Statistički pokazatelji ili „glasam za slepce“

-Probudite se, vi ste u pustinji postsocijalizma već nekoliko decenija. Ne postoji tranzicija, došli smo tamo gde nam je to bilo zadato krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Bolje biti neće

Sredinom prošlog meseca, baš uoči Međunarodnog dana borbe protiv siromaštva, upoznao sam Dragicu B. Ima 18 godina i đak je završnog razreda jedne srednje škole. Otac joj je umro, majka nema stalno zaposlenje. Žive od porodične penzije, koja ne premašuje 10.000 dinara mesečno, a još toliko, otprilike, zaradi njena majka, radeći sve i svašta. Dragica je hronično bolesna, i zbog toga mora da uzima kaloričnu hranu, šest puta dnevno. Konkurisala je za učeničku stipendiju, ali još ne zna da li će je dobiti. Pa ipak, prema zvaničnoj statistici, Dragica i njena majka nisu u grupi kojoj preti „rizik od siromaštva“. Za one koji žive sami, prag siromaštva je mesečni prihod manji od 13,5 hiljada dinara, dok je za tročlanu porodicu sa dvoje dece mlađe od 14 godina taj prag nešto ispod 25 hiljada mesečno. Dragičina dvočlana pordica, prema tome, ne spada u grupu potencijalno siromašnih. Kada plate stanarinu i ogrev, mesečno im ostane tek toliko novca da namire bazični metabolizam. O kaloričnoj hrani i šest obroka dnevno, nema ni govora.

Baš me zanima ko je, i na osnovu kojih parametara, sastavljao pomenutu statističku tablicu. Kakvim mengeleovskim eksperimentima je utvrđeno da dvočlana porodica može da preživi sa 250 do 300 dinara dnevno, i to pod uslovom da sve štima: da ne pregorevaju sijalice, da se sapun i šampon ne „troše“, da obuća godinama odoleva pređenim kilometrima…

Mogli samo da navedemo i drastičnije slučajeve. Recimo porodicu Uskoković, iz jednog sela susedne opštine, koja već tri godine živi bez struje, od invalidske penzije njihovog nastarijeg člana, koja iznosi neverovatnih 12.000 dinara. Njih četvoro ipak uporno preživljava, cedeći suvu drenovinu. Pravo na pomoć nemaju, jer još uvek poseduju kuću. Iako mlađi članovi porodice, dve kćerke, ne mogu da pronađu posao, činjenica da su punoletne za statističare je dovoljan razlog da Uskokoviće ne svrstaju u kategoriju potencijlano siromašnih.

Kada se suočimo sa opisanim slučajevima, postaje jasno da su ne samo statistički, nego i ekonomski pokazatelji, u stvari, ideološki žargon, koji treba da učini nevidljivim ono što nam je pred očima. Na osnovu navedenih pokazatelja, kao i preciznog terminološkog razlučivanja „rizika od siromaštva“ i stvarne bede, stvoren je utisak da onih 43,2 odsto stanovnika Srbije, koji su potencijalni siromasi, to još nisu postali, već da nekako laviraju na ivici žileta. A kada se tome doda da se u Srbiji očekuje spori ali stabilan privredni rast, onda valjda svi treba da odahnemo, jer to znači da će većina ugroženih prevagnuti na ovu stranu.

Ekonomski pokazatelji, analize i prognoze, otuđuju se od stvarnih ljudskih interesa, onoga trenutka kada „privrednu efikasnost“ ili „tržišnu konkurentnost“ pretpostave životu u bedi i beznađu, zahtevajući, kao Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, dalje stezanje kaiša. Povinovanje ekonomskim principima tako postaje vid drastičnog razdvajanja teorije i prakse, pa naučna znanja više ne služe ljudima, nego narodne mase postaju podložne ekonomskim zakonitostima ili socijalnom inženjeringu.

Otpuštati ljude iz javnog sektora, dozvoliti vlasnicima sredstava za proizvodnju da rade šta im je volja sa zaposlenima, okrivljavati fakultetski obrazovane ljude, mastere i doktore nauka, da su sami krivi zbog toga što ne mogu da se zaposle, a bolesnike zato što su bolesni – sve se može lako opravdati, kada se kao uzor uzme beskrvna teorija. Njome se lako zabašuruju i drugačiji uvidi, poput onog koji donosi nedavno objavljena knjiga „Dobro došli u pustinju postsocijalizma“.

Na početku ovog zbornika radova, njegovi priređivači, Igor Štiks i Srećko Horvat, između ostalog kažu: „Probudute se, vi ste u pustinji postsocijalizma već nekoliko decenija. Ne postoji tranzicija, došli smo tamo gde nam je to bilo zadato krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Bolje biti neće“.

Uprkos statistici i učenim ekonomistima, suštinski se, prema pomenutim autorima, ništa neće promeniti. Vladajući društveni poredak podrazumeva i siromaštvo, i brisanje dostojanstva radnika, i socijalnu nesigurnost (sve je više ljudi koji nemaju overenu zdravstvenu knjižicu).

Dragicu i Uskokoviće iz naše priče još uvek opseda dremež obećanog poboljšanja. Nije ni čudo, jer danas svaka politička bluna govori o „boljitku“. Hoće li se trgnuti iz anestezije?

Ni jedna narkoza ne deluje večno. Jednom će, već, neko uspeti da otvori oči, i, kao Neo u onom holivudskom filmu, potom probudi ostale. Balast teorije, složenost ekonomske nauke, neporecivost statistike, izbledeće pred pogledom ljudi koji nisu posvećeni anemičnim misterijama brojeva.

To je, uostalom, jedina nada. Nama, koji ekvilibriramo na statističkoj oštrici, više od svakog učenog pogleda, pomaže ta osvešćena glad neukih. I zato, kao Domanović u onoj pripoveci – glasam za slepce!