БРДО С КИЧИЦОМ (4)

Данас нас очекује планинарски поход пут места сликарских зборовања у престоници уметности. На највеличанственије брдо. Еееј, на Монмартр. Киша ставила овлажени прстић на чело облака предводника. И! Предомишља се. Да ли да лине? Ма неће. Ко зна? Баш је злицаво тајанствена. Разбарушено наднебесје скрива њен наум. Да ли је нормална. Баш данас!

Кренули смо пре девет сати. На станици чекамо аутобус, онда пешачки, ногу пред ногу, прво улицама па кривудавим степеништем узбрдо. Зелениш не дозвољава видик. Само колико да се не саплетеш. Сода, истоимени Савковић и ја ходамо кроз, дабоме, опричавања. Много тога нисмо дорекли. Лепo смо се задували, одједном пуче видик. Изиђосмо на велики, уређен беспрекорно, цветић до цветића, травка до травке, плато. Са њега, лево, крцка широки поглед на Париз. А десно, ихај, сгепениште и на другом платоу, бого мој, прелепа црква Светог срца. У апсиди базилике Сакр-кер налази се један од највећих светских мозаика, на 475 метара квадратних. Исус Христ са раширеним рукама. Аутор је Лик Оливје Мерсон.

До цркве, која је посвећена срцу Исуса Христа, долази се успињачом. Ми смо изабрали пешачку понуду.

Одавде се најбоље види како Монмартр, са висине, стражари над старим Паризом. Вечно! И док смо то осматрали почела је кишица. Зезаторски! Ситно. Као она наша јутарња радничка. Донесемо одлуку, једногласно, да се склонимо у Далијев музеј. Испод зеленог кишобрана дрвене крошње чекамо да се отворе двери. Нигде никога. Кад, зачу се лупкање кломпама по калдрми. Оно, један цуретак гега. Нису кломпе. Испод левог стопала јој, боже, дрвена плочица. На њој стопало увијено у завој. Друго је смештено удобно. У патику. Тачно, како пише, је размакла гвожђе. Широм. Киша, еде, сложила. Били смо први посетиоци подрумског свечарја. За фото онанисање.

Дефинитивно, Дали је изгорели геније у животној страсти. Његови тродимензионални радови су изодавно запосели висове уметничког надреализма. И фасцинације. За миловање ока. Све у бронзи. „Жена у пламену“, „Адам и Ева“, „Спаце слон“, Плес времена“… После жал-смрти рођеног брата, говорио је: „Све моје ексцентричности, све моје недоследности су трагична константа у мом животу. Ја желим да докажем да нисам мртав брат“. Протеран са студија сликања, у Мадриду, долази у Париз, где упознаје Пикаса и фаталну Галу, која ће бити његова вечита надреалистичка муза. ,,Le surrealisme. s’est moi“. Да не заборавим, музеум је светски упакован. Цртежи, скице, графички листови, слике, скулптуре, костими, намештај, његови видео говори… Из сева укопског храма изишао сам изгубљен. На зем Монмартра. Ландара ми, по свести, његова реченица: „Ја сам у једном перманентном стању интелектуалне ерекције“. Ау!

Кишица испира разум.

Ходамо неми. Као да смо отоич савладали кораке. Лево и десно фантазија од ситничарних радњи, галерија, кафаница, кафеа и сликарског плаца. Ихај! На ћошку две уличице, једна шиљаста зграда се загледала у нашу обезнањеност. И одсјај. Испред, дрвени астали и столице. Разголићени скроз. ,,LE CONSULAT“, пише изнад врата.

Крупним словима.. Уф, крв, мртав лебац, па у овој кафани су се рујом наливали: Ван Гог, Гоген, Тулуз Лотрек, Реноар, касније Пикасо. Сад два Слободана.

-Содо, овде морамо да попијемо кафу.

-Pardon. Garcon, shez nous cafe noir. Deux complets!

-Oui, monsieur.

Пикасов „Дечак ca лулом“ je настао на Монмартру. Младачак је непознат, за разлику од аутора. У паузама, еј, велики Пабло је овде, можда баш за овим столом, испијао опојну црнку? Правим се важан, а не умем да објасним.

Монмартр је у другој половини деветнаестог века био епи-центар уметничког и боемског света. Тако је и у овом часу, казује ми галски мирис. Из шољице.

Које издовољство.

Кишиште се заинатило, а и два горда Србина.

Корачамо низбрдо ка Црвеном млину. Сусрећемо мали трубећи воз. Трр-тр! Крајња станица му плац Пигал. Загњурених вратова идемо даље. Одједном широка улица. Мучи се са скупљањем. Од испраности. Поглед, надесно! Охо, ево га. То је то црвено чудило, које је Анри де Тулуз Лотрек шмрцао, на постимпресионистичким сликама.

Moulin Rouge. Кабаре из 1889. На врху ваљка, од зиданице, изукрстила се крила ветрењаче. Дрчно! Ја, бре, полуисцеђен, подсећам бледо, дабогда кућу не видео, на Сервантесовог ратника. Не пада ми на памет да заиграм кан-кан. А, штета! Унутра, уф, осећај деветнаестог века. Замишљам Жозефину Бекер, Френк Синатру и Едит Пјаф. Куку-леле, долете птић. Сети се романа и филма са Никол Кидман. Амнезију засецају афише. Вече Тулуза Лотрека, пише на једној. Лепо, само, који си ти, па, боем? У ноћни клуб, еј, србендо, удараш сред дана. У Конзулату пијеш, издајниче алкохоличарске братије, кафу. И тако то.

Мислим се, ко ми побрка лончиће.

(У следећем броју: ОПЕРА)