OPERA (5)

Dok žmiravo razbuđen iščekujem rasnevanje mojih pariskih družbenika osećam bockanje zapitalice. Šta u ovom danu predskazuje horoskopski znak? Petak je, 21. avgust 2015. Na današnji dan, pre devetnaest godina, u Novom Sadu se rodila moja najstarija unuka Srna. Kad vetrovi zajesene uplivava dugokoso smršena u brucoške vode, ljubi je deda, a kao da joj je onomad bio prvi rođendan. Ona tamo. Ja ovde. Šta danas?

Nad ojutrenim Parizom igraju svetlosne seni.

Iz boravišta krećemo u policiju. Moj prijatelj Soda, istoimeni Savković, mora lično da dokaže da je živ i da hoda, pa da dobije datum za sledeći intervju. Dobro-de. I? Koji, bre, bezobrazluk kapitalizma. Kuku! Sredina oktobra! Za dva meseca, opet, mora da bije put. Leleee, a od lelekanja nema vajde. U pešačenju ćaskamo na tu temu, kad, gle, ispred nas železnička stanica Sen Lazar. Jedna od glavnih. Sa, ih, sedam ulaza. Ispred, na platou, upada u gledno polje bronzana statua zgomilana, od naređanih kofera. Koja ideja. Priča naša ulazi u novi nastavak. I hod. I vrućina. I zagled.

Dan je bio istegnut.

Ispred nas se, u svoj lepoti, ukazala kostimska raskoš operske kuće. Koja gospođa? Iz druge polovine devetnaestog veka. Miriše na prošlost, na raspevanu eleganciju francuskih gospi, na nedoživljenu strast i žudnju, na poslednju zlatastu želju. Ispred streljačkog reda. U tri nežaljene reči. Prasak za kraj. I, aj’, zbogom!

Izgledalo mi je, tog živog trena, kao da poziram za prilično mrtvu prirodu. Tako sam stajao. Ukrućeno! Ovako sam je doživeo spolja, ne znajući šta me, tek, čeka unutra. I bolje, pametujem sad.

Na tom začaranom mestu Car svih Francuza, dobro, i Francuskinja, je li, Napoleon, po redosledu, treći, je doživeo upucavanje. Od svog roda. A, da, od koga će? Iz horizontale je, carski, promrljao najbližima:

– Ako preživim, kojim slučajem, odrešiću kesu sa zlatnicima i na ovom istom mestu ću, zarad radosti, sagraditi velelepnu građevinu.

Tako je i bilo. Kaže učiteljka života.

Opera Garnije, ili Pariska opera, iliti Palata Garnije je remek delo arhitekture tog vremena. I danas nije ništa manje veličanstvena. Na konkursu je pobedu odneo arhitekta Šarl Garnije, Napoleon nije odrešio kesu, već džakove i gradnja je otpočela. Završena je, posle nekoliko prekida, 1874. godine.

Površina zgrade je, čuj, nešto više od jedanaest hiljada metara kvadratnih. Centralni luster, u sali, od 2200 sedišta, je težak šest tona, a tavanicu je oslikao Mark Šagal 1964.

Da bi se došlo do glavne sale više puta se pada u nesvest. Od čudila. Da se ne zaluta kroz prostrane holove, koje podupiru lučni stubovi pratiš strelice. Onda, malo stepenište, pa, opet, za strelicama. Okolo, na zidovima, vajarska ornamentika se šepuri svesna svoje vrednosti. Svog smisla. Svoje estetike. Svoje, do Boga, moći. U čuđenju, do čuđenja, dolazi se na veliki plato sa koga se celom zaobljenom dužinom prućilo stepenište iha-haj. Kuku, ej! Do kam-platoa, za ulazak u glavnu salu.

Levo i desno, iz zamišljenih loža, posmatraju posetioce kostimirane ličnosti iz predstava sa pevanjem, glumom i sviranjem. Hododariti ovim pločnicima nemoguće je, a ne osetiti svu moćnost carskih vremena. Silesija je to. Ih! Na prostranoj sceni bina radnici postavljaju scenografiju za večernji užitak. U toku je svetlosna proba. Laserska! Za sve vreme posetioci iz celog sveta škljocaju svim mogućim i nemogućim škljoc uređajima. Kliiik. Klik-klik! Ostaće im za uspomenu pozlatele lože i plišana sedišta, u bordo boji. I luster. I Šagal kupolasti. I ja. Ako sam se zadesio u kadru? Ovde niko nikome ne smeta. Svi rade svoj posao. Opera zarađuje i preko dana. Od 10 do 17 i 30. Tako je to kad neko zna i ume. Pre izlaza je prodavnica. Na veliko se pazare diskovi, prospekti, knjige, suveniri…

Desno od ulaska u glavnu salu isprazno se maze manja i veća svečarska prostorija, po sliku na salone Versajskog dvorca, za publikum između činova i koktele posle predstava. Raskošno da raskošnije ne može biti. Ma, ne postoje takve raskošne reči u jezičkoj postojbini da to prenesu. Eto, tako to naliči.

Učinak duhovnog potresa je istekao.

Ispred zdanja sedimo na klupi autobuske stanice. U čekanju. Bacam se zenicom, kao nekada davno kamičkom iz praćke, na ulazni vršak. Sav je u isijavanju. Zlatnom. Od istote poklon statue, kakva je na ulazu u Njujork.

Iza nje žuri, u nesebičnom promicanju, zanebesje. Obojeno u parisko plavu. Kadikad, e, zastane. Značajno. U zagled darovno zemaljski.

U sledećem broju: Prizori Versaja