ФИЛОЗОФИ

Можда сте већ чули за невероватан податак, да се реч „филозофија“ једино у српском језику користи у пејоративном значењу. Филозофирати за нас значи „празнословити“, причати без везе, чак – лупетати. Сећате ли се оног дијалога из Нушићеве комедији „ДР“. Отац несуђеног доктора филозофије објашњава добротовним дамама шта је то филозофија: „Видиш, то је оно да ја причам, а ти мене ништа не разумеш, па онда ти мени причаш, а ја тебе ништа не разумем“.

Свако завиривање иза појава, свака сумња, свако преиспитивање – у нашој традицији се повезује са јаловим зановетањем. Филозофи су ту да закомпликују, да замуте бистру воду. Овај национални презир према филозофији, међутим, макар делимично погађа њену суштину. Да, задатак је филозофије, уистину да у јасном покаже нејасно, у добром – чучеће зло, она се противи свакој саморазумљивости, свему што некритички прихвата.

Откуда подозрење према томе?

Захваљујући овом негованом презиру према свакој делатности која ствари доводи у питање – догађале су нам се различите непријатне ствари током историје, сваки пут када смо намах и без резерве прихватали идеје и путоказе, кад год су пролазиле пароле да је време да се ради, а не да се филозофира.

То не значи да је овај напор преиспитивања, тај критички набор на челу својствен другим народима. У наше време пре смо сведоци бекства од сваког промишљања. Ту и тамо, пријатно нас изненади – победа „Сиризе“ или британско „не“ Европској Унији, али све то је премало да бисмо, када је реч о еманципацији човечанства смели да будемо оптимисти.

Па ипак, Европљани макар имају страхопоштовање према сопственим мислиоцима. Када је Сартр, намерно и изазивачки, насред Париза, делио забрањени анархистички лист, полицајац га није ухапсио, већ је консултовао претпостављеног, а овај опет свог претпостављеног, све до самог министра, који је на послетку позвао Шарла де Гола: „Француска не хапси своје Волтере“, рекао је генерал-десничар.

Све у свему, подозрење, не само према филозофији, него и према сваком непотребном компликовању ствари – производи занимљиве последице. Ових дана добио сам једно занимљиво писмо, а када сам на њега одреаговао – мој  је комшија одвратио – „да не филозофирам“.

Наиме, на моју адресу стигла је строга опомена Погребног предузећа, да ће, уколико не уплатим дуг за коришћење гробних места „која се воде на моје име“ – ископати покојнике, а мене оглобити на суду. Све је ту чисто и јасно. Па ипак – уколико се гробна места воде на мене, шта су ту криви покојници, који, ваљда, имају право да достојанствено почивају. И где ће са тим костима? У масовну гробницу, која још не постоји, или је планирана нека друга судбина „посмртних остатака“. Са друге стране, ако ме оглобе на суду, зар тиме рачуни нису намирени, па самим тим покојници треба да остану тамо где јесу? Да сада не улазимо у мрачна питања о томе шта се у ствари наплаћује, каква брига и уређивање гробља, када је оно, често, сасвим непроходно.

Одашиљаоце оваквих порука не мучи набор на челу. Разуме се, они неће да „филозофирају“.

Можда је време да и ја од свега тога дигнем руке.

Пре него што и сам рукавице окачим о клин, не могу а да не одговорим љутитим утеривачима гробарских дугова. Драга господо – када  умрем, слободно ме положите у ту колективну гробницу, ако је икада ископате. Уосталом, бићу у добром друштву. На такво је место отишло и Моцартово тело – а и тела неколицине писаца и филозофа, којима сам неуспешно покушавао да се приближим, трудећи се барем да „филозофирам“.