ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

ПАРИСКИ ОДСЈАЈИ (Пише: Слободан Тодоровић Токи)

Хододарје долином Сене (3)

Pariz ....После догорелог 18. августа у освитку је празник. Раздањује се споро. Виделу се нимало не жури, као змијској просјакињи на Јелисејским пољима. Дремка са испруженом руком, и чашом за добровољне даваоце. Тако и ја са испруженим очима чујем париску гуку голубова, на симсу, изнад отвореног прозора. Некако се друкчије удварају. Музикалније, еротичније љубакају, или ја то умишљам. Како је мало потребно, у Паризу, за инспирацију. Тогa трена нисам ни слутио да ће овај дан бити мој лични државни празник. Најбоље је тако. Непланирано у изненадни бум-трас.

Бојан је отишао на посао. Његова млађана женица Виолета припрема доручак. Сода и ја срчемо мале црнке. Са уживањем. Ја горку, он са шећером. Каже ми да упрем табане за данашње пешачење. Нема љубави без бола, као храбрим себе. У себи. И сунце се запутило. У пешачком луку. Успорено. Тако ћемо и ми боже здравље.

У метроу, подземном крвотоку Париза, опет гужва. Нема места за седење. Стојимо, уз шипку, код улазних врата. Станице нису раздаљене. Ухватиле се шинама за потамнеле руке. Кадикад их светлосна сигнализација разоткрије. Као фарови аутомобила љубавни пар у сени што подупире дрво. Право из земље улећемо у Латински кварт где се налази француски Пантеон. Саграђен је, с почетка, за цркву, да би данас био упарађен у маузолеј за сахрањивање знаменитих личности француске историје. На улазу натпис: „За велике људе велика кућа“. Ту, брале, почивају: Волтер, Жан Жак Русо, Емил Зола… Виктор Иго, величанственик у сликарству и књижевности, је имао највише људи на сахрани. У историји. Нешто више од два милиона, а каква је уназадница? Краљ Лyj XV је обећао да ће, уколико оздрави, од постојећег манастира изградити велелепну грађевину. Краљевска се не пориче. Је л тако? Такооо! И 1758. године су постављени темељи. После многих перипетија здање је завршено 1790.

Мало даље, низбрдо, на левој обали Сене простире се универзитетско здање Сорбона. Основао је Робер де Сорбон 1257. Прва предавања су била, чуј, на латинском језику. Универзитетски закићени, пролазимо кроз музеј барокне срме Cliny, а онда, уским кривудавим улицама, са кафеима и ресторанима, чије су баште, разбарушене у цветности, заселе на плочнике камене, силазимо на Сену. Ходамо обалском стазом, испод мостова, у правцу висова катедрале Нотр Дам. Које готско чудо. Од архитектуре дванаестог века. И силине изгледа. Није исто видети је на филму, или у часопису, на разгледници и голим оком. У трену сам пожелео да будем Квазимодо. Шта фали. Преко моста сгижемо на острво да јој се, у подножју, ничице поклонимо. Заслужује дамски. И она и звонар.

Одмах ту, налази се главна Општина Париза.

Све је збрчкано уз реку која тромим и мутним током дванаест километара протиче градом. Реке и небеса су исте злице. Умеју да се узјогуне и наљуте. Још како! Небеса бљуну које шта, па оду, а река прогута које кога и оде. Тако је Виктор Иго изгубио прогутану ћерку. Заједно са младожењом. Трагедија за неоздрављење.

Више од тридесет мостова држи две обале да се не размакну. Најстарији је Pont Neuf. Ту је Молијер први пут упознао позориште, јер су се играле представе. Данас, на средини, стоји времешни саксофониста. Џезер! И брише, леле, импровизације. Убацио сам један евро, ваља се, у кутију од инструмента. Мало даље, прекрстио ноге, а једна краћа, квргави човечуљак. Данашњи Рири. Продаје минијатуре. Бленаво зазинут. И Хенри VI споменички загледа људе у пролазу. Мост што спаја трг Конкорд и Народну скупштину саграђен је, кажу, од крхотина разрушене Бастиље. Најлепши је, ихај, Мост Александра III. Сјајну позлаћеност осветљавају огромни канделабри. На њему две азијаткиње. Једна позира, увијено, са гледом на Ајфелов торањ. Друга шкљоца. На левој обали уздиже се зграда Министарства правде и место где су тамновали Луј XVI и жена му нељубљена, Marie Antoinette. Ту је и Dоme des Invalides где почива Наполеон. На Артистичком мосту, гле, шибицари. Навлаче по француском. Исто као код нас. Кратко, па утекну.

Даље је чувени Лувр. Место за недосањане снове. У дворишту се одсијавају три стаклене пирамиде. Једна велика и две мале. Народ буквално гмиже. Сода и ја стојимо испод славолука, на историјској линији. Одатле се лепо види обелиск La place de la Concorde, где je одсечено 1119 глава, a онда ошишани дрворед јелисејски и у даљини Тријумфална капија. Смишљено до бола.

-Идеш ли роде?

-Идем.

Авенијом De montagne долазимо до тунела где је страдала принцеза Дајана и Буктиње слободе, да би преко моста Debili стигли до Ајфелове куле. Скаламерија је да седнеш. Гледамо гвоздено 320 метара увис. Баш високо. Лифтови раде горе-доле. На три нивоа. Народа к’о плеве.

Доле. Начичкани одозго гледају Париз на длану. Силан је био тај Gustave Eiffel. Да сам имао капу скинуо би му. Пред бистом. На клупи смо седели три фртаља сата загледани у силесију металну. Колико ли канти фарбе треба за премаз? Поред нас табана цео свет. Опчињен, као ми, Place du Trokadero баца последњи видик на монумент. Ту улазимо, опет, у земљу, да би се вратили кући. Ћутимо орадошћени, у себи.

Напољу се дан припремио за спуштање завесе. За мој државни празник.

 

У следећем броју: Брдо с кичицом

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *