СТАКЛЕНИ УЛАЗ (7)
Ноћас сам рђаво спавао. Ништа нисам ни сањао. Мислим. Можда и јесам. Окретао сам се, очас на једну, па на другу страну. Ко зна колико пута? У полу сну ми се причињавало да сам отиш’о у ‘ајдуке. И јастук се унервозио, а ноћ ћути. Баш је брига што мене тресе грозница позитивне треме. Нови освитак ће обзнанити да сам, већ, седми дан Паризлија. Симболичан, по броју. августовски сунчаник је остављен за престони замак светске уметности у улици Риволи 99. На десној обали Сене. Први арондисман. У граду светлости. И поред тoгa што сам из личног научења знао које шта о музеуму неки андрак ми не даваше миран сан. Није то мала ствар, море, да се не лажемо, била ми је давнашња жеља. Да ходам галеријама Лувра.
Musee du Louvre, са, их, двеста осамдесет хиљада експоната, и то којих, се светски шепури. Са густом. Уметнине су сложене у осам кустоских целина: египатске старине, блискоисточне старине, грчке, етрурске и римске, онда исламска уметност, скулптура, сликарство, графике и цртежи и коначно декоративна уметност.
Ваља му се поклонити на улици. И у дворишту, у стакленом улазу и унутра. Свуда и увек. За вјеке!
Палата је с почетка била француски двор са три крила: Ришеље, Виши и Денои. Живела је краљевским пиром, док Луј XIV није одабрао Версајски дворац за резиденцију. Уствари, само су се круне и одоре одселиле. Са послугом. Краљевска уметничка колекција је остала.
Коначно, после француске револуције, у загоретини главоодсечених одлазника, национална скупштина ово место проглашава за музеј. Од посве националног значаја. Свечано отварање Лувра је, питао сам, обављено у августу. Да ли је и ово случајно? Нисам августовски врач погађач, али, бејаше то 1793. И то није све, што се тиче вишегодишњег збрља. Претурене су многе године и са једне и са друге закрпљене вековничке стране, е да би се посебице утувиле, баш, Наполеонове. Уметнине су, као код нас, доношене, одношене, жаомицом дариване, гле чудне ли истости, конфисковане, враћане, крађене…
Галерије данас заузимају шездесет хиљада метара квадратних. Мало ли је?
У Лувру је смештено више од десет хиљада слика које годишње погледа осам милиона туриста.
Тако ствари стоје у Паризу. А у Београду? Бадава нам збирка Ериха Шломовића (примедба аутора текста).
Недеља је.
На улазу искривљени редови. Чека се стрпљиво за улазницу у чаробни свет прошлости.
Ходамо у правцу мог интересовања.
Грчка галерија је у крилу Денои. Изложене фигуре потичу из четвртог миленијума пре нове ере до шестог века нове ере. Најпознатији експонат је Милоска Венера. Ограђена је ланцима. Ипак је то Венера. Около ње, спреда и отпозади знатижељници загледају облине. Камено уздишу. У римском делу су предмети ранохришћанске уметности. Великим степеништем мењамо ниво и долазимо до Нике, заштитнице морепловаца. Кип је донет са Самотраке, где је пронађен. За то време Микеланђелов побуњен и умирући роб скулптуларном глед пажњом бело пребројава пролазнике. Сви хрле у Велику галерију. Е, ту је рај за очни ћеиф. И Душу. На зидовима се ухватила за рамове, као за руке, дела француска, италијанска, шпанска… Из деветнаестог века. Из тог простора се улази у галерију Леонарда да Винчија. Унутра гужва. Као на фудбалској утакмици. Сви се, ене, згужвали око слике ренесансног умећа. Ђоконда би, као, да се загонета. Из једног ока јој се, кажу, види срећа, што цео свет блене, а из другог туга, што не може да утекне са зида. Због мазохистичког арт гледа. Испод „разрокости“ је осмејак загонетни. Развучен чудно. Чудност чулно врви. Смета јој шкљоцање кутијица за обојено памћење које би да сниме двадесетогодишње, еј, стварање, на блинд-раму, 77 х 53 сантиметра, у Фиренци. Испред ње су, за сваки случај, два стаклена кавеза. Крали су је два пута. И враћали. Ту је и Свети Јован Крститељ, од истог аутора. Прича се, ако ми верујете, да је Леонардо волео дугу коврџаву косу свог помоћника и може бити да је он на тој слици.
Свашта, к’о на вашару.
Рубенсова галерија је простор за медитацију. На све четири стране велики формати. Отприлике, четири са три метра. И то делује фрапантно. У средини два реда за седење, у одавању почасти. О чему се ради?
Почетком 1622. године, Марија де Медичи, удова Хенрија IV, позива сликара у Париз, да би му наручила серију слика. Договор је направљен. Рубенс је две годиие, у Антверпену, вредно радио. И завршио посао века.
Кроз галерију фламанског сликарства и апартман Наполеона III, силазимо у подрумски део, затим у једно двориште, па у друго, да би се опет нашли под стакленим улазом. Сада за излазак. После пет сати.
КРАЈ