Приватни пророци и врлине јавне (куражна новогодишња колумна)
Уместо некадашњег, ничим оправданог новогодишњег оптимизма, у наше време одомаћило се упућивање на предсказања пророчица и пророка. Осим апокалиптичких визија, које, уосталом, и независно од празничних пригода, ту и тамо преплављују интернет (обично се предвиђа скорашњи удар метеора, комете или неке друге страшне ствари из дубоког свемира) – можемо наићи и на релативно ведре прогнозе; Пророчанство Баба Ванге, на пример, према коме ће 2076. коначно светом завладати комунизам. Нисам сигуран шта је Баба Ванга подразумевала под „комунизмом“, али рецимо да је њен појам о томе имао некакве везе са оним што налазимо код класика марксизма. Ако се њено пророчанство оствари, биће то око 105 година од мога доласка на овај свет, а ја сам начисто са тим да ћу тада бити само „мирна влат“, како то каже Балашевић.
Не могу толико да чекам.
Извесно је да ће ми, знатно раније, бити потребна здравствена заштита (а свакога тренутка без ње могу да останем), нешто хране и одеће, коју и сада, иако „у снази“, једва да себи могу да приуштим. Не преостаје ми зато ништа друго него да, независно од наговештаја светле будућности, понешто учиним, како би до прореченог комунизма дошло нешто раније, пре него што ме посети Тханатос, или његов уважени претходник – господин Алцхајмер.
Тим пре што у поседње време има и других, који у Баба Вангином предсказању виде аветињску опасност, према којима је удар оне свемирске стенчуге прихватљивија солуција од коначне победе идеје бескласног друштва.
А ето, већ су на делу. Ових дана својски се труде да рехабилитују Милана Недића. Пре него што им то пође за руком, док још можемо да о овом „генералу“ кажемо шта мислимо а да не будемо оглобљени, без околишања узвраћамо: Милан Недић је осведочени сарадник окупатора! Наша констатација нема везе са правничким „жаргоном аутентичности“. Ми говоримо о историји, а свака историјска интерпретација, за разлику од ревизионистичких тумачења, полази од намера (интенција), које суочава са њиховом реализацијом.
Браниоци квислинга Недића, у сврху оправдања посежу за чињеницом да нико од бившег политичког естаблишмента у окупираном Београду није желео да прихвати улогу председника Владе под патронатом окупаторске војне силе.
Па није ли управо то аргумент против Недића?
Знамо да су многи одбили такве или сличне почасти. Иво Андрић је одбио да потпише злогласни „Апел српском народу против устанка“, а одбио је и пензију, и многе друге понуђене му ствари. Чика Миша Ђурић није желео да предаје етику током окупације. Бранислав Петронијевић, немачки ђак, радије је боравио у хладној соби, него да постане сарадник окупатора. Да не помињемо оне који су отишли у шуму. То што је пригрлио оно што други нису желели, из етичких или политичких разлога, у најбољем случају, сведочи да је Недић био обичан медиокритет.
Посебна прича је мит о томе да је својим деловањем „спасавао Србе“. Ово „спасавање“ подразумевало је, ако ништа друго, мир са окупацијским властима, ћутање и шушкање, грађански мир и послушност; у исто време док хапсе Јевреје и Роме и одводе их на Старо сајмиште, док на Бањици стрељају комунисте (и једни, и други, и трећи су, да подсетимо, у том тренутку грађани Србије, баш као и Господин генерал).
У нашем граду Недић је за време рата оформио „Завод за принудно васпитавање омладине“. Многи изостављају реч „принудно“ када говоре о овој „установи“, па се логор описује као далека претеча данашњих приватних менаџмент факултета. И прилике у логору представљају се лепршаво: благонаклони васпитачи труде се да из својих штићеника истерају авет комунизма. Разуме се, присилно. Комунистичка младеж је, јелте, бесловесна маса, а комунизам доказано светско зло, па су и егзорцистичке методе, самим тим, оправдане. Циљ је сасвим у духу Недићеве политике: треба произвести медиокритете, који ће беспоговорно прихватити окупатора, односно идеју нацизма.
Према томе, свака интерпретација која забашурује Недићеве интенције, огољена је ревизија историје.
Разуме се, и у нашем граду има политичких медиокритета, који предратну забрану деловања Комунистичке партије (која је претходила Недићевом сагласју са нацистима, да је комунизам велико зло), правдају тиме да је то био закон: „можда рђав, али ипак закон“, веле. Неким законом је био дозвољен и прогон Јевреја у Немачкој, и расна сагрегација у Јужноафричкој Републици, и ропство у Америци, па то, ипак, не може бити оправдање за све што је по тим законима чињено. Предратни прогон комуниста и Недићево упокојавање вамира, у дослуху са окупатрским властима, према томе, имају једнаку дијаболичку основу.
Пре него што на неком билборду видимо идиличну ревизионистичку композицију – Генерала и Чичу загрљене, са оптимистичким осмехом упућеним њиховим ововременим браниоцима, ваља нам да, ако ништа друго, лармамо, из свег гласа. И то је, уосталом, извесна кураж, а уједно и права новогодишња порука. Срећна вам куражна 2016.