Тријумфална Јелисејска поља (2)
Августовска јутарња спарина исказује древну жељу да прогута заселу ужурбаност. Троми покушај француског прозирног освита прохтео је да се ослободи лежерности. Зелене ресе, на дрвећу, као завесе, на сцени, задржавају ту сумануту летњу намеру. У таквом стању грабимо ауто-путем А4, према светлости. На североисток. Овај путни правац повезује Стразбур са Паризом. Лево и десно сеоска имања. У заграђенима пасу, од сабајле, пуштене краве и овце. Тако је, то, код њих – каже ми, путеводитељ, mon ami, истоимени Савковић. Тек у дубоку јесен их сатерају у торове. Чиста слобода за животиње. Леповидо то изгледа. Нема шта. И још нешто. Нема залединчених површина. Или се зелени, или жути, од пожњевености. Земља је некако друкчија од наше, Загаситија. У таквом размишљању наилазимо на велику крајпуташку плаву ознаку на којој пише: Регион Лорен. Главни град провинције је Мец, који су основали Келти, да би, опет, у догледно време био тема распре две суседне државе. Због тога је, ене, и данас видљива разлика две архитектуре. Немачке и Француске. Државе се филмски смењивале, а град је остао, ишибан, такав какав је. На нишану туриста је Немачка капија, а витраже катедрале светог Етјена је осмислио Марк Шагал. У избеглиштву.
На излазу из историје, са обе сгране брежуљкастог друма, испршено и надмено, заковитлавају галски ваздух моћне елисе ветро-парка, укруг, као симболични замајац спрженог путешествја.
На сто шездесет километара од Париза, у региону Шампања-Ардени, простире се град Ремс. Овде су, у катедрали Нотр-Дам, из тринаестог века, крунисани француски краљеви. Около зацвећене аутобуске станице, на периферији, виде се непрегледни виногради. Граница са Белгијом је да пљунеш, што би рек’о наш чова. Кроз постојбину шампањца протичу, ослобођене из окова времена, Сена и Марна. Смирене водене силесије не наговештавају будуће дружење. Праве се текуће ш.л.б. женске, које воденоруко влажно и метафорично шапућу: Авгусг 2015. никада нећеш заборавити.
Душа је у романтичном узлету. Из тога се израња невино. Као Афродита. Из љубичасте ноћи.
Подневна светлост је падала под косим углом на фасаде Париза. Празнично! На станици нас је сачекао Содин млађи синак Зоран, стрпао нас у ауто и правац кварт Париз 17., где има стан старији Содин син Бојан, а ту ћемо и нас двојица да боравимо. Која част. У турском ресторану, код комше, ваљало би заложити апетит. Гирос, помфрит, сос, црно вино и кафа. Зоран части. После пртљажничке инвазије, уф, на други спрат, летимо победнички, насићени. Степеницама силазимо у метро- станицу. На једанаестој постаји пише Shamps-Elysees. Ту излазимо из земље и, гле, обасјање велелепности. Најпознатија авенија, дугачка два километра, праћака се, на сунцу, од трга Конкорд, на истоку, до трга Шарла де Гола, некада беја Trg Etoal, на западу, где се гордо, до педесетједног метра, уздиже Трјумфална капија. Дрворед је, која намера, уредно ошишан. Баш правоугаоно. И, бре, на темену. На овој џади се, синовац, традиционално завршава последња етапа француског бициклистичког круга. Дуж десне стране, табанајући од дворишта Лувра, кафеи и луксузне бренд галерије светске крик-робе, од игле до аутомобила. Људи и жене иду тамо-овамо, улазе заносно, излазе у чуду. Шкљоцају у боји. Све се измешало: бело, дрво, жуто, косооко, мелезанско. Читав свет се сабрао у једном широком сокаку. И једном дану. Тријумфално. Одмах се уочи разлика између наших и њихових излога. Иза огромног стакла, код њих, једна столица, на њој ташна женска, лево једна хаљина и неколико детаља дизајнерске ликовности. Код нас, да не причам. Ето! Испред застакљене светске понуде контра- под. На тротоару лежи витко тело згодне змијске жене. Лице јој покривено црном марамом. Скроз на скроз. Испруженом руком држи пластичну чашу. За милостињу. Мало даље, у излогу кафеа, седе моји вршњаци са младим ијују пратиљама. Једу сладоледе и колаче. Смејуље се лизућаво. Задовољно. И тако све до Тријумфалне капије, славолука Наполеоновим ратницима, са каменим гробом незнаног јунака из Првог светског рата. На половини леве сгране је највеличанственији Grand Palais. Грандиозан, у, баш, изложбени простор, из 1900. За светска ликовна приказанија. Овде су, гле, излагали моји пријани: Зоран Ивановић из Параћина и Жељко Ђуровић из Земуна. Преко пута, позлаћени Petit Palais. Чуј, мали! Има да се, јел, напешачиш око зиданице. Једномречју позориште, а ту је, умало да сметнем и то чудо од дасака које живот значе. Theatre des Shamps-EIysese је основан почетком двадесетог века.
Свеукупно, театрални утисци. За неспавање.
У следећем броју: Хододарје долином Сене