ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

Статистички показатељи или „гласам за слепце“

bandera rosa novi znak-Пробудите се, ви сте у пустињи постсоцијализма већ неколико деценија. Не постоји транзиција, дошли смо тамо где нам је то било задато крајем осамдесетих и почетком деведесетих. Боље бити неће

 

Средином прошлог месеца, баш уочи Међународног дана борбе против сиромаштва, упознао сам Драгицу Б. Има 18 година и ђак је завршног разреда једне средње школе. Отац јој је умро, мајка нема стално запослење. Живе од породичне пензије, која не премашује 10.000 динара месечно, а још толико, отприлике, заради њена мајка, радећи све и свашта. Драгица је хронично болесна, и због тога мора да узима калоричну храну, шест пута дневно. Конкурисала је за ученичку стипендију, али још не зна да ли ће је добити. Па ипак, према званичној статистици, Драгица и њена мајка нису у групи којој прети „ризик од сиромаштва“. За оне који живе сами, праг сиромаштва је месечни приход мањи од 13,5 хиљада динара, док је за трочлану породицу са двоје деце млађе од 14 година тај праг нешто испод 25 хиљада месечно. Драгичина двочлана пордица, према томе, не спада у групу потенцијално сиромашних. Када плате станарину и огрев, месечно им остане тек толико новца да намире базични метаболизам. О калоричној храни и шест оброка дневно, нема ни говора.

Баш ме занима ко је, и на основу којих параметара, састављао поменуту статистичку таблицу. Каквим менгелеовским експериментима је утврђено да двочлана породица може да преживи са 250 до 300 динара дневно, и то под условом да све штима: да не прегоревају сијалице, да се сапун и шампон не „троше“, да обућа годинама одолева пређеним километрима…

Могли само да наведемо и драстичније случајеве. Рецимо породицу Ускоковић, из једног села суседне општине, која већ три године живи без струје, од инвалидске пензије њиховог настаријег члана, која износи невероватних 12.000 динара. Њих четворо ипак упорно преживљава, цедећи суву дреновину. Право на помоћ немају, јер још увек поседују кућу. Иако млађи чланови породице, две кћерке, не могу да пронађу посао, чињеница да су пунолетне за статистичаре је довољан разлог да Ускоковиће не сврстају у категорију потенцијлано сиромашних.

Када се суочимо са описаним случајевима, постаје јасно да су не само статистички, него и економски показатељи, у ствари, идеолошки жаргон, који треба да учини невидљивим оно што нам је пред очима. На основу наведених показатеља, као и прецизног терминолошког разлучивања „ризика од сиромаштва“ и стварне беде, створен је утисак да оних 43,2 одсто становника Србије, који су потенцијални сиромаси, то још нису постали, већ да некако лавирају на ивици жилета. А када се томе дода да се у Србији очекује спори али стабилан привредни раст, онда ваљда сви треба да одахнемо, јер то значи да ће већина угрожених превагнути на ову страну.

Економски показатељи, анализе и прогнозе, отуђују се од стварних људских интереса, онога тренутка када „привредну ефикасност“ или „тржишну конкурентност“ претпоставе животу у беди и безнађу, захтевајући, као Павле Петровић, председник Фискалног савета, даље стезање каиша. Повиновање економским принципима тако постаје вид драстичног раздвајања теорије и праксе, па научна знања више не служе људима, него народне масе постају подложне економским законитостима или социјалном инжењерингу.

Отпуштати људе из јавног сектора, дозволити власницима средстава за производњу да раде шта им је воља са запосленима, окривљавати факултетски образоване људе, мастере и докторе наука, да су сами криви због тога што не могу да се запосле, а болеснике зато што су болесни – све се може лако оправдати, када се као узор узме бескрвна теорија. Њоме се лако забашурују и другачији увиди, попут оног који доноси недавно објављена књига „Добро дошли у пустињу постсоцијализма“.

На почетку овог зборника радова, његови приређивачи, Игор Штикс и Срећко Хорват, између осталог кажу: „Пробудуте се, ви сте у пустињи постсоцијализма већ неколико деценија. Не постоји транзиција, дошли смо тамо где нам је то било задато крајем осамдесетих и почетком деведесетих. Боље бити неће“.

Упркос статистици и ученим економистима, суштински се, према поменутим ауторима, ништа неће променити. Владајући друштвени поредак подразумева и сиромаштво, и брисање достојанства радника, и социјалну несигурност (све је више људи који немају оверену здравствену књижицу).

Драгицу и Ускоковиће из наше приче још увек опседа дремеж обећаног побољшања. Није ни чудо, јер данас свака политичка блуна говори о „бољитку“. Хоће ли се тргнути из анестезије?

Ни једна наркоза не делује вечно. Једном ће, већ, неко успети да отвори очи, и, као Нео у оном холивудском филму, потом пробуди остале. Баласт теорије, сложеност економске науке, непорецивост статистике, избледеће пред погледом људи који нису посвећени анемичним мистеријама бројева.

То је, уосталом, једина нада. Нама, који еквилибрирамо на статистичкој оштрици, више од сваког ученог погледа, помаже та освешћена глад неуких. И зато, као Домановић у оној приповеци – гласам за слепце!

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *