МУКЕР И КАЛАБИЋ ИЛИ О КОРИСТИ И ШТЕТИ РЕВИЗИЈЕ ЗА ЖИВОТ
Где си деда сакрио кокарду,
кад је Чича распустио гарду
Радиша Урошевић
Покушај промене имена Основне школе „Херој Иван Мукер“ није успео. За сада. Не сумњамо да ће бити нових покушаја, као што смо готово начисто са тим да ће, пре или касније, ова школа добити ново име, и то не по Милунки Савић, као што је било предложено, него по неком у међувремену рехабилитованом народном непријатељу. На пример – Основна школа «Живојин Жика Лазовић», по чувеном команданту Смердеревског корпуса, који је наредио четничке покоље у Болечу и Драговцу. Већ видим момке из Института (за савремену историју) како доказују да су зли партизани, израдивши најпре Жикину 3/D реплику, забрађени за ову прилику, извршили овај гнусан злочин, не би ли народу омрзли Дражини јунаци.
Ниподаштавање антифашистичког карактера Народно-ослободилачке борбе одвија се континуирано и на више планова већ деценијама. Почело је шенлучењем на Равној Гори, где су се славиле страже ђенерала Драже, а затим се овај вашарски дух пренео у научне институције, ТВ програм национaлне телевизије, а онда и у правосуђе.
У тврђем облику, ово превредновање историје, занемарујући не само домаће него и иностране веродостојне изворе, проглашава партизане за сареднике окупатора, док су колаборационисти, према овим реинтерпретацијама, у ствари прави борци за слободу: Дража је, тако, ослобађао Ужице, а његови „момци“ су гинули на Кадињачи; прави Валтер је, када није на конспиративном задатку, носио кокарду, а не петокраку, а онај народ који су, заједно са Немцима, гонили четници на Неретви у ствари и није народ, него нека комунистичка копилад; Милан Недић је у корист окупатора хапсио јевреје и комунисте, што је било у националном интересу, јер је нација иначе морала да се „прочисти“, како би потомство стварале само чистокрвне србенде; Завод за прунудно преваспитавање омладине није био срамни центар за силеџијску фашистичку индоктринацију, него обичан колеџ, према методама Димитрија Љотића, следећег кандидата за рехабилитацију.
Није то, уосталом, усамљен, српски случај. И хрватски историчари већ поодавно певуше причицу да су у Јасеновцу прави злочинци били ослободиоци, док су сироте мале усташе не само неправедно оптужене, него и ликвидиране како би се сакрила ова „историјска истина“. А има о оних који отворено правдају покољ Срба, Јевреја, Рома и комуниста, у име националних интереса, које је, такође, имао у виду и ђенерал Недић, када је судржављане са жутом траком слао на Старо сајмиште, а „црвене“ на Бањицу.
У блажој варијанти, препоручује нам се да дигнемо руке од свега тога, јер кога још брига ко су били партизани, а ко четници. Треба, јел те, сви заједно, да чврстим кораком крочимо ка светлој будућности, „позабыв вчера», како би то рекли црвеноармејци.
Утолико није никакво изненађење када неки правосудни орган, лако и лепршаво, Николу Калабића прогласи невиним, не залазећи у питање да ли је он извршио ратне злочине, јер за то овај суд и није био надлежан. Питање о томе ко је био на страни фашиста, притом је од другоразредне важности. Рехабилитација ратних зликоваца спроводи се, у ствари, да би се пошто-пото ољагао социјалистички режим, који је народу изнова омилео, после неолибералних искустава.
Догађај у ОШ «Херој Иван Мукер» утолико је сасвим очекиван; реч је о преузимању модног тренда, који је очигледно по вољи и разобрученим љубитељима «невидљиве руке тржишта», једнако као и разбарушеним поштоваоцима кокарде и каме. Уосталом, млађе генерације и онако немају појма ко је био Мукер, народни херој СФРЈ. Зашто призивати хуманизам и социјалну правду, када то више не пролази. Боље је све то препаковати, и за антифашисте прогласити сараднике окупатора – лакше је укључити се у међународну осуду фашизма без петокраке. Ваљда ће и Руси да је коначно скину са Кремља, да се барем не види у току параде поводом победе у Отаџбинском рату.
Да не буде забуне. Свакако је часно да нека школа понесе име Милунке Савић, неустрашиве жене – борца, неправедно занемарене и заборављене како за свога века тако и у нама ближој прошлости. Бојим се, међутим, да главни мотив предлагача промене имена школа није величање Милунке, него унижавање Мукера. Сумњив је то тип; предратни комуниста, па му још ни презиме није на «ић». Ко зна, можда је по среди масонско-комунистичка завера!
Савет родитеља одолео је покушајима да Мукерово име буде дефинитивно послато у заборав. Не знамо који су мотиви, али ово одолевање свакако треба да похвалимо, баш као и храбру изјаву историчара Предрага Марковића, и других , укључујући и јавне званичнике и политичаре, који су јавно проказали «правосудно» прекрајање историје у «Случају Калабић». Предлагачима, са друге стране, поручујемо да не тугују. Њихово доба тек долази. Нама, пак, који и даље поштујемо традицију Народно-ослободилачке борбе, нека је на памети онај стих немачког песника, који у најтмурнијој ноћи наговештава јутарњу румен: «Тамо где је опасност, расте и спасоносно».