Hododarje dolinom Sene (3)

Posle dogorelog 18. avgusta u osvitku je praznik. Razdanjuje se sporo. Videlu se nimalo ne žuri, kao zmijskoj prosjakinji na Jelisejskim poljima. Dremka sa ispruženom rukom, i čašom za dobrovoljne davaoce. Tako i ja sa ispruženim očima čujem parisku guku golubova, na simsu, iznad otvorenog prozora. Nekako se drukčije udvaraju. Muzikalnije, erotičnije ljubakaju, ili ja to umišljam. Kako je malo potrebno, u Parizu, za inspiraciju. Toga trena nisam ni slutio da će ovaj dan biti moj lični državni praznik. Najbolje je tako. Neplanirano u iznenadni bum-tras.

Bojan je otišao na posao. Njegova mlađana ženica Violeta priprema doručak. Soda i ja srčemo male crnke. Sa uživanjem. Ja gorku, on sa šećerom. Kaže mi da uprem tabane za današnje pešačenje. Nema ljubavi bez bola, kao hrabrim sebe. U sebi. I sunce se zaputilo. U pešačkom luku. Usporeno. Tako ćemo i mi bože zdravlje.

U metrou, podzemnom krvotoku Pariza, opet gužva. Nema mesta za sedenje. Stojimo, uz šipku, kod ulaznih vrata. Stanice nisu razdaljene. Uhvatile se šinama za potamnele ruke. Kadikad ih svetlosna signalizacija razotkrije. Kao farovi automobila ljubavni par u seni što podupire drvo. Pravo iz zemlje ulećemo u Latinski kvart gde se nalazi francuski Panteon. Sagrađen je, s početka, za crkvu, da bi danas bio uparađen u mauzolej za sahranjivanje znamenitih ličnosti francuske istorije. Na ulazu natpis: „Za velike ljude velika kuća“. Tu, brale, počivaju: Volter, Žan Žak Ruso, Emil Zola… Viktor Igo, veličanstvenik u slikarstvu i književnosti, je imao najviše ljudi na sahrani. U istoriji. Nešto više od dva miliona, a kakva je unazadnica? Kralj Lyj XV je obećao da će, ukoliko ozdravi, od postojećeg manastira izgraditi velelepnu građevinu. Kraljevska se ne poriče. Je l tako? Takooo! I 1758. godine su postavljeni temelji. Posle mnogih peripetija zdanje je završeno 1790.

Malo dalje, nizbrdo, na levoj obali Sene prostire se univerzitetsko zdanje Sorbona. Osnovao je Rober de Sorbon 1257. Prva predavanja su bila, čuj, na latinskom jeziku. Univerzitetski zakićeni, prolazimo kroz muzej barokne srme Cliny, a onda, uskim krivudavim ulicama, sa kafeima i restoranima, čije su bašte, razbarušene u cvetnosti, zasele na pločnike kamene, silazimo na Senu. Hodamo obalskom stazom, ispod mostova, u pravcu visova katedrale Notr Dam. Koje gotsko čudo. Od arhitekture dvanaestog veka. I siline izgleda. Nije isto videti je na filmu, ili u časopisu, na razglednici i golim okom. U trenu sam poželeo da budem Kvazimodo. Šta fali. Preko mosta sgižemo na ostrvo da joj se, u podnožju, ničice poklonimo. Zaslužuje damski. I ona i zvonar.

Odmah tu, nalazi se glavna Opština Pariza.

Sve je zbrčkano uz reku koja tromim i mutnim tokom dvanaest kilometara protiče gradom. Reke i nebesa su iste zlice. Umeju da se uzjogune i naljute. Još kako! Nebesa bljunu koje šta, pa odu, a reka proguta koje koga i ode. Tako je Viktor Igo izgubio progutanu ćerku. Zajedno sa mladoženjom. Tragedija za neozdravljenje.

Više od trideset mostova drži dve obale da se ne razmaknu. Najstariji je Pont Neuf. Tu je Molijer prvi put upoznao pozorište, jer su se igrale predstave. Danas, na sredini, stoji vremešni saksofonista. Džezer! I briše, lele, improvizacije. Ubacio sam jedan evro, valja se, u kutiju od instrumenta. Malo dalje, prekrstio noge, a jedna kraća, kvrgavi čovečuljak. Današnji Riri. Prodaje minijature. Blenavo zazinut. I Henri VI spomenički zagleda ljude u prolazu. Most što spaja trg Konkord i Narodnu skupštinu sagrađen je, kažu, od krhotina razrušene Bastilje. Najlepši je, ihaj, Most Aleksandra III. Sjajnu pozlaćenost osvetljavaju ogromni kandelabri. Na njemu dve azijatkinje. Jedna pozira, uvijeno, sa gledom na Ajfelov toranj. Druga škljoca. Na levoj obali uzdiže se zgrada Ministarstva pravde i mesto gde su tamnovali Luj XVI i žena mu neljubljena, Marie Antoinette. Tu je i Dome des Invalides gde počiva Napoleon. Na Artističkom mostu, gle, šibicari. Navlače po francuskom. Isto kao kod nas. Kratko, pa uteknu.

Dalje je čuveni Luvr. Mesto za nedosanjane snove. U dvorištu se odsijavaju tri staklene piramide. Jedna velika i dve male. Narod bukvalno gmiže. Soda i ja stojimo ispod slavoluka, na istorijskoj liniji. Odatle se lepo vidi obelisk La place de la Concorde, gde je odsečeno 1119 glava, a onda ošišani drvored jelisejski i u daljini Trijumfalna kapija. Smišljeno do bola.

-Ideš li rode?

-Idem.

Avenijom De montagne dolazimo do tunela gde je stradala princeza Dajana i Buktinje slobode, da bi preko mosta Debili stigli do Ajfelove kule. Skalamerija je da sedneš. Gledamo gvozdeno 320 metara uvis. Baš visoko. Liftovi rade gore-dole. Na tri nivoa. Naroda k’o pleve.

Dole. Načičkani odozgo gledaju Pariz na dlanu. Silan je bio taj Gustave Eiffel. Da sam imao kapu skinuo bi mu. Pred bistom. Na klupi smo sedeli tri frtalja sata zagledani u silesiju metalnu. Koliko li kanti farbe treba za premaz? Pored nas tabana ceo svet. Opčinjen, kao mi, Place du Trokadero baca poslednji vidik na monument. Tu ulazimo, opet, u zemlju, da bi se vratili kući. Ćutimo oradošćeni, u sebi.

Napolju se dan pripremio za spuštanje zavese. Za moj državni praznik.

U sledećem broju: Brdo s kičicom