Ванредна колумна: ЗАШТО СУ УТИЛИТАРИСТИ  ЗА „ИЗРУЧЕЊЕ“ ВОЈИСЛАВА ШЕШЕЉА?  

У временима када једва састављамо крај са крајем, суочени са дивљањем разобрученог (нео)либерализма – питања о моралности појединих ставова, јавно изречених намера или светоназора, по природи ствари остају у другом плану. Овакав друштвени поредак, самим тим, захтева да се у политици одрекнемо морала, да у виду имамо само јасне, „рационално оправдане“ интересе. А када се ствари сагледавају на овај начин, обично остаје у другом плану да у друштву постоји јасна подела на оне који просуђују шта је у друштвеном интересу, и оне друге, који треба да поднесу не само морални, него и физички терет поменутих „рационално испосредованих одлука“. Интереси су у класном друштву увек парцијални, класни.

Да морал не треба оставити у другом плану, да у јавном животу још има простора за принципијелно сагледавање ствари, сликовито показује проблем Шешељевог изручивања Хашком трибуналу.

Никада нисам био присталица Војводе Шешеља. У политичком смислу, Шешељ, штавише, персонификује многе ствари којима се оштро противим. Упркос томе, сматрам да држава Србија нипошто не сме да подлегне притисцима и Шешеља испоручи хашким медиокритетима. Да одмах појасним: чак и у случају да је суд у Хагу сасвим објективан (као што није), да је Шешељева кривица очигледна (што је у најгорем случају – сумњиво), да су услови у Шевенингену знатно повољнији (него што јесу) – у овој ситуацији одлука на захтев да се Шешељ изручи морала би да буде: непоколебљиво не.

Захтев да Шешељ, добровољно или не, треба да се поново нађе у Хагу, ако ни због чега другог а оно зато што је то у „интересу Србије“ – представља огољени, највулгарнији утилитаризам.

Наједноставније речено, утилитаристичка етика утемељена је на уверењу да је морално исправно оно што доноси „веће добро“. Другим речима, приликом моралног избора потребно је настојати да буде што мање негативних последица неке одлуке, а да она истовремено гарантује добробит што је могуће већег броја људи. На први поглед, здраворазумски посматрано, овакав „принцип“ делује сасвим прихватљиво. Све док они који га прихватају не постану та „мањина“ која треба да буде жртвована у општем интересу. Данас је у питању Шешељ, а већ сутра, са највишег места може да се установи како није могуће штитити од поплава све делове Србије, и да поједина подручја треба да буду жртвована, ради благостања већег броја људи.

У ствари, у Србији је поодавно на делу  највулгарнији утилитаризам. Економски просперитет Србије (дакле великог броја људи) оправдава оптуштања и отказе (мањег броја људи), без обзира на чињеницу да се на тај начин најнепосредније угрожава голи опстанак оних који ће остати без икаквих прихода. А управо то нам ових дана, лепо упаковано, поручује сам премијер. Другим речима, власт не преза ни од жртвовања много већег броја људи, па је, тако посматрано, Шешељева судбина сасвим извесна.

Уколико Војвода ипак не буде испоручен, то значи да су утилитаристи из Немањине проценили да су народно незадовољство и револт, који могу да уследе, веће зло – не за Србију, него за оне којима је дато право да утилитаристички одлучују о томе шта је, наводно, најбоље за већину становника Србије.

Утилитаристички аргументи делују убедљиво, и зато нисмо сигурни да ли ће уопште бити створена „критична маса“ која би се супротставила процењивању „већег добра“, Јер, та већина, на коју се утилитаризам позива, не може јасно да сагледа како сваки њен припадник, у сваком тренутку, може да буде означен као жртвени јарац, који мора да поднесе патњу у име неке другачије формулисане већине. Ма колико да се позивају на опште добро, утилитаристи у ствари увек штите само мањину која одлучује, која просуђује, одређује ко треба да буде спасен, а ко жртвован.

Испоручивање Шешеља у том смислу може да буде отрежњујуће, јер ту су ствари много јасније него када је реч о „рационализацији јавног сектора“ или одбрани „непопуларних мера“ (које треба да поднесемо, како би профитирали малобројни „предузетници“).

Одбрана Шешеља, и „не“ Хагу, у том је смислу одлука против утилитаризма, одлука за принципијелност, осуда судија, не у име интереса неке нове мањине, већ у контексту универзално схваћене правде.