MUKER I KALABIĆ ILI O KORISTI I ŠTETI REVIZIJE ZA ŽIVOT
Gde si deda sakrio kokardu,
kad je Čiča raspustio gardu
Radiša Urošević
Pokušaj promene imena Osnovne škole „Heroj Ivan Muker“ nije uspeo. Za sada. Ne sumnjamo da će biti novih pokušaja, kao što smo gotovo načisto sa tim da će, pre ili kasnije, ova škola dobiti novo ime, i to ne po Milunki Savić, kao što je bilo predloženo, nego po nekom u međuvremenu rehabilitovanom narodnom neprijatelju. Na primer – Osnovna škola «Živojin Žika Lazović», po čuvenom komandantu Smerderevskog korpusa, koji je naredio četničke pokolje u Boleču i Dragovcu. Već vidim momke iz Instituta (za savremenu istoriju) kako dokazuju da su zli partizani, izradivši najpre Žikinu 3/D repliku, zabrađeni za ovu priliku, izvršili ovaj gnusan zločin, ne bi li narodu omrzli Dražini junaci.
Nipodaštavanje antifašističkog karaktera Narodno-oslobodilačke borbe odvija se kontinuirano i na više planova već decenijama. Počelo je šenlučenjem na Ravnoj Gori, gde su se slavile straže đenerala Draže, a zatim se ovaj vašarski duh preneo u naučne institucije, TV program nacionalne televizije, a onda i u pravosuđe.
U tvrđem obliku, ovo prevrednovanje istorije, zanemarujući ne samo domaće nego i inostrane verodostojne izvore, proglašava partizane za sarednike okupatora, dok su kolaboracionisti, prema ovim reinterpretacijama, u stvari pravi borci za slobodu: Draža je, tako, oslobađao Užice, a njegovi „momci“ su ginuli na Kadinjači; pravi Valter je, kada nije na konspirativnom zadatku, nosio kokardu, a ne petokraku, a onaj narod koji su, zajedno sa Nemcima, gonili četnici na Neretvi u stvari i nije narod, nego neka komunistička kopilad; Milan Nedić je u korist okupatora hapsio jevreje i komuniste, što je bilo u nacionalnom interesu, jer je nacija inače morala da se „pročisti“, kako bi potomstvo stvarale samo čistokrvne srbende; Zavod za prunudno prevaspitavanje omladine nije bio sramni centar za siledžijsku fašističku indoktrinaciju, nego običan koledž, prema metodama Dimitrija Ljotića, sledećeg kandidata za rehabilitaciju.
Nije to, uostalom, usamljen, srpski slučaj. I hrvatski istoričari već poodavno pevuše pričicu da su u Jasenovcu pravi zločinci bili oslobodioci, dok su sirote male ustaše ne samo nepravedno optužene, nego i likvidirane kako bi se sakrila ova „istorijska istina“. A ima o onih koji otvoreno pravdaju pokolj Srba, Jevreja, Roma i komunista, u ime nacionalnih interesa, koje je, takođe, imao u vidu i đeneral Nedić, kada je sudržavljane sa žutom trakom slao na Staro sajmište, a „crvene“ na Banjicu.
U blažoj varijanti, preporučuje nam se da dignemo ruke od svega toga, jer koga još briga ko su bili partizani, a ko četnici. Treba, jel te, svi zajedno, da čvrstim korakom kročimo ka svetloj budućnosti, „pozabыv včera», kako bi to rekli crvenoarmejci.
Utoliko nije nikakvo iznenađenje kada neki pravosudni organ, lako i lepršavo, Nikolu Kalabića proglasi nevinim, ne zalazeći u pitanje da li je on izvršio ratne zločine, jer za to ovaj sud i nije bio nadležan. Pitanje o tome ko je bio na strani fašista, pritom je od drugorazredne važnosti. Rehabilitacija ratnih zlikovaca sprovodi se, u stvari, da bi se pošto-poto oljagao socijalistički režim, koji je narodu iznova omileo, posle neoliberalnih iskustava.
Događaj u OŠ «Heroj Ivan Muker» utoliko je sasvim očekivan; reč je o preuzimanju modnog trenda, koji je očigledno po volji i razobručenim ljubiteljima «nevidljive ruke tržišta», jednako kao i razbarušenim poštovaocima kokarde i kame. Uostalom, mlađe generacije i onako nemaju pojma ko je bio Muker, narodni heroj SFRJ. Zašto prizivati humanizam i socijalnu pravdu, kada to više ne prolazi. Bolje je sve to prepakovati, i za antifašiste proglasiti saradnike okupatora – lakše je uključiti se u međunarodnu osudu fašizma bez petokrake. Valjda će i Rusi da je konačno skinu sa Kremlja, da se barem ne vidi u toku parade povodom pobede u Otadžbinskom ratu.
Da ne bude zabune. Svakako je časno da neka škola ponese ime Milunke Savić, neustrašive žene – borca, nepravedno zanemarene i zaboravljene kako za svoga veka tako i u nama bližoj prošlosti. Bojim se, međutim, da glavni motiv predlagača promene imena škola nije veličanje Milunke, nego unižavanje Mukera. Sumnjiv je to tip; predratni komunista, pa mu još ni prezime nije na «ić». Ko zna, možda je po sredi masonsko-komunistička zavera!
Savet roditelja odoleo je pokušajima da Mukerovo ime bude definitivno poslato u zaborav. Ne znamo koji su motivi, ali ovo odolevanje svakako treba da pohvalimo, baš kao i hrabru izjavu istoričara Predraga Markovića, i drugih , uključujući i javne zvaničnike i političare, koji su javno prokazali «pravosudno» prekrajanje istorije u «Slučaju Kalabić». Predlagačima, sa druge strane, poručujemo da ne tuguju. Njihovo doba tek dolazi. Nama, pak, koji i dalje poštujemo tradiciju Narodno-oslobodilačke borbe, neka je na pameti onaj stih nemačkog pesnika, koji u najtmurnijoj noći nagoveštava jutarnju rumen: «Tamo gde je opasnost, raste i spasonosno».
