STAKLENI ULAZ (7)

Noćas sam rđavo spavao. Ništa nisam ni sanjao. Mislim. Možda i jesam. Okretao sam se, očas na jednu, pa na drugu stranu. Ko zna koliko puta? U polu snu mi se pričinjavalo da sam otiš’o u ‘ajduke. I jastuk se unervozio, a noć ćuti. Baš je briga što mene trese groznica pozitivne treme. Novi osvitak će obznaniti da sam, već, sedmi dan Parizlija. Simboličan, po broju. avgustovski sunčanik je ostavljen za prestoni zamak svetske umetnosti u ulici Rivoli 99. Na desnoj obali Sene. Prvi arondisman. U gradu svetlosti. I pored toga što sam iz ličnog naučenja znao koje šta o muzeumu neki andrak mi ne davaše miran san. Nije to mala stvar, more, da se ne lažemo, bila mi je davnašnja želja. Da hodam galerijama Luvra.

Musee du Louvre, sa, ih, dvesta osamdeset hiljada eksponata, i to kojih, se svetski šepuri. Sa gustom. Umetnine su složene u osam kustoskih celina: egipatske starine, bliskoistočne starine, grčke, etrurske i rimske, onda islamska umetnost, skulptura, slikarstvo, grafike i crteži i konačno dekorativna umetnost.

Valja mu se pokloniti na ulici. I u dvorištu, u staklenom ulazu i unutra. Svuda i uvek. Za vjeke!

Palata je s početka bila francuski dvor sa tri krila: Rišelje, Viši i Denoi. Živela je kraljevskim pirom, dok Luj XIV nije odabrao Versajski dvorac za rezidenciju. Ustvari, samo su se krune i odore odselile. Sa poslugom. Kraljevska umetnička kolekcija je ostala.

Konačno, posle francuske revolucije, u zagoretini glavoodsečenih odlaznika, nacionalna skupština ovo mesto proglašava za muzej. Od posve nacionalnog značaja. Svečano otvaranje Luvra je, pitao sam, obavljeno u avgustu. Da li je i ovo slučajno? Nisam avgustovski vrač pogađač, ali, bejaše to 1793. I to nije sve, što se tiče višegodišnjeg zbrlja. Preturene su mnoge godine i sa jedne i sa druge zakrpljene vekovničke strane, e da bi se posebice utuvile, baš, Napoleonove. Umetnine su, kao kod nas, donošene, odnošene, žaomicom darivane, gle čudne li istosti, konfiskovane, vraćane, krađene…

Galerije danas zauzimaju šezdeset hiljada metara kvadratnih. Malo li je?

U Luvru je smešteno više od deset hiljada slika koje godišnje pogleda osam miliona turista.

Tako stvari stoje u Parizu. A u Beogradu? Badava nam zbirka Eriha Šlomovića (primedba autora teksta).

Nedelja je.

Na ulazu iskrivljeni redovi. Čeka se strpljivo za ulaznicu u čarobni svet prošlosti.

Hodamo u pravcu mog interesovanja.

Grčka galerija je u krilu Denoi. Izložene figure potiču iz četvrtog milenijuma pre nove ere do šestog veka nove ere. Najpoznatiji eksponat je Miloska Venera. Ograđena je lancima. Ipak je to Venera. Okolo nje, spreda i otpozadi znatiželjnici zagledaju obline. Kameno uzdišu. U rimskom delu su predmeti ranohrišćanske umetnosti. Velikim stepeništem menjamo nivo i dolazimo do Nike, zaštitnice moreplovaca. Kip je donet sa Samotrake, gde je pronađen. Za to vreme Mikelanđelov pobunjen i umirući rob skulptularnom gled pažnjom belo prebrojava prolaznike. Svi hrle u Veliku galeriju. E, tu je raj za očni ćeif. I Dušu. Na zidovima se uhvatila za ramove, kao za ruke, dela francuska, italijanska, španska… Iz devetnaestog veka. Iz tog prostora se ulazi u galeriju Leonarda da Vinčija. Unutra gužva. Kao na fudbalskoj utakmici. Svi se, ene, zgužvali oko slike renesansnog umeća. Đokonda bi, kao, da se zagoneta. Iz jednog oka joj se, kažu, vidi sreća, što ceo svet blene, a iz drugog tuga, što ne može da utekne sa zida. Zbog mazohističkog art gleda. Ispod „razrokosti“ je osmejak zagonetni. Razvučen čudno. Čudnost čulno vrvi. Smeta joj škljocanje kutijica za obojeno pamćenje koje bi da snime dvadesetogodišnje, ej, stvaranje, na blind-ramu, 77 h 53 santimetra, u Firenci. Ispred nje su, za svaki slučaj, dva staklena kaveza. Krali su je dva puta. I vraćali. Tu je i Sveti Jovan Krstitelj, od istog autora. Priča se, ako mi verujete, da je Leonardo voleo dugu kovrdžavu kosu svog pomoćnika i može biti da je on na toj slici.

Svašta, k’o na vašaru.

Rubensova galerija je prostor za meditaciju. Na sve četiri strane veliki formati. Otprilike, četiri sa tri metra. I to deluje frapantno. U sredini dva reda za sedenje, u odavanju počasti. O čemu se radi?

Početkom 1622. godine, Marija de Mediči, udova Henrija IV, poziva slikara u Pariz, da bi mu naručila seriju slika. Dogovor je napravljen. Rubens je dve godiie, u Antverpenu, vredno radio. I završio posao veka.

Kroz galeriju flamanskog slikarstva i apartman Napoleona III, silazimo u podrumski deo, zatim u jedno dvorište, pa u drugo, da bi se opet našli pod staklenim ulazom. Sada za izlazak. Posle pet sati.

KRAJ