ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

ПАРИСКИ ОДСЈАЈИ (Пише: Слободан Тодоровић Токи)

ПАРИСКИ ОДСЈАЈИ (Пише: Слободан Тодоровић Токи)

СТАКЛЕНИ УЛАЗ (7)

muzej_louvreНоћас сам рђаво спавао. Ништа нисам ни сањао. Мислим. Можда и јесам. Окретао сам се, очас на једну, па на другу страну. Ко зна колико пута? У полу сну ми се причињавало да сам отиш’о у ‘ајдуке. И јастук се унервозио, а ноћ ћути. Баш је брига што мене тресе грозница позитивне треме. Нови освитак ће обзнанити да сам, већ, седми дан Паризлија. Симболичан, по броју. августовски сунчаник је остављен за престони замак светске уметности у улици Риволи 99. На десној обали Сене. Први арондисман. У граду светлости. И поред тoгa што сам из личног научења знао које шта о музеуму неки андрак ми не даваше миран сан. Није то мала ствар, море, да се не лажемо, била ми је давнашња жеља. Да ходам галеријама Лувра.

Musee du Louvre, са, их, двеста осамдесет хиљада експоната, и то којих, се светски шепури. Са густом. Уметнине су сложене у осам кустоских целина: египатске старине, блискоисточне старине, грчке, етрурске и римске, онда исламска уметност, скулптура, сликарство, графике и цртежи и коначно декоративна уметност.

Ваља му се поклонити на улици. И у дворишту, у стакленом улазу и унутра. Свуда и увек. За вјеке!

Палата је с почетка била француски двор са три крила: Ришеље, Виши и Денои. Живела је краљевским пиром, док Луј XIV није одабрао Версајски дворац за резиденцију. Уствари, само су се круне и одоре одселиле. Са послугом. Краљевска уметничка колекција је остала.

Коначно, после француске револуције, у загоретини главоодсечених одлазника, национална скупштина ово место проглашава за музеј. Од посве националног значаја. Свечано отварање Лувра је, питао сам, обављено у августу. Да ли је и ово случајно? Нисам августовски врач погађач, али, бејаше то 1793. И то није све, што се тиче вишегодишњег збрља. Претурене су многе године и са једне и са друге закрпљене вековничке стране, е да би се посебице утувиле, баш, Наполеонове. Уметнине су, као код нас, доношене, одношене, жаомицом дариване, гле чудне ли истости, конфисковане, враћане, крађене…

Галерије данас заузимају шездесет хиљада метара квадратних. Мало ли је?

У Лувру је смештено више од десет хиљада слика које годишње погледа осам милиона туриста.

Тако ствари стоје у Паризу. А у Београду? Бадава нам збирка Ериха Шломовића (примедба аутора текста).

Недеља је.

На улазу искривљени редови. Чека се стрпљиво за улазницу у чаробни свет прошлости.

Ходамо у правцу мог интересовања.

Грчка галерија је у крилу Денои. Изложене фигуре потичу из четвртог миленијума пре нове ере до шестог века нове ере. Најпознатији експонат је Милоска Венера. Ограђена је ланцима. Ипак је то Венера. Около ње, спреда и отпозади знатижељници загледају облине. Камено уздишу. У римском делу су предмети ранохришћанске уметности. Великим степеништем мењамо ниво и долазимо до Нике, заштитнице морепловаца. Кип је донет са Самотраке, где је пронађен. За то време Микеланђелов побуњен и умирући роб скулптуларном глед пажњом бело пребројава пролазнике. Сви хрле у Велику галерију. Е, ту је рај за очни ћеиф. И Душу. На зидовима се ухватила за рамове, као за руке, дела француска, италијанска, шпанска… Из деветнаестог века. Из тог простора се улази у галерију Леонарда да Винчија. Унутра гужва. Као на фудбалској утакмици. Сви се, ене, згужвали око слике ренесансног умећа. Ђоконда би, као, да се загонета. Из једног ока јој се, кажу, види срећа, што цео свет блене, а из другог туга, што не може да утекне са зида. Због мазохистичког арт гледа. Испод „разрокости“ је осмејак загонетни. Развучен чудно. Чудност чулно врви. Смета јој шкљоцање кутијица за обојено памћење које би да сниме двадесетогодишње, еј, стварање, на блинд-раму, 77 х 53 сантиметра, у Фиренци. Испред ње су, за сваки случај, два стаклена кавеза. Крали су је два пута. И враћали. Ту је и Свети Јован Крститељ, од истог аутора. Прича се, ако ми верујете, да је Леонардо волео дугу коврџаву косу свог помоћника и може бити да је он на тој слици.

Свашта, к’о на вашару.

Рубенсова галерија је простор за медитацију. На све четири стране велики формати. Отприлике, четири са три метра. И то делује фрапантно. У средини два реда за седење, у одавању почасти. О чему се ради?

Почетком 1622. године, Марија де Медичи, удова Хенрија IV, позива сликара у Париз, да би му наручила серију слика. Договор је направљен. Рубенс је две годиие, у Антверпену, вредно радио. И завршио посао века.

Кроз галерију фламанског сликарства и апартман Наполеона III, силазимо у подрумски део, затим у једно двориште, па у друго, да би се опет нашли под стакленим улазом. Сада за излазак. После пет сати.

 

КРАЈ

ПАРИСКИ ОДСЈАЈИ (Пише: Слободан Тодоровић Токи)

ПРИЗОРИ ВЕРСАЈА (6)

1280px-Versailles-Chateau-JardinsСунце је из своје позлаћене моћности претило да ће испржити дан, кад смо, у Шампињију, сели у Зоранов ауто и кроз срце Париза се упутили на југозапад. Ободом Булоњске шуме стижемо до скретања за гле, град Руан. То је родно место моје почивше комшинице Марије Плејуст Благојевећ. Звали смо је једноставно г-ђа Мими. Или Францускиња. У збрзилу ми је протрчало детињство сред њеног окружења у мојим дечјим промислима, одакле је то она дошла? Из које далековине? Ето, колико је, чуј, година прохујало. Осећао сам се ћутљиво поносним. Нисам хтео да сметам возачу. Сода, мој истоимени друг, Савковић, види се, очигледно је, да познаје саобраћај у Паризу као ја у центру Паланке. Наставили смо право, до града пo краљевској мери. До синонима гламура. До Версаја.

Онда се, на узвисју, указао величанствени дворац, разбашкарен на једанаест хектара. Shateau de Versailles је био резиденција ЈIyjа XIV, XV и JIyja XVI. Дворац је постао симболични белег монархије, за уживање, са дворјанима, у парковском окружењу на 815 хектара. Шта велите? Лепо имањце. С почетка је ту била ловачка кућа, после се, мало, дограђивао и дорађивало, да би коначну унутрашњу декорацију дизајнирао Шарл Лебрен, ето, за поклоник, а паркове Андре ле Нотр. Тако је, је ли, настао најлепши европски дворац са седам стотина соба и близу пет стотина огледала. За огледање женствености. У њему је животарило до шест хиљада чељади. Унутар грађевине је, тек толико да се зна, куц, куц, стони астрономски сат. Најважнија дворана, у целој раскоши, је на првом спрату, пo целој дужини, Галерија огледала, знамо то из историје, где је, 1919. године, потписан Версајски мир. Тако би окончан Велики рат. Остале просторије су краљева и краљичина спаваћа соба, дворска капела, опера… О цик еротици у спаваћим одајама не би било пристојно писати. Уосталом и ту су истости. Само што је овде била, их, краљевска слатка кукњава. Капела је двоспратна. Виши део је био намењен владарској породици, а нижи дворјанима. Црквене оргуље и данас цакле у оргиналној позлати. У овом светом простору је уприличено венчање Луја XVI и Марије Антоанете. И jош један малецки податак. У овом дворцу је, 1763. године, музицирао млади Моцарт. Оперска дворана има 712 седишта и служила је за позоришне представе и забаве са певањем. Има ту и других просторија, али да се не замајавамо мегаломански. Ко зна, брате, он зна. Као тоалет су служиле специјално направљене столице. Са посудама. За краља обашка.

Данас није краљевско време. Ипак, удисањем овог простора мит суспрегнуто кључа. Од малог до великог мозга, док астрономски сат куца свој куц. Виртуално.

Препуњени раскошним утисцима, изнутра, морамо да прошпацирамо зазинути разум. Куда? Кроз паркове и вртове Версаја. Да се запамти зелениш мирје. И тихост богатства. Кад се испред дворца баци вид на далековину степенасту, низбрдо, низ главну осу, не знаш куда да се деваш. Колико ту има фонтана и звездастих раскрсница. Дрворед је војнички постројен. Скулптуре из митологије и очигледном симболиком краљевске владавине расуте cу на све стране. Успут два језера, са чамцима. На самом дну дубодолине крајње језеро се завршава великим каналом у облику крста. Фонтана Латоне, митске Аполонове мајке, гледа на језерски рај. У парку се понављају сале дворца. Под отвореним небом. Ту, на пола сата хода се налазе и други дворци. Приказ гламура. Велики Тријанон и Мали Тријанон. Овај други је Луј XV саградио за љубавницу, Мадам де Помпадур. Касније је, гле случаја, следећи краљ, даровао тај простор Марији Антоанети, која му је, каквог ли изненађења, прво дете родила у соби пуној посматрача. Краљевски воајеризам. Ил’ јок. Она је, јел те, за своје еротске, ехеј, пиц-несташлуке, уз домаћинлук, изградила мали позоришни простор и Краљичино ceлo.

На другој страни канала, е, једно лежеће обнажено змијско тело дрско упија сунце. За свој женски ћеиф.

У повратку седамо на једну клупу. Да, уф, данемо душом и одморимо времешне табане од целодневног газа краљевском земљицом. Поред нас се закотрљао возић са туристима. Они тек треба да виде оно што су наше бистре камере запамтиле. Повремено зуне по који аутомобил на струју. За две особе. Углавном заљубљене. На трави један важни отац, види се да је фудбалер, са синчићем шутира лопту. Малац, оп, њему, онда он, ип, клиши. По баратању лоптастом играчком одмах се види да испод мушмуле не може да падне крушка. Народ гмиже. У шару навијачких хорди. Мој пријан и ја подржавамо њихову упорност, а у мислима прелиставамо протекле сате, кад, гле, недалеко од мене пружила се једна разголићена крива гранчица. Беласа се бело на заласку сунца. Као змиче версајско. Не часећи ни часа устао сам, узео је у руку и ставио у ранац. Да гују Лујевску донесем у Паланку. У мој вилајет.

Версај годишње посети око три милиона туриста.

Излет је био злата вредан.

Поред нас тротоарски живот фрца на две стране.

 

У следећем броју: Стаклени улаз

ПАРИСКИ ОДСЈАЈИ (Пише: Слободан Тодоровић Токи)

ОПЕРА (5)

10-pariska-operaДок жмираво разбуђен ишчекујем расневање мојих париских дружбеника осећам боцкање запиталице. Шта у овом дану предсказује хороскопски знак? Петак је, 21. август 2015. На данашњи дан, пре деветнаест година, у Новом Саду се родила моја најстарија унука Срна. Кад ветрови зајесене упливава дугокосо смршена у бруцошке воде, љуби је деда, а као да јој је ономад био први рођендан. Она тамо. Ја овде. Шта данас?

Над ојутреним Паризом играју светлосне сени.

Из боравишта крећемо у полицију. Мој пријатељ Сода, истоимени Савковић, мора лично да докаже да је жив и да хода, па да добије датум за следећи интервју. Добро-де. И? Који, бре, безобразлук капитализма. Куку! Средина октобра! За два месеца, опет, мора да бије пут. Лелеее, а од лелекања нема вајде. У пешачењу ћаскамо на ту тему, кад, гле, испред нас железничка станица Сен Лазар. Једна од главних. Са, их, седам улаза. Испред, на платоу, упада у гледно поље бронзана статуа згомилана, од наређаних кофера. Која идеја. Прича наша улази у нови наставак. И ход. И врућина. И заглед.

Дан је био истегнут.

Испред нас се, у свој лепоти, указала костимска раскош оперске куће. Која госпођа? Из друге половине деветнаестог века. Мирише на прошлост, на распевану елеганцију француских госпи, на недоживљену страст и жудњу, на последњу златасту жељу. Испред стрељачког реда. У три нежаљене речи. Прасак за крај. И, aj’, збогом!

Изгледало ми је, тог живог трена, као да позирам за прилично мртву природу. Тако сам стајао. Укрућено! Овако сам је доживео споља, не знајући шта ме, тек, чека унутра. И боље, паметујем сад.

На том зачараном месту Цар свих Француза, добро, и Францускиња, је ли, Наполеон, по редоследу, трећи, је доживео упуцавање. Од свог рода. А, да, од кога ће? Из хоризонтале је, царски, промрљао најближима:

– Ако преживим, којим случајем, одрешићу кесу са златницима и на овом истом месту ћу, зарад радости, саградити велелепну грађевину.

Тако је и било. Каже учитељка живота.

Опера Гарније, или Париска опера, илити Палата Гарније је ремек дело архитектуре тог времена. И данас није ништа мање величанствена. На конкурсу је победу однео архитекта Шарл Гарније, Наполеон није одрешио кесу, већ џакове и градња је отпочела. Завршена је, после неколико прекида, 1874. године.

Површина зграде је, чуј, нешто више од једанаест хиљада метара квадратних. Централни лустер, у сали, од 2200 седишта, је тежак шест тона, а таваницу је осликао Марк Шагал 1964.

Да би се дошло до главне сале више пута се пада у несвест. Од чудила. Да се не залута кроз простране холове, које подупиру лучни стубови пратиш стрелице. Онда, мало степениште, па, опет, за стрелицама. Около, на зидовима, вајарска орнаментика се шепури свесна своје вредности. Свог смисла. Своје естетике. Своје, до Бога, моћи. У чуђењу, до чуђења, долази се на велики плато са кога се целом заобљеном дужином прућило степениште иха-хај. Куку, еј! До кам-платоа, за улазак у главну салу.

Лево и десно, из замишљених ложа, посматрају посетиоце костимиране личности из представа са певањем, глумом и свирањем. Хододарити овим плочницима немогуће је, а не осетити сву моћност царских времена. Силесија је то. Их! На пространој сцени бина радници постављају сценографију за вечерњи ужитак. У току је светлосна проба. Ласерска! За све време посетиоци из целог света шкљоцају свим могућим и немогућим шкљоц уређајима. Клииик. Клик-клик! Остаће им за успомену позлателе ложе и плишана седишта, у бордо боји. И лустер. И Шагал куполасти. И ја. Ако сам се задесио у кадру? Овде нико никоме не смета. Сви раде свој посао. Опера зарађује и преко дана. Од 10 до 17 и 30. Тако је то кад неко зна и уме. Пре излаза је продавница. На велико се пазаре дискови, проспекти, књиге, сувенири…

Десно од уласка у главну салу испразно се мазе мања и већа свечарска просторија, по слику на салоне Версајског дворца, за публикум између чинова и коктеле после представа. Раскошно да раскошније не може бити. Ма, не постоје такве раскошне речи у језичкој постојбини да то пренесу. Ето, тако то наличи.

Учинак духовног потреса је истекао.

Испред здања седимо на клупи аутобуске станице. У чекању. Бацам се зеницом, као некада давно камичком из праћке, на улазни вршак. Сав је у исијавању. Златном. Од истоте поклон статуе, каква је на улазу у Њујорк.

Иза ње жури, у несебичном промицању, занебесје. Обојено у париско плаву. Кадикад, е, застане. Значајно. У заглед даровно земаљски.

 

У следећем броју: Призори Версаја

ПАРИСКИ ОДСЈАЈИ (Пише: Слободан Тодоровић Токи)

БРДО С КИЧИЦОМ (4)

oFznYkUДанас нас очекује планинарски поход пут места сликарских зборовања у престоници уметности. На највеличанственије брдо. Еееј, на Монмартр. Киша ставила овлажени прстић на чело облака предводника. И! Предомишља се. Да ли да лине? Ма неће. Ко зна? Баш је злицаво тајанствена. Разбарушено наднебесје скрива њен наум. Да ли је нормална. Баш данас!

Кренули смо пре девет сати. На станици чекамо аутобус, онда пешачки, ногу пред ногу, прво улицама па кривудавим степеништем узбрдо. Зелениш не дозвољава видик. Само колико да се не саплетеш. Сода, истоимени Савковић и ја ходамо кроз, дабоме, опричавања. Много тога нисмо дорекли. Лепo смо се задували, одједном пуче видик. Изиђосмо на велики, уређен беспрекорно, цветић до цветића, травка до травке, плато. Са њега, лево, крцка широки поглед на Париз. А десно, ихај, сгепениште и на другом платоу, бого мој, прелепа црква Светог срца. У апсиди базилике Сакр-кер налази се један од највећих светских мозаика, на 475 метара квадратних. Исус Христ са раширеним рукама. Аутор је Лик Оливје Мерсон.

До цркве, која је посвећена срцу Исуса Христа, долази се успињачом. Ми смо изабрали пешачку понуду.

Одавде се најбоље види како Монмартр, са висине, стражари над старим Паризом. Вечно! И док смо то осматрали почела је кишица. Зезаторски! Ситно. Као она наша јутарња радничка. Донесемо одлуку, једногласно, да се склонимо у Далијев музеј. Испод зеленог кишобрана дрвене крошње чекамо да се отворе двери. Нигде никога. Кад, зачу се лупкање кломпама по калдрми. Оно, један цуретак гега. Нису кломпе. Испод левог стопала јој, боже, дрвена плочица. На њој стопало увијено у завој. Друго је смештено удобно. У патику. Тачно, како пише, је размакла гвожђе. Широм. Киша, еде, сложила. Били смо први посетиоци подрумског свечарја. За фото онанисање.

Дефинитивно, Дали је изгорели геније у животној страсти. Његови тродимензионални радови су изодавно запосели висове уметничког надреализма. И фасцинације. За миловање ока. Све у бронзи. „Жена у пламену“, „Адам и Ева“, „Спаце слон“, Плес времена“… После жал-смрти рођеног брата, говорио је: „Све моје ексцентричности, све моје недоследности су трагична константа у мом животу. Ја желим да докажем да нисам мртав брат“. Протеран са студија сликања, у Мадриду, долази у Париз, где упознаје Пикаса и фаталну Галу, која ће бити његова вечита надреалистичка муза. ,,Le surrealisme. s’est moi“. Да не заборавим, музеум је светски упакован. Цртежи, скице, графички листови, слике, скулптуре, костими, намештај, његови видео говори… Из сева укопског храма изишао сам изгубљен. На зем Монмартра. Ландара ми, по свести, његова реченица: „Ја сам у једном перманентном стању интелектуалне ерекције“. Ау!

Кишица испира разум.

Ходамо неми. Као да смо отоич савладали кораке. Лево и десно фантазија од ситничарних радњи, галерија, кафаница, кафеа и сликарског плаца. Ихај! На ћошку две уличице, једна шиљаста зграда се загледала у нашу обезнањеност. И одсјај. Испред, дрвени астали и столице. Разголићени скроз. ,,LE CONSULAT“, пише изнад врата.

Крупним словима.. Уф, крв, мртав лебац, па у овој кафани су се рујом наливали: Ван Гог, Гоген, Тулуз Лотрек, Реноар, касније Пикасо. Сад два Слободана.

-Содо, овде морамо да попијемо кафу.

-Pardon. Garcon, shez nous cafe noir. Deux complets!

-Oui, monsieur.

Пикасов „Дечак ca лулом“ je настао на Монмартру. Младачак је непознат, за разлику од аутора. У паузама, еј, велики Пабло је овде, можда баш за овим столом, испијао опојну црнку? Правим се важан, а не умем да објасним.

Монмартр је у другој половини деветнаестог века био епи-центар уметничког и боемског света. Тако је и у овом часу, казује ми галски мирис. Из шољице.

Које издовољство.

Кишиште се заинатило, а и два горда Србина.

Корачамо низбрдо ка Црвеном млину. Сусрећемо мали трубећи воз. Трр-тр! Крајња станица му плац Пигал. Загњурених вратова идемо даље. Одједном широка улица. Мучи се са скупљањем. Од испраности. Поглед, надесно! Охо, ево га. То је то црвено чудило, које је Анри де Тулуз Лотрек шмрцао, на постимпресионистичким сликама.

Moulin Rouge. Кабаре из 1889. На врху ваљка, од зиданице, изукрстила се крила ветрењаче. Дрчно! Ја, бре, полуисцеђен, подсећам бледо, дабогда кућу не видео, на Сервантесовог ратника. Не пада ми на памет да заиграм кан-кан. А, штета! Унутра, уф, осећај деветнаестог века. Замишљам Жозефину Бекер, Френк Синатру и Едит Пјаф. Куку-леле, долете птић. Сети се романа и филма са Никол Кидман. Амнезију засецају афише. Вече Тулуза Лотрека, пише на једној. Лепо, само, који си ти, па, боем? У ноћни клуб, еј, србендо, удараш сред дана. У Конзулату пијеш, издајниче алкохоличарске братије, кафу. И тако то.

Мислим се, ко ми побрка лончиће.

 

(У следећем броју: ОПЕРА)

ПАРИСКИ ОДСЈАЈИ (Пише: Слободан Тодоровић Токи)

Хододарје долином Сене (3)

Pariz ....После догорелог 18. августа у освитку је празник. Раздањује се споро. Виделу се нимало не жури, као змијској просјакињи на Јелисејским пољима. Дремка са испруженом руком, и чашом за добровољне даваоце. Тако и ја са испруженим очима чујем париску гуку голубова, на симсу, изнад отвореног прозора. Некако се друкчије удварају. Музикалније, еротичније љубакају, или ја то умишљам. Како је мало потребно, у Паризу, за инспирацију. Тогa трена нисам ни слутио да ће овај дан бити мој лични државни празник. Најбоље је тако. Непланирано у изненадни бум-трас.

Бојан је отишао на посао. Његова млађана женица Виолета припрема доручак. Сода и ја срчемо мале црнке. Са уживањем. Ја горку, он са шећером. Каже ми да упрем табане за данашње пешачење. Нема љубави без бола, као храбрим себе. У себи. И сунце се запутило. У пешачком луку. Успорено. Тако ћемо и ми боже здравље.

У метроу, подземном крвотоку Париза, опет гужва. Нема места за седење. Стојимо, уз шипку, код улазних врата. Станице нису раздаљене. Ухватиле се шинама за потамнеле руке. Кадикад их светлосна сигнализација разоткрије. Као фарови аутомобила љубавни пар у сени што подупире дрво. Право из земље улећемо у Латински кварт где се налази француски Пантеон. Саграђен је, с почетка, за цркву, да би данас био упарађен у маузолеј за сахрањивање знаменитих личности француске историје. На улазу натпис: „За велике људе велика кућа“. Ту, брале, почивају: Волтер, Жан Жак Русо, Емил Зола… Виктор Иго, величанственик у сликарству и књижевности, је имао највише људи на сахрани. У историји. Нешто више од два милиона, а каква је уназадница? Краљ Лyj XV је обећао да ће, уколико оздрави, од постојећег манастира изградити велелепну грађевину. Краљевска се не пориче. Је л тако? Такооо! И 1758. године су постављени темељи. После многих перипетија здање је завршено 1790.

Мало даље, низбрдо, на левој обали Сене простире се универзитетско здање Сорбона. Основао је Робер де Сорбон 1257. Прва предавања су била, чуј, на латинском језику. Универзитетски закићени, пролазимо кроз музеј барокне срме Cliny, а онда, уским кривудавим улицама, са кафеима и ресторанима, чије су баште, разбарушене у цветности, заселе на плочнике камене, силазимо на Сену. Ходамо обалском стазом, испод мостова, у правцу висова катедрале Нотр Дам. Које готско чудо. Од архитектуре дванаестог века. И силине изгледа. Није исто видети је на филму, или у часопису, на разгледници и голим оком. У трену сам пожелео да будем Квазимодо. Шта фали. Преко моста сгижемо на острво да јој се, у подножју, ничице поклонимо. Заслужује дамски. И она и звонар.

Одмах ту, налази се главна Општина Париза.

Све је збрчкано уз реку која тромим и мутним током дванаест километара протиче градом. Реке и небеса су исте злице. Умеју да се узјогуне и наљуте. Још како! Небеса бљуну које шта, па оду, а река прогута које кога и оде. Тако је Виктор Иго изгубио прогутану ћерку. Заједно са младожењом. Трагедија за неоздрављење.

Више од тридесет мостова држи две обале да се не размакну. Најстарији је Pont Neuf. Ту је Молијер први пут упознао позориште, јер су се играле представе. Данас, на средини, стоји времешни саксофониста. Џезер! И брише, леле, импровизације. Убацио сам један евро, ваља се, у кутију од инструмента. Мало даље, прекрстио ноге, а једна краћа, квргави човечуљак. Данашњи Рири. Продаје минијатуре. Бленаво зазинут. И Хенри VI споменички загледа људе у пролазу. Мост што спаја трг Конкорд и Народну скупштину саграђен је, кажу, од крхотина разрушене Бастиље. Најлепши је, ихај, Мост Александра III. Сјајну позлаћеност осветљавају огромни канделабри. На њему две азијаткиње. Једна позира, увијено, са гледом на Ајфелов торањ. Друга шкљоца. На левој обали уздиже се зграда Министарства правде и место где су тамновали Луј XVI и жена му нељубљена, Marie Antoinette. Ту је и Dоme des Invalides где почива Наполеон. На Артистичком мосту, гле, шибицари. Навлаче по француском. Исто као код нас. Кратко, па утекну.

Даље је чувени Лувр. Место за недосањане снове. У дворишту се одсијавају три стаклене пирамиде. Једна велика и две мале. Народ буквално гмиже. Сода и ја стојимо испод славолука, на историјској линији. Одатле се лепо види обелиск La place de la Concorde, где je одсечено 1119 глава, a онда ошишани дрворед јелисејски и у даљини Тријумфална капија. Смишљено до бола.

-Идеш ли роде?

-Идем.

Авенијом De montagne долазимо до тунела где је страдала принцеза Дајана и Буктиње слободе, да би преко моста Debili стигли до Ајфелове куле. Скаламерија је да седнеш. Гледамо гвоздено 320 метара увис. Баш високо. Лифтови раде горе-доле. На три нивоа. Народа к’о плеве.

Доле. Начичкани одозго гледају Париз на длану. Силан је био тај Gustave Eiffel. Да сам имао капу скинуо би му. Пред бистом. На клупи смо седели три фртаља сата загледани у силесију металну. Колико ли канти фарбе треба за премаз? Поред нас табана цео свет. Опчињен, као ми, Place du Trokadero баца последњи видик на монумент. Ту улазимо, опет, у земљу, да би се вратили кући. Ћутимо орадошћени, у себи.

Напољу се дан припремио за спуштање завесе. За мој државни празник.

 

У следећем броју: Брдо с кичицом

ПАРИСКИ ОДСЈАЈИ (Пише: Слободан Тодоровић Токи)

Тријумфална Јелисејска поља (2)

Pariz ....Августовска јутарња спарина исказује древну жељу да прогута заселу ужурбаност. Троми покушај француског прозирног освита прохтео је да се ослободи лежерности. Зелене ресе, на дрвећу, као завесе, на сцени, задржавају ту сумануту летњу намеру. У таквом стању грабимо ауто-путем А4, према светлости. На североисток. Овај путни правац повезује Стразбур са Паризом. Лево и десно сеоска имања. У заграђенима пасу, од сабајле, пуштене краве и овце. Тако је, то, код њих – каже ми, путеводитељ, mon ami, истоимени Савковић. Тек у дубоку јесен их сатерају у торове. Чиста слобода за животиње. Леповидо то изгледа. Нема шта. И још нешто. Нема залединчених површина. Или се зелени, или жути, од пожњевености. Земља је некако друкчија од наше, Загаситија. У таквом размишљању наилазимо на велику крајпуташку плаву ознаку на којој пише: Регион Лорен. Главни град провинције је Мец, који су основали Келти, да би, опет, у догледно време био тема распре две суседне државе. Због тога је, ене, и данас видљива разлика две архитектуре. Немачке и Француске. Државе се филмски смењивале, а град је остао, ишибан, такав какав је. На нишану туриста је Немачка капија, а витраже катедрале светог Етјена је осмислио Марк Шагал. У избеглиштву.

На излазу из историје, са обе сгране брежуљкастог друма, испршено и надмено, заковитлавају галски ваздух моћне елисе ветро-парка, укруг, као симболични замајац спрженог путешествја.

На сто шездесет километара од Париза, у региону Шампања-Ардени, простире се град Ремс. Овде су, у катедрали Нотр-Дам, из тринаестог века, крунисани француски краљеви. Около зацвећене аутобуске станице, на периферији, виде се непрегледни виногради. Граница са Белгијом је да пљунеш, што би рек’о наш чова. Кроз постојбину шампањца протичу, ослобођене из окова времена, Сена и Марна. Смирене водене силесије не наговештавају будуће дружење. Праве се текуће ш.л.б. женске, које воденоруко влажно и метафорично шапућу: Авгусг 2015. никада нећеш заборавити.

Душа је у романтичном узлету. Из тога се израња невино. Као Афродита. Из љубичасте ноћи.

Подневна светлост је падала под косим углом на фасаде Париза. Празнично! На станици нас је сачекао Содин млађи синак Зоран, стрпао нас у ауто и правац кварт Париз 17., где има стан старији Содин син Бојан, а ту ћемо и нас двојица да боравимо. Која част. У турском ресторану, код комше, ваљало би заложити апетит. Гирос, помфрит, сос, црно вино и кафа. Зоран части. После пртљажничке инвазије, уф, на други спрат, летимо победнички, насићени. Степеницама силазимо у метро- станицу. На једанаестој постаји пише Shamps-Elysees. Ту излазимо из земље и, гле, обасјање велелепности. Најпознатија авенија, дугачка два километра, праћака се, на сунцу, од трга Конкорд, на истоку, до трга Шарла де Гола, некада беја Trg Etoal, на западу, где се гордо, до педесетједног метра, уздиже Трјумфална капија. Дрворед је, која намера, уредно ошишан. Баш правоугаоно. И, бре, на темену. На овој џади се, синовац, традиционално завршава последња етапа француског бициклистичког круга. Дуж десне стране, табанајући од дворишта Лувра, кафеи и луксузне бренд галерије светске крик-робе, од игле до аутомобила. Људи и жене иду тамо-овамо, улазе заносно, излазе у чуду. Шкљоцају у боји. Све се измешало: бело, дрво, жуто, косооко, мелезанско. Читав свет се сабрао у једном широком сокаку. И једном дану. Тријумфално. Одмах се уочи разлика између наших и њихових излога. Иза огромног стакла, код њих, једна столица, на њој ташна женска, лево једна хаљина и неколико детаља дизајнерске ликовности. Код нас, да не причам. Ето! Испред застакљене светске понуде контра- под. На тротоару лежи витко тело згодне змијске жене. Лице јој покривено црном марамом. Скроз на скроз. Испруженом руком држи пластичну чашу. За милостињу. Мало даље, у излогу кафеа, седе моји вршњаци са младим ијују пратиљама. Једу сладоледе и колаче. Смејуље се лизућаво. Задовољно. И тако све до Тријумфалне капије, славолука Наполеоновим ратницима, са каменим гробом незнаног јунака из Првог светског рата. На половини леве сгране је највеличанственији Grand Palais. Грандиозан, у, баш, изложбени простор, из 1900. За светска ликовна приказанија. Овде су, гле, излагали моји пријани: Зоран Ивановић из Параћина и Жељко Ђуровић из Земуна. Преко пута, позлаћени Petit Palais. Чуј, мали! Има да се, јел, напешачиш око зиданице. Једномречју позориште, а ту је, умало да сметнем и то чудо од дасака које живот значе. Theatre des Shamps-EIysese је основан почетком двадесетог века.

Свеукупно, театрални утисци. За неспавање.

 

У следећем броју: Хододарје долином Сене

ПАРИСКИ ОДСЈАЈИ (Пише: Слободан Тодоровић Токи)

Пут у средиште светлости (1)

Pariz ....Трагајући по себи, долазим, ене, до необећавајућих података. Ја сам, поприлично заостао човек. Не претерујем. Зашто? Па, тек, у педесетој откривам причљивост Мирослава Јосића Вишњића, у шездесетој ми је, јој, другар „Рефуз мртвак“ Видосава Стевановића, иако ми је, гле, ту. У комшилуку’. Шта је педесет километара за списатељску метрику, а на окрајку седамдесете сам се, брајко, дао на пут од скоро две хиљаде километара. До града светлости. До Париза. Шта је, сад, то? Заосталост до коске. „И бијела дана“.

Животна струна се забренцала.

Целог живота сам у брлогу бадавџијског бдења размишљао, онако, за себе, о сликарству и мученицима ове занимације. Сад, седимо заједно, у аутобусу, мој пријатељ Сода истоимени Савковић и ја. Из висине загледани у поља „Лијепе њихове“ оговарамо артистичку разоноду Париза, светску престоницу сликарског стреса. Он је тридесет година живео и радио у том усијаном кист-жару и пекао се обилазећи здања, салоне и изложбе. Неки глас, ко зна који и одакле, му јe дошануо како би требало све то да види. Кад је, већ, ту. Није се одупирао. Заповед нигдине ваља послушати. Ко зна због чега је, што се каже, то добро? Имало је куда да се ходи, шта да се види и што више, то боље, запамти. Човек се учи док је жив.

Очи су широко отвориле вид.

Размишљам о „париској школи“. Око булевара Монпарнас имали су атељеа: Сретен Стојановић, Сава Шумановић, Милан Коњовић, Петар Лубарда, Марко Челебоновић, Ристо Стијовић, Мило Милуновић… Између, кафанице за испијањене разговоре белосветски обарадавелих мазала. И особењака. И боема. И генија! Све је врвело од вокабуларног и малиганског престижа. Забога, пa то је уметнички занесена братија, а они су, посебице, за малко, уштукнуто насађени. Свако за себе. Понаособ. Около њих је увек бдео дипломата Краљевине Југославије, париски правник, Павле Бељански.

Наизглед, док поред пута промиче дрвеће, које се ухватило за гране, у аутобусу, који се љушка унапред, клизим, све брже, у научена сећања. Закачим се за квргу, пa зарамљено висим над средњошколском провалијом. Испод мене плове зелене летње санте.

Да ли је ово сан или расањивање?

Затурио сам рачун дана који траје, а сваки дан је догађај. Код Срба и историјски.

Да ли ми се то, брајко, причињава Монеова вода и мистерија огледања неба у воденом одсјају? Или се возим возом у специјалном вагону треће класе? За ћутање. Ипак, важно је пропутовати делом Европе. Макар ноћас и сутра.

Привиђа ми се, гле, како сам себи недостајем.

Живот је у извођењу.

У одсуству свести сањарим. Слике се смењују. Трче! Као странице књиге у брзометном читању. И-гле! Човек разбарушене косе, неуредно елегантан, висок, вечито у дијалогу са самим собом, Паризлија, на путу у нови живот проналази Паскал, да би се у следећем кадру, шкорпијски, ухватили за испреплетане руке. До живота. Заувек љубавно. До Енциклопедије мртвих.

Препирем се са алтер-егом:

-Шта ли тебе чека на крају пута у светлост?

-Враг ће гa знати.

-Да ли ћеш и ти пронаћи своју Паскал?

-Можда?

-А волео би?

-Не знам.

Животу није лако веровати. Чуда се дешавају кад се најмање надаш. И после. И пре!

Снови су заблуда сулудог канона подсвести.

У срцу има доста места за многа наследства.

Точкови аутобуса се, као ластавица, закотрљавају поплочаним путевима двадесетпрвог века. У унапредак.

„Париз је покретни празник“, записао је, чувени чика, по перу, Ернест Хемингвеј. „Иза града Париза крију се еротска сновиђења“, написао је Момо Капор. Ја, још, ништа. Само размишљам о ономе шта ли ће се десити. Илузионистичка моћ. Док ме не обухвати санак.

Ноћ је потрошила Словенију, Аустрију и Немачку, да би, преко реке Рајне, осванули у покрајини Алзас. Танка линија вида је раздвајала разбарушена небеса од травнате земље галских петлова. Од Стразбура нас чека, још, шест стотина километара. Ка северозападу.

 

У следећем издању: Тријумфална Јелисејска поља