Vanredna kolumna: ZAŠTO SU UTILITARISTI ZA „IZRUČENJE“ VOJISLAVA ŠEŠELJA?
U vremenima kada jedva sastavljamo kraj sa krajem, suočeni sa divljanjem razobručenog (neo)liberalizma – pitanja o moralnosti pojedinih stavova, javno izrečenih namera ili svetonazora, po prirodi stvari ostaju u drugom planu. Ovakav društveni poredak, samim tim, zahteva da se u politici odreknemo morala, da u vidu imamo samo jasne, „racionalno opravdane“ interese. A kada se stvari sagledavaju na ovaj način, obično ostaje u drugom planu da u društvu postoji jasna podela na one koji prosuđuju šta je u društvenom interesu, i one druge, koji treba da podnesu ne samo moralni, nego i fizički teret pomenutih „racionalno isposredovanih odluka“. Interesi su u klasnom društvu uvek parcijalni, klasni.
Da moral ne treba ostaviti u drugom planu, da u javnom životu još ima prostora za principijelno sagledavanje stvari, slikovito pokazuje problem Šešeljevog izručivanja Haškom tribunalu.
Nikada nisam bio pristalica Vojvode Šešelja. U političkom smislu, Šešelj, štaviše, personifikuje mnoge stvari kojima se oštro protivim. Uprkos tome, smatram da država Srbija nipošto ne sme da podlegne pritiscima i Šešelja isporuči haškim mediokritetima. Da odmah pojasnim: čak i u slučaju da je sud u Hagu sasvim objektivan (kao što nije), da je Šešeljeva krivica očigledna (što je u najgorem slučaju – sumnjivo), da su uslovi u Ševeningenu znatno povoljniji (nego što jesu) – u ovoj situaciji odluka na zahtev da se Šešelj izruči morala bi da bude: nepokolebljivo ne.
Zahtev da Šešelj, dobrovoljno ili ne, treba da se ponovo nađe u Hagu, ako ni zbog čega drugog a ono zato što je to u „interesu Srbije“ – predstavlja ogoljeni, najvulgarniji utilitarizam.
Najednostavnije rečeno, utilitaristička etika utemeljena je na uverenju da je moralno ispravno ono što donosi „veće dobro“. Drugim rečima, prilikom moralnog izbora potrebno je nastojati da bude što manje negativnih posledica neke odluke, a da ona istovremeno garantuje dobrobit što je moguće većeg broja ljudi. Na prvi pogled, zdravorazumski posmatrano, ovakav „princip“ deluje sasvim prihvatljivo. Sve dok oni koji ga prihvataju ne postanu ta „manjina“ koja treba da bude žrtvovana u opštem interesu. Danas je u pitanju Šešelj, a već sutra, sa najvišeg mesta može da se ustanovi kako nije moguće štititi od poplava sve delove Srbije, i da pojedina područja treba da budu žrtvovana, radi blagostanja većeg broja ljudi.
U stvari, u Srbiji je poodavno na delu najvulgarniji utilitarizam. Ekonomski prosperitet Srbije (dakle velikog broja ljudi) opravdava optuštanja i otkaze (manjeg broja ljudi), bez obzira na činjenicu da se na taj način najneposrednije ugrožava goli opstanak onih koji će ostati bez ikakvih prihoda. A upravo to nam ovih dana, lepo upakovano, poručuje sam premijer. Drugim rečima, vlast ne preza ni od žrtvovanja mnogo većeg broja ljudi, pa je, tako posmatrano, Šešeljeva sudbina sasvim izvesna.
Ukoliko Vojvoda ipak ne bude isporučen, to znači da su utilitaristi iz Nemanjine procenili da su narodno nezadovoljstvo i revolt, koji mogu da uslede, veće zlo – ne za Srbiju, nego za one kojima je dato pravo da utilitaristički odlučuju o tome šta je, navodno, najbolje za većinu stanovnika Srbije.
Utilitaristički argumenti deluju ubedljivo, i zato nismo sigurni da li će uopšte biti stvorena „kritična masa“ koja bi se suprotstavila procenjivanju „većeg dobra“, Jer, ta većina, na koju se utilitarizam poziva, ne može jasno da sagleda kako svaki njen pripadnik, u svakom trenutku, može da bude označen kao žrtveni jarac, koji mora da podnese patnju u ime neke drugačije formulisane većine. Ma koliko da se pozivaju na opšte dobro, utilitaristi u stvari uvek štite samo manjinu koja odlučuje, koja prosuđuje, određuje ko treba da bude spasen, a ko žrtvovan.
Isporučivanje Šešelja u tom smislu može da bude otrežnjujuće, jer tu su stvari mnogo jasnije nego kada je reč o „racionalizaciji javnog sektora“ ili odbrani „nepopularnih mera“ (koje treba da podnesemo, kako bi profitirali malobrojni „preduzetnici“).
Odbrana Šešelja, i „ne“ Hagu, u tom je smislu odluka protiv utilitarizma, odluka za principijelnost, osuda sudija, ne u ime interesa neke nove manjine, već u kontekstu univerzalno shvaćene pravde.
