ОПЕРА (5)

Док жмираво разбуђен ишчекујем расневање мојих париских дружбеника осећам боцкање запиталице. Шта у овом дану предсказује хороскопски знак? Петак је, 21. август 2015. На данашњи дан, пре деветнаест година, у Новом Саду се родила моја најстарија унука Срна. Кад ветрови зајесене упливава дугокосо смршена у бруцошке воде, љуби је деда, а као да јој је ономад био први рођендан. Она тамо. Ја овде. Шта данас?

Над ојутреним Паризом играју светлосне сени.

Из боравишта крећемо у полицију. Мој пријатељ Сода, истоимени Савковић, мора лично да докаже да је жив и да хода, па да добије датум за следећи интервју. Добро-де. И? Који, бре, безобразлук капитализма. Куку! Средина октобра! За два месеца, опет, мора да бије пут. Лелеее, а од лелекања нема вајде. У пешачењу ћаскамо на ту тему, кад, гле, испред нас железничка станица Сен Лазар. Једна од главних. Са, их, седам улаза. Испред, на платоу, упада у гледно поље бронзана статуа згомилана, од наређаних кофера. Која идеја. Прича наша улази у нови наставак. И ход. И врућина. И заглед.

Дан је био истегнут.

Испред нас се, у свој лепоти, указала костимска раскош оперске куће. Која госпођа? Из друге половине деветнаестог века. Мирише на прошлост, на распевану елеганцију француских госпи, на недоживљену страст и жудњу, на последњу златасту жељу. Испред стрељачког реда. У три нежаљене речи. Прасак за крај. И, aj’, збогом!

Изгледало ми је, тог живог трена, као да позирам за прилично мртву природу. Тако сам стајао. Укрућено! Овако сам је доживео споља, не знајући шта ме, тек, чека унутра. И боље, паметујем сад.

На том зачараном месту Цар свих Француза, добро, и Францускиња, је ли, Наполеон, по редоследу, трећи, је доживео упуцавање. Од свог рода. А, да, од кога ће? Из хоризонтале је, царски, промрљао најближима:

– Ако преживим, којим случајем, одрешићу кесу са златницима и на овом истом месту ћу, зарад радости, саградити велелепну грађевину.

Тако је и било. Каже учитељка живота.

Опера Гарније, или Париска опера, илити Палата Гарније је ремек дело архитектуре тог времена. И данас није ништа мање величанствена. На конкурсу је победу однео архитекта Шарл Гарније, Наполеон није одрешио кесу, већ џакове и градња је отпочела. Завршена је, после неколико прекида, 1874. године.

Површина зграде је, чуј, нешто више од једанаест хиљада метара квадратних. Централни лустер, у сали, од 2200 седишта, је тежак шест тона, а таваницу је осликао Марк Шагал 1964.

Да би се дошло до главне сале више пута се пада у несвест. Од чудила. Да се не залута кроз простране холове, које подупиру лучни стубови пратиш стрелице. Онда, мало степениште, па, опет, за стрелицама. Около, на зидовима, вајарска орнаментика се шепури свесна своје вредности. Свог смисла. Своје естетике. Своје, до Бога, моћи. У чуђењу, до чуђења, долази се на велики плато са кога се целом заобљеном дужином прућило степениште иха-хај. Куку, еј! До кам-платоа, за улазак у главну салу.

Лево и десно, из замишљених ложа, посматрају посетиоце костимиране личности из представа са певањем, глумом и свирањем. Хододарити овим плочницима немогуће је, а не осетити сву моћност царских времена. Силесија је то. Их! На пространој сцени бина радници постављају сценографију за вечерњи ужитак. У току је светлосна проба. Ласерска! За све време посетиоци из целог света шкљоцају свим могућим и немогућим шкљоц уређајима. Клииик. Клик-клик! Остаће им за успомену позлателе ложе и плишана седишта, у бордо боји. И лустер. И Шагал куполасти. И ја. Ако сам се задесио у кадру? Овде нико никоме не смета. Сви раде свој посао. Опера зарађује и преко дана. Од 10 до 17 и 30. Тако је то кад неко зна и уме. Пре излаза је продавница. На велико се пазаре дискови, проспекти, књиге, сувенири…

Десно од уласка у главну салу испразно се мазе мања и већа свечарска просторија, по слику на салоне Версајског дворца, за публикум између чинова и коктеле после представа. Раскошно да раскошније не може бити. Ма, не постоје такве раскошне речи у језичкој постојбини да то пренесу. Ето, тако то наличи.

Учинак духовног потреса је истекао.

Испред здања седимо на клупи аутобуске станице. У чекању. Бацам се зеницом, као некада давно камичком из праћке, на улазни вршак. Сав је у исијавању. Златном. Од истоте поклон статуе, каква је на улазу у Њујорк.

Иза ње жури, у несебичном промицању, занебесје. Обојено у париско плаву. Кадикад, е, застане. Значајно. У заглед даровно земаљски.

 

У следећем броју: Призори Версаја