Put u središte svetlosti (1)

Tragajući po sebi, dolazim, ene, do neobećavajućih podataka. Ja sam, poprilično zaostao čovek. Ne preterujem. Zašto? Pa, tek, u pedesetoj otkrivam pričljivost Miroslava Josića Višnjića, u šezdesetoj mi je, joj, drugar „Refuz mrtvak“ Vidosava Stevanovića, iako mi je, gle, tu. U komšiluku’. Šta je pedeset kilometara za spisateljsku metriku, a na okrajku sedamdesete sam se, brajko, dao na put od skoro dve hiljade kilometara. Do grada svetlosti. Do Pariza. Šta je, sad, to? Zaostalost do koske. „I bijela dana“.

Životna struna se zabrencala.

Celog života sam u brlogu badavdžijskog bdenja razmišljao, onako, za sebe, o slikarstvu i mučenicima ove zanimacije. Sad, sedimo zajedno, u autobusu, moj prijatelj Soda istoimeni Savković i ja. Iz visine zagledani u polja „Lijepe njihove“ ogovaramo artističku razonodu Pariza, svetsku prestonicu slikarskog stresa. On je trideset godina živeo i radio u tom usijanom kist-žaru i pekao se obilazeći zdanja, salone i izložbe. Neki glas, ko zna koji i odakle, mu je došanuo kako bi trebalo sve to da vidi. Kad je, već, tu. Nije se odupirao. Zapoved nigdine valja poslušati. Ko zna zbog čega je, što se kaže, to dobro? Imalo je kuda da se hodi, šta da se vidi i što više, to bolje, zapamti. Čovek se uči dok je živ.

Oči su široko otvorile vid.

Razmišljam o „pariskoj školi“. Oko bulevara Monparnas imali su ateljea: Sreten Stojanović, Sava Šumanović, Milan Konjović, Petar Lubarda, Marko Čelebonović, Risto Stijović, Milo Milunović… Između, kafanice za ispijanjene razgovore belosvetski obaradavelih mazala. I osobenjaka. I boema. I genija! Sve je vrvelo od vokabularnog i maliganskog prestiža. Zaboga, pa to je umetnički zanesena bratija, a oni su, posebice, za malko, uštuknuto nasađeni. Svako za sebe. Ponaosob. Okolo njih je uvek bdeo diplomata Kraljevine Jugoslavije, pariski pravnik, Pavle Beljanski.

Naizgled, dok pored puta promiče drveće, koje se uhvatilo za grane, u autobusu, koji se ljuška unapred, klizim, sve brže, u naučena sećanja. Zakačim se za kvrgu, pa zaramljeno visim nad srednjoškolskom provalijom. Ispod mene plove zelene letnje sante.

Da li je ovo san ili rasanjivanje?

Zaturio sam račun dana koji traje, a svaki dan je događaj. Kod Srba i istorijski.

Da li mi se to, brajko, pričinjava Moneova voda i misterija ogledanja neba u vodenom odsjaju? Ili se vozim vozom u specijalnom vagonu treće klase? Za ćutanje. Ipak, važno je proputovati delom Evrope. Makar noćas i sutra.

Priviđa mi se, gle, kako sam sebi nedostajem.

Život je u izvođenju.

U odsustvu svesti sanjarim. Slike se smenjuju. Trče! Kao stranice knjige u brzometnom čitanju. I-gle! Čovek razbarušene kose, neuredno elegantan, visok, večito u dijalogu sa samim sobom, Parizlija, na putu u novi život pronalazi Paskal, da bi se u sledećem kadru, škorpijski, uhvatili za isprepletane ruke. Do života. Zauvek ljubavno. Do Enciklopedije mrtvih.

Prepirem se sa alter-egom:

-Šta li tebe čeka na kraju puta u svetlost?

-Vrag će ga znati.

-Da li ćeš i ti pronaći svoju Paskal?

-Možda?

-A voleo bi?

-Ne znam.

Životu nije lako verovati. Čuda se dešavaju kad se najmanje nadaš. I posle. I pre!

Snovi su zabluda suludog kanona podsvesti.

U srcu ima dosta mesta za mnoga nasledstva.

Točkovi autobusa se, kao lastavica, zakotrljavaju popločanim putevima dvadesetprvog veka. U unapredak.

„Pariz je pokretni praznik“, zapisao je, čuveni čika, po peru, Ernest Hemingvej. „Iza grada Pariza kriju se erotska snoviđenja“, napisao je Momo Kapor. Ja, još, ništa. Samo razmišljam o onome šta li će se desiti. Iluzionistička moć. Dok me ne obuhvati sanak.

Noć je potrošila Sloveniju, Austriju i Nemačku, da bi, preko reke Rajne, osvanuli u pokrajini Alzas. Tanka linija vida je razdvajala razbarušena nebesa od travnate zemlje galskih petlova. Od Strazbura nas čeka, još, šest stotina kilometara. Ka severozapadu.

U sledećem izdanju: Trijumfalna Jelisejska polja