muzicirao mladi Mocart. Operska dvorana ima 712 sedišta i služila je za pozorišne predstave i zabave sa pevanjem. Ima tu i drugih prostorija, ali da se ne zamajavamo megalomanski. Ko zna, brate, on zna. Kao toalet su služile specijalno napravljene stolice. Sa posudama. Za kralja obaška.

Danas nije kraljevsko vreme. Ipak, udisanjem ovog prostora mit suspregnuto ključa. Od malog do velikog mozga, dok astronomski sat kuca svoj kuc. Virtualno.

Prepunjeni raskošnim utiscima, iznutra, moramo da prošpaciramo zazinuti razum. Kuda? Kroz parkove i vrtove Versaja. Da se zapamti zeleniš mirje. I tihost bogatstva. Kad se ispred dvorca baci vid na dalekovinu stepenastu, nizbrdo, niz glavnu osu, ne znaš kuda da se devaš. Koliko tu ima fontana i zvezdastih raskrsnica. Drvored je vojnički postrojen. Skulpture iz mitologije i očiglednom simbolikom kraljevske vladavine rasute cu na sve strane. Usput dva jezera, sa čamcima. Na samom dnu dubodoline krajnje jezero se završava velikim kanalom u obliku krsta. Fontana Latone, mitske Apolonove majke, gleda na jezerski raj. U parku se ponavljaju sale dvorca. Pod otvorenim nebom. Tu, na pola sata hoda se nalaze i drugi dvorci. Prikaz glamura. Veliki Trijanon i Mali Trijanon. Ovaj drugi je Luj XV sagradio za ljubavnicu, Madam de Pompadur. Kasnije je, gle slučaja, sledeći kralj, darovao taj prostor Mariji Antoaneti, koja mu je, kakvog li iznenađenja, prvo dete rodila u sobi punoj posmatrača. Kraljevski voajerizam. Il’ jok. Ona je, jel te, za svoje erotske, ehej, pic-nestašluke, uz domaćinluk, izgradila mali pozorišni prostor i Kraljičino celo.

Na drugoj strani kanala, e, jedno ležeće obnaženo zmijsko telo drsko upija sunce. Za svoj ženski ćeif.

U povratku sedamo na jednu klupu. Da, uf, danemo dušom i odmorimo vremešne tabane od celodnevnog gaza kraljevskom zemljicom. Pored nas se zakotrljao vozić sa turistima. Oni tek treba da vide ono što su naše bistre kamere zapamtile. Povremeno zune po koji automobil na struju. Za dve osobe. Uglavnom zaljubljene. Na travi jedan važni otac, vidi se da je fudbaler, sa sinčićem šutira loptu. Malac, op, njemu, onda on, ip, kliši. Po baratanju loptastom igračkom odmah se vidi da ispod mušmule ne može da padne kruška. Narod gmiže. U šaru navijačkih hordi. Moj prijan i ja podržavamo njihovu upornost, a u mislima prelistavamo protekle sate, kad, gle, nedaleko od mene pružila se jedna razgolićena kriva grančica. Belasa se belo na zalasku sunca. Kao zmiče versajsko. Ne časeći ni časa ustao sam, uzeo je u ruku i stavio u ranac. Da guju Lujevsku donesem u Palanku. U moj vilajet.

Versaj godišnje poseti oko tri miliona turista.

Izlet je bio zlata vredan.

Pored nas trotoarski život frca na dve strane.

U sledećem broju: Stakleni ulaz