Пут у средиште светлости (1)

Трагајући по себи, долазим, ене, до необећавајућих података. Ја сам, поприлично заостао човек. Не претерујем. Зашто? Па, тек, у педесетој откривам причљивост Мирослава Јосића Вишњића, у шездесетој ми је, јој, другар „Рефуз мртвак“ Видосава Стевановића, иако ми је, гле, ту. У комшилуку’. Шта је педесет километара за списатељску метрику, а на окрајку седамдесете сам се, брајко, дао на пут од скоро две хиљаде километара. До града светлости. До Париза. Шта је, сад, то? Заосталост до коске. „И бијела дана“.

Животна струна се забренцала.

Целог живота сам у брлогу бадавџијског бдења размишљао, онако, за себе, о сликарству и мученицима ове занимације. Сад, седимо заједно, у аутобусу, мој пријатељ Сода истоимени Савковић и ја. Из висине загледани у поља „Лијепе њихове“ оговарамо артистичку разоноду Париза, светску престоницу сликарског стреса. Он је тридесет година живео и радио у том усијаном кист-жару и пекао се обилазећи здања, салоне и изложбе. Неки глас, ко зна који и одакле, му јe дошануо како би требало све то да види. Кад је, већ, ту. Није се одупирао. Заповед нигдине ваља послушати. Ко зна због чега је, што се каже, то добро? Имало је куда да се ходи, шта да се види и што више, то боље, запамти. Човек се учи док је жив.

Очи су широко отвориле вид.

Размишљам о „париској школи“. Око булевара Монпарнас имали су атељеа: Сретен Стојановић, Сава Шумановић, Милан Коњовић, Петар Лубарда, Марко Челебоновић, Ристо Стијовић, Мило Милуновић… Између, кафанице за испијањене разговоре белосветски обарадавелих мазала. И особењака. И боема. И генија! Све је врвело од вокабуларног и малиганског престижа. Забога, пa то је уметнички занесена братија, а они су, посебице, за малко, уштукнуто насађени. Свако за себе. Понаособ. Около њих је увек бдео дипломата Краљевине Југославије, париски правник, Павле Бељански.

Наизглед, док поред пута промиче дрвеће, које се ухватило за гране, у аутобусу, који се љушка унапред, клизим, све брже, у научена сећања. Закачим се за квргу, пa зарамљено висим над средњошколском провалијом. Испод мене плове зелене летње санте.

Да ли је ово сан или расањивање?

Затурио сам рачун дана који траје, а сваки дан је догађај. Код Срба и историјски.

Да ли ми се то, брајко, причињава Монеова вода и мистерија огледања неба у воденом одсјају? Или се возим возом у специјалном вагону треће класе? За ћутање. Ипак, важно је пропутовати делом Европе. Макар ноћас и сутра.

Привиђа ми се, гле, како сам себи недостајем.

Живот је у извођењу.

У одсуству свести сањарим. Слике се смењују. Трче! Као странице књиге у брзометном читању. И-гле! Човек разбарушене косе, неуредно елегантан, висок, вечито у дијалогу са самим собом, Паризлија, на путу у нови живот проналази Паскал, да би се у следећем кадру, шкорпијски, ухватили за испреплетане руке. До живота. Заувек љубавно. До Енциклопедије мртвих.

Препирем се са алтер-егом:

-Шта ли тебе чека на крају пута у светлост?

-Враг ће гa знати.

-Да ли ћеш и ти пронаћи своју Паскал?

-Можда?

-А волео би?

-Не знам.

Животу није лако веровати. Чуда се дешавају кад се најмање надаш. И после. И пре!

Снови су заблуда сулудог канона подсвести.

У срцу има доста места за многа наследства.

Точкови аутобуса се, као ластавица, закотрљавају поплочаним путевима двадесетпрвог века. У унапредак.

„Париз је покретни празник“, записао је, чувени чика, по перу, Ернест Хемингвеј. „Иза града Париза крију се еротска сновиђења“, написао је Момо Капор. Ја, још, ништа. Само размишљам о ономе шта ли ће се десити. Илузионистичка моћ. Док ме не обухвати санак.

Ноћ је потрошила Словенију, Аустрију и Немачку, да би, преко реке Рајне, осванули у покрајини Алзас. Танка линија вида је раздвајала разбарушена небеса од травнате земље галских петлова. Од Стразбура нас чека, још, шест стотина километара. Ка северозападу.

 

У следећем издању: Тријумфална Јелисејска поља