Privatni proroci i vrline javne (kuražna novogodišnja kolumna)

Umesto nekadašnjeg, ničim opravdanog novogodišnjeg optimizma, u naše vreme odomaćilo se upućivanje na predskazanja proročica i proroka. Osim apokaliptičkih vizija, koje, uostalom, i nezavisno od prazničnih prigoda, tu i tamo preplavljuju internet  (obično se predviđa skorašnji udar meteora, komete ili neke druge strašne stvari iz dubokog svemira) – možemo naići i na relativno vedre prognoze; Proročanstvo Baba Vange, na primer, prema kome će 2076. konačno svetom zavladati komunizam. Nisam siguran šta je Baba Vanga podrazumevala pod „komunizmom“, ali recimo da je njen pojam o tome imao nekakve veze sa onim što nalazimo kod klasika marksizma. Ako se njeno proročanstvo ostvari, biće to oko 105 godina od moga dolaska na ovaj svet, a ja sam načisto sa tim da ću tada biti samo „mirna vlat“, kako to kaže Balašević.

Ne mogu toliko da čekam.

Izvesno je da će mi, znatno ranije, biti potrebna zdravstvena zaštita (a svakoga trenutka bez nje mogu da ostanem), nešto hrane i odeće, koju i sada, iako „u snazi“,  jedva da sebi mogu da priuštim. Ne preostaje mi zato ništa drugo nego da, nezavisno od nagoveštaja svetle budućnosti, ponešto učinim, kako bi do prorečenog komunizma došlo nešto ranije, pre nego što me poseti Thanatos, ili njegov uvaženi prethodnik – gospodin Alchajmer.

Tim pre što u posednje vreme ima i drugih, koji u Baba Vanginom predskazanju vide avetinjsku opasnost, prema kojima je udar one svemirske stenčuge prihvatljivija solucija od konačne pobede ideje besklasnog društva.

A eto, već su na delu. Ovih dana svojski se trude da rehabilituju Milana Nedića. Pre nego što im to pođe za rukom, dok još možemo da o ovom „generalu“ kažemo šta mislimo a da ne budemo oglobljeni, bez okolišanja uzvraćamo: Milan Nedić je osvedočeni saradnik okupatora! Naša konstatacija nema veze sa pravničkim „žargonom autentičnosti“. Mi govorimo o istoriji, a svaka istorijska interpretacija, za razliku od revizionističkih tumačenja, polazi od namera (intencija), koje suočava sa njihovom realizacijom.

Branioci kvislinga Nedića, u svrhu opravdanja posežu za činjenicom da niko od bivšeg političkog establišmenta u okupiranom Beogradu nije želeo da prihvati ulogu predsednika Vlade pod patronatom okupatorske vojne sile.

Pa nije li upravo to argument protiv Nedića?

Znamo da su mnogi odbili takve ili slične počasti. Ivo Andrić je odbio da potpiše zloglasni „Apel srpskom narodu protiv ustanka“, a odbio je i penziju, i mnoge druge ponuđene mu stvari. Čika Miša Đurić nije želeo da predaje etiku tokom okupacije. Branislav Petronijević, nemački đak, radije je boravio u hladnoj sobi, nego da postane saradnik okupatora. Da ne pominjemo one koji su otišli u šumu. To što je prigrlio ono što drugi nisu želeli, iz etičkih ili političkih razloga, u najboljem slučaju, svedoči da je Nedić bio običan mediokritet.

Posebna priča je mit o tome da je svojim delovanjem „spasavao Srbe“. Ovo „spasavanje“ podrazumevalo je, ako ništa drugo, mir sa okupacijskim vlastima, ćutanje i šuškanje, građanski mir i poslušnost; u isto vreme dok hapse Jevreje i Rome i odvode ih na Staro sajmište, dok na Banjici streljaju komuniste (i jedni, i drugi, i treći su, da podsetimo, u tom trenutku građani Srbije, baš kao i Gospodin general).

U našem gradu Nedić je za vreme rata oformio „Zavod za prinudno vaspitavanje omladine“. Mnogi izostavljaju reč „prinudno“ kada govore o ovoj „ustanovi“, pa se logor opisuje kao daleka preteča današnjih privatnih menadžment fakulteta. I prilike u logoru predstavljaju se lepršavo: blagonakloni vaspitači trude se da iz svojih štićenika isteraju avet komunizma. Razume se, prisilno. Komunistička mladež je, jelte, beslovesna masa, a komunizam dokazano svetsko zlo, pa su i egzorcističke metode, samim tim, opravdane. Cilj je sasvim u duhu Nedićeve politike: treba proizvesti mediokritete, koji će bespogovorno prihvatiti okupatora, odnosno ideju nacizma.

Prema tome, svaka interpretacija koja zabašuruje Nedićeve intencije, ogoljena je revizija istorije.

Razume se, i u našem gradu ima političkih mediokriteta, koji predratnu zabranu delovanja Komunističke partije (koja je prethodila Nedićevom saglasju sa nacistima, da je komunizam veliko zlo), pravdaju time da je to bio zakon: „možda rđav, ali ipak zakon“, vele. Nekim zakonom je bio dozvoljen i progon Jevreja u Nemačkoj, i rasna sagregacija u Južnoafričkoj Republici, i ropstvo u Americi, pa to, ipak, ne može biti opravdanje za sve što je po tim zakonima činjeno. Predratni progon komunista i Nedićevo upokojavanje vamira, u dosluhu sa okupatrskim vlastima, prema tome, imaju jednaku dijaboličku osnovu.

Pre nego što na nekom bilbordu vidimo idiličnu revizionističku kompoziciju – Generala i Čiču zagrljene, sa optimističkim osmehom upućenim njihovim ovovremenim braniocima, valja nam da, ako ništa drugo, larmamo, iz sveg glasa. I to je, uostalom, izvesna kuraž, a ujedno i prava novogodišnja poruka. Srećna vam kuražna 2016.