ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

ЗЛИ ДУСИ ИЛИ РИТАМ ЗЛОЧИНА

24Пут смо смели. Шта сад ваља?

Залутасмо, шта ћеш сад?

Мами нас у поља даља

И беспућем вода враг…

Пушкин

 

Нема дана а да нас медији не известе да се догодио нешто ужасно. У белом свету, Француској, Немачкој, Јапану, или овде, код нас. На страну што извештаји о злочинима, инсистирајући на крвавим или прљавим детаљима, сведоче да живимо у времену које презире сваку светост – њихова учесталост и раширеност, диљем света, звучи у најмању руку опомињуће.

Ужаснути детаљима злочина, више не примећујемо бездушност свакодневног живота. Заборављамо како смо јуче за време ручка увредили своје дете, или били неправедни према супрузи,  потискујемо понижења која доживљавамо, трпимо оскудицу како знамо и умемо.

Размишљајући о узроцима ових појава, неминовно се запплићемо у питања теодеицеје: када је заправо све то почело? Постоји ли нека тачка од које је кренуло како не треба? Да ли су за ову суровост наших дана заслужне друштвене околности, или је све почело много раније, још на оној пољани на којој је Кајин убио Авеља – како нам то суптилно предочава Кшиштов Кјешловски у чувеном «Кратком филму о убијању»?

Нећемо овде претретсати ова озбиљна филозофска питања. Довољно је да приметимо да, као у филму Зорана Тадића, постоји известан «ритам злочина».

58cf50cb5916b56313d1359f3e57751aНе тврдимо, као главни лик oвог филма да иза наизглед насумичних злодела пребива некаква математичка матрица – али историја нам сведочи о крвавим и суровим временима, која су смењивали периоди сунчевог смирења, када се будила нада да ће, после свега, коначно наступити онај кантовски «вечни мир». А то, ако ништа друго, показује да су узроци комплексинији и сложенији од јефтиних «психолошких» профила или криминолошких објашњења.

Послужимо се једноставним примером: крађу и превару, учили су нас томе још у школи, треба да осудимо без призива. Сред друштвене беде, у тешкој немаштини, међутим, посезање за «туђим» морано да разумемо – макар само у оним случајевима када изостају братство и солидарност. Да ли је «морално» не посегнути за оним што није наше, да бисмо купили лек остарелом родитељу, или хлеб изгледнелом детету – онда када дежурни моралисти и добротворне даме окрену главу од наших вапаја? Крађа је зло. И превара. Али, зло је и безнадно сиромаштво. Када криминолошки увезујемо крајеве, расветљујући детаље неког недозвољеног дела – често упадамо у замку да од дрвећа не видимо шуму, не препознајући контекст који објашњава неки след догађаја. А када се оскудица не посматра као злочин, проузрокован експоатацијом, похлепом буржуја или њима наклоњеним принципима тржишта – онда се сиромаштво криминализује, и проказује као друштвено недозвољена појава. Лов на путнике без карте у градском превозу, само је најочигледнији пример ове појаве – која људе без посла и прихода дехуманизује, сврставајући у криминални миље оне који се «нису снашли», зато што, у ствари, у буржоаском свету – нису ни имали праву прилику да се снађу, иако им се стално говори да «сви имају шансу».

У роману Зли дуси (Бесови) Ф. М. Достојевског,  зло долази у једну забачену руску губернију пузећи, тихо и дискретно. Најпре је неко продавачици библија подметнуо слике недоличног садржаја. Затим је оскрнављен храм – а онда је покренут ланац злочина, који кулминира убиством Шатова, и бесом Кирилова, кога фантом слободе нагони на самоубиуство. Сликајући ове догађаје, у свом најмрачнијем роману, Достојевски показује пошаст нихилизма, урушавање моралних темеља, надолазак «модерних времена», која расчарујући свет, заборављају на оно што је иницирало тај победоносни марш разума: људско благостање.

Не правдајући ни једно злодело, ни у метрополама, ни у забаченим српским селима – не можемо а да се не сетимо ове слике. Посматрати било који злочин, независно од времена и друштвених околности, значи издвојити «људску природу» из мреже односа које иницира владајући поредак производње живота – капитализам.  Сироимашни студенти који убијају бабе, или озлојеђени ликови који, без гриже савести, упуцају или избоду двадесетак људи, иако «мотивисани» личном драмом, лудилом или психопатском конституцијоим, зато су, такође, гласници епохе (без милости и емпатије), пешадија ритма злочина.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *