Београдски карневал давитеља

Синиша Мали, градоначелник Београда, дошао је тог дана на београдски Карневал бродова и угледао џиновску патку насред Саве.

– Људи, ено га чудовиште из Лох Неса! – узвикнуо је градоначелник усхићено.

– Градоначелниче – шапнуо му је колективно радни колектив Јавног предузећа „Београд на води“ – то је патка!

– Патка!? Кад сте ви видели патку од два метра и 28 сантиметара? – урлао је градоначелник, а можете мислити како изгледа Синиша Мали кад урла.

Онда су му објаснили да је то иста она патка која се с времена на време појављује по Београду, али се испред ње или испрече трамваји, или тролејбуси, или неко друго превозно средство из раскошног возног парка Градског саобраћајног предузећа, тако да је мања шанса видети ту патку него угледати чудовиште из Лох Неса.

Последњи пут када је виђена прекопута Геозавода где је потписиван уговор о „Београду на воду“, патка је заклоњена кордоном трамваја број два. Синиша Мали је тврдио да су трамваји, заправо, стали због гужве, али је неко касније открио да је стриктно наређење о заклањању патке трамвајима, скупа са стотинама демонстраната, стигло директно од Министарства унутрашњих послова, ваљда јербо је Небојша Стефановић одувек маштао да постане главни диспечер ГСП-а. Мада више личи на кондуктера пред нервним сломом.

Патка је, дакле, постала већа атракција од Чудовишта из Лох Неса, популарног Несија. Њега су, истина, неколико пута усликали, али се показало да су у питању фотомонтаже, таласи, оптичке варке и слично, док су сви који су мислили да су усликали патку, после „развијања филма“ доживљавали разочарање.

– Е, шефе, имам ексклузиву – колико је само фоторепортера београдских дневних новина одушевљено утрчавало у редакције, а онда, када би уредник погледао фотку, настајао би хаос.

– Ово патка! Па ово је, мајковићу, трамвај број два! – био би бесан уредник.

Патку је, дакле, било немогуће видети, усликати или додирнути, па су се генијалци из Удружења „Не да(ви)мо Београд“ досетили да патку укрцају на бродић, пошто Синиша Мали тренутно има трамваје, али нема прекоокеански брод, којим би, током Карневала бродова, заклонио патку.

Па је у помоћ позвао несуђеног главног диспечера ГСП-а.

– Нешо, мораш да уватиш патку! – телефонирао је Синиша министру полиције.

– Патку! То ми се свиђа! Сви велики државници иду у лов, посебно на патке! – рекао је Неша, један од већих државника.

-Али пази, ова је огромна, и агресивна је… Сећаш се да је оно једном хтела да нападне наше пријатеље Арапе код Геозавода…

– Аууу, дивља патка која нападе Арапе. Какав изазов! – рекао је Неша и одмах на Саву постао флотилу речне полиције, каква је последњи пут, у том броју, виђена једино током Битке код Трафалгара.

С тим што ће се ова са Карневала бродова у историји изучавати као Битка за патку код Београда на води.

-То је политички, то не може! – викао је речни полицајац на власнике џиновске пластичне патке, а онда почео да поставља питања, која мора да му је смишљао Синиша Мали, лично: „А зашто је патка баш жуте боје? Ви мора да сте „жути“? Зашто нисте на брод ставили неку тиркизну патку, неку наранџасту патку… Зашто, у крајњој линији, на брод нисте ставили балон у облику Синише Малог надуван хелијумом? – викао је речни полицајац, коме се већ скурчило да по Дунаву и Сави хвата пецароше без дозволе и пијане капетане баржи из Румуније, те је у овој спектакуларној акцији видео шансу за напредовање у каријери. „Коначно личим на Мел Гибсона“ – помислио је у себи док је патку приводио у градски СУП, и саслушавао је два и по сата.

– Шта је патка рекла? – питао је Неша, распитујући се о резултатима саслушања.

– Стално помиње неку кваку – открио је речни полицајац.

– Кваку!? – одмах је Неша приметио нешто сумњиво: „То је нека провокација, да не мисли на ону кваку што је премијер сасвим оправдано развалио кад су му сасвим неоправдано тражили повећање плата?“

– Не знам, само понавља: квака, квака, квака…

– Нека шифра, осећам да смо на прагу нечег великог! – рекао је Неша.

После консултација са шифрантима МУП-а Србије, министар је ипак добио решење. Оно је укратко гласило: патка кваче, гуска гаче, кокошка кокодаче, магарац њаче. Ово последње нема везе са организаторима акције „Битка за патку код Београда на води“. Откуд вам то?

Тако је Београдски карневал бродова постао Београдски карневал давитеља. Дављење Београда са оног транспарента „Не да(ви)мо Београд“, не односи се само на „Београд на води“, премијеров персонални пројекат који нико не сме да оспори, као да је у питању изградња верне копије Јерусалима, са кулом уместо Зида плача. У дављење спада и када од Студија Б направите напредњачку верзију „Радикалских таласа“ и када усред сезоне преорете бициклистичку стазу, а нисте Марко Краљевић, познати орач друмова. Већ Синиша Мали, познати орач свега чега се дохвати. Али што једном лепо рече поменути Краљевић Марко: Ако смо преживели Сулејмана Великог, ваљда ћемо и Синишу Малог.

Када имате градоначелника који се у радно време бави заклањањем патака трамвајима, затим поморским биткама за патке, а патка постане персона нон грата, такорећи Сиријац у Будимпешти, онда сте бар сигурни да живите у Србији лета господњег 2015 године. Тачније у Београду, који ће ускоро, овим развојем ситуације постати Патковград. Не зато што ће у њему живети Гаја, Раја и Влаја, већ што ће сви носити патке.

Патка ће, попут песнице из деведесетих, постати државни непријатељ број један. А каква држава, такав и државни непријатељ нумбер оне.

Синиша Мали, додуше, има попречне везе са паткама. Када је сплетом чудноватих околности постао градоначелник Београда, наиме, сви су били убеђени да је у питању новинарска патка. Њега је за ту функцију на демократским изборима изабрао Александар Вучић, љубитељ функционера на даљинско управљање. По неким од тих функционера биће снимљен филм „Форест Гамп“, други део, јер се и њима, као и Форесту, све у животу дешава случајно.

У питању је екипа из песме Јове Јовановића Змаја „Пачија школа“. Знате оно, стари патак метнуо наочаре, па учи пачурлију, али они ништа не капирају:

Учио их учио

од среде до петка,

ал’ се нису макнули

даље од почетка.

 

Ништа више не научи

пачурлија та,

него што је и пре знала

ква, ква, ква!

Једно је сигурно: Чика Јова Змај, када је писао ове стихове, није имао појма да ће једног дана настати Српска напредна странка. Међутим, када је писао „Јутутунску Јухахаху“, гарантовано је знао. Отуд ваљда све ово превише личи на пројекат „Јутутунска Јухахаха на води“.

 

(Извор: Н1)