Петооктобарски сан
Из године у годину, сећање на пети октобар 2000. године, све упадљивије обележавају разочарање или резигнација, како учесника овог политичког преврата, тако и оних који су поменути догађај сматрали извором нове наде, после тешких и посних деведесетих година прошлог века.
Разочараност главних актера петооктобарске приче, од којих се већина и даље, мање или више успешно бави политиком, не може се, међутим, сматрати истородном са осећањем изневерености, људи из масе са платоа испред Народне скупштине, или гласача обећаног демократског раја. Они први, углавном су незадовољни због тога што се у међувремену променио титуларни носилац власти. Некадањша петооктобарска реакција, сада ужива већинску подршку, и настоји да спроведе исти онај политички програм који је, уз сва неопходна идеолошка улепшавања, прокламован како на септембарским изборима, тако и током протеста због изборне крађе, те двехиљадите године.
Они други, многобројни „мирјани“ велике демократске приче, у дубини душе осећају се превареним. Да се разумемо, она маса људи испред тадашње Савезне скупштине није се изложила сузавцу да би из Србије, поступно, била протерана социјална правда; њих су на улицу извели глад и оскудица. Неподношљиве економске прилике онемогућили су и најпромоћурније петооктобарске статисте да јасно сагледају шта се иза брда ваља; да либерална демократија не доноси материјално благостање за већину незадовољника, да ће многи од њих остати без посла, да ће бити ускраћени за неке видове обавезне здравствене заштите (нпр. стоматолошке услуге), да та демократска држава, која треба да наступи, неће ни прстом мрднути када им „приватници“ и „предузетници“ (домаћи назив за капиталисте) буду ускраћивали недељни одмор, или одбијали да исплате давно зарађене плате.
Борба против Милошевића, према коме, ни после дистанце од 15 година, тешко да можемо имати политичке симпатије, била је и борба против последњих изданака социјалне правде. Да се не лажемо: спољним помагачима тадашње српске опозиције, као и звездама ДОС-а, највише је сметала спора и трома либерализација српске економије, као и снажно централистичко управљање економијом, које је фаворизовало неке „предузетнике“, блиске тадашњој власти. Према томе, пети октобар, као политички преокрет, добрим делом је мотивисан интересима капитала. Рудари, багеристи, незапослени, заборављени, понижени и увређени – који су се тог јесењег дана пре 15 година нагутали сузавца, били су само сива маса, вођена маскираним и забашуреним интересима истинских редитеља „демократских промена“. Лидери ДОС-а, који без ове помоћи капитала не би одмакли даље него током претходних покушаја свргавања Милошевића са власти, међутим, нипошто се не могу аболирати од кривице за све оно што је уследило, и што се сада догађа.
Уколико Милошевићеву политику данас оценимо као агресивну и националистичку, а његов начин владања – недемократским, онда је поштено да актуелно стање оценимо као доминацију насиља крупног капитала (при том мислимо и на ММФ, који је његов експонент), а власт као „репресивну толеранцију“, како либерални поредак именује Маркузе. Они који говоре да данас, у светлу демократских институција ипак живимо слободније, треба суочити са оним познатим увидом да је слобода, превасходно, економски појам. Нема слободе, уколико она није економска слобода.
Разуме се, ово посматрање петог октобра кроз затамљене наочаре нипошто не велича Милошевићеву владавину, током које је обављена прва „пљачкашка“ приватизација, а криминал добио право грађанства. Не смемо заборавити Бојиће, кинеске лекове, застрашујућу, а ипак дириговану инфлацију, и несумњиву социјалну тупост оне жене, која има дрскости да данас, после 15 годинa, на хиљаду страна пише „како је било“. Са друге стране, деценију и по од рушења Милошевића, мало ко од нас може рећи да му се остварио петооктобарски сан. А то је већ довољан разлог да се пренемо из апатије. Уосталом, октобар је тек почео.