FILOZOFI

Možda ste već čuli za neverovatan podatak, da se reč „filozofija“ jedino u srpskom jeziku koristi u pejorativnom značenju. Filozofirati za nas znači „praznosloviti“, pričati bez veze, čak – lupetati. Sećate li se onog dijaloga iz Nušićeve komediji „DR“. Otac nesuđenog doktora filozofije objašnjava dobrotovnim damama šta je to filozofija: „Vidiš, to je ono da ja pričam, a ti mene ništa ne razumeš, pa onda ti meni pričaš, a ja tebe ništa ne razumem“.

Svako zavirivanje iza pojava, svaka sumnja, svako preispitivanje – u našoj tradiciji se povezuje sa jalovim zanovetanjem. Filozofi su tu da zakomplikuju, da zamute bistru vodu. Ovaj nacionalni prezir prema filozofiji, međutim, makar delimično pogađa njenu suštinu. Da, zadatak je filozofije, uistinu da u jasnom pokaže nejasno, u dobrom – čučeće zlo, ona se protivi svakoj samorazumljivosti, svemu što nekritički prihvata.

Otkuda podozrenje prema tome?

Zahvaljujući ovom negovanom preziru prema svakoj delatnosti koja stvari dovodi u pitanje – događale su nam se različite neprijatne stvari tokom istorije, svaki put kada smo namah i bez rezerve prihvatali ideje i putokaze, kad god su prolazile parole da je vreme da se radi, a ne da se filozofira.

To ne znači da je ovaj napor preispitivanja, taj kritički nabor na čelu svojstven drugim narodima. U naše vreme pre smo svedoci bekstva od svakog promišljanja. Tu i tamo, prijatno nas iznenadi – pobeda „Sirize“ ili britansko „ne“ Evropskoj Uniji, ali sve to je premalo da bismo, kada je reč o emancipaciji čovečanstva smeli da budemo optimisti.

Pa ipak, Evropljani makar imaju strahopoštovanje prema sopstvenim misliocima. Kada je Sartr, namerno i izazivački, nasred Pariza, delio zabranjeni anarhistički list, policajac ga nije uhapsio, već je konsultovao pretpostavljenog, a ovaj opet svog pretpostavljenog, sve do samog ministra, koji je na posletku pozvao Šarla de Gola: „Francuska ne hapsi svoje Voltere“, rekao je general-desničar.

Sve u svemu, podozrenje, ne samo prema filozofiji, nego i prema svakom nepotrebnom komplikovanju stvari – proizvodi zanimljive posledice. Ovih dana dobio sam jedno zanimljivo pismo, a kada sam na njega odreagovao – moj  je komšija odvratio – „da ne filozofiram“.

Naime, na moju adresu stigla je stroga opomena Pogrebnog preduzeća, da će, ukoliko ne uplatim dug za korišćenje grobnih mesta „koja se vode na moje ime“ – iskopati pokojnike, a mene oglobiti na sudu. Sve je tu čisto i jasno. Pa ipak – ukoliko se grobna mesta vode na mene, šta su tu krivi pokojnici, koji, valjda, imaju pravo da dostojanstveno počivaju. I gde će sa tim kostima? U masovnu grobnicu, koja još ne postoji, ili je planirana neka druga sudbina „posmrtnih ostataka“. Sa druge strane, ako me oglobe na sudu, zar time računi nisu namireni, pa samim tim pokojnici treba da ostanu tamo gde jesu? Da sada ne ulazimo u mračna pitanja o tome šta se u stvari naplaćuje, kakva briga i uređivanje groblja, kada je ono, često, sasvim neprohodno.

Odašiljaoce ovakvih poruka ne muči nabor na čelu. Razume se, oni neće da „filozofiraju“.

Možda je vreme da i ja od svega toga dignem ruke.

Pre nego što i sam rukavice okačim o klin, ne mogu a da ne odgovorim ljutitim uterivačima grobarskih dugova. Draga gospodo – kada  umrem, slobodno me položite u tu kolektivnu grobnicu, ako je ikada iskopate. Uostalom, biću u dobrom društvu. Na takvo je mesto otišlo i Mocartovo telo – a i tela nekolicine pisaca i filozofa, kojima sam neuspešno pokušavao da se približim, trudeći se barem da „filozofiram“.