KAKO UPOKOJITI VAMPIRA?

Posle oduševljenog odobravanja ideja grčke Sirize, koja je, mada sa neizvesnim izgledima, objavila rat politici štednje i daljem produbljivanju društvenih nejednakosti – i naša politička scena je, preko noći, dobila nekoliko crvenih tonova. Preduzetnici, po ugledu na svoje bogatije i moćnije „kolege“ pojavu nekih novih crvenih doživljavaju kao surovu igru sudbine, razmišljajući kako da već jednom upokoje vampira. Dojučerašnji kritičari svakog oblika kolektivizma i državnom politikom zagarantovane socijalne pravde, potrudili su se da ostave utisak u javnosti kako su upravo oni, na našem podneblju, istinski donosioci pravednije raspodele i boljeg života – baš kao i Cipras i njegovi saradici u Grčkoj. U tom javnom nadmetanju, iz koga ishodi lažno predstavljanje zagovornika privatizacije i tranzicije kao crvenih (ili barem ružičastih), treba zamagliti ideju levice, i tako anestezirati one koji bi se eventualno odvažili da, poput gnevnih Zaječaraca i prkosnih prosvetnih radnika izađu na ulice. U najboljem slučaju, ogadiće im se celokupna ta priča, a ukoliko je sve već isto – zašto da trošimo snagu na proteste?

Tako je jedna domaća u crveno ofarbana uštrojena dvorska luda pronašla zaturene fotografije, na kojima je rame uz rame sa Aleksisom – snimljene još u vreme kada je aktuleni grčki premijer imao nešto veću podršku biračkog tela nego što je sada ima srpska opozicija (koja se, gle čuda, i sama okreće u levo). Naravno, brzo se dozvao pameti, shvativši da je mudrije da sa Ciprasom poredi Vučića, a ne sebe, dajući, domaćem premijeru paradigmatički značaj: gde bi Grčkoj bio kraj da je imala jednog Vučića!

Ove opore izjave, koje razboritog čoveka podstiču na „transfer blama“ nisu najsramnija poruka koja dolazi od, na sreću, neveštih imitatora revolucionara. Kakve veze sa politikom levice ima kreiranje Zakona o radu, koji poslodavce oslobađa čak i onih socijalnih obaveza prema zaposlenima na koje ih je primoravalo prethodno, takođe zastrašujuće radno zakonodavstvo? O doslovno dupeuvlakačkoj podršci merama štednje, smanjenju plata i penzija i drugim „neoliberalnim“ postupcima Vlade da i ne govorimo. Tragikomično zvuče i Šešeljeve izjave, kako su upravo radikali srpska Siriza, jer i politički najneiskusnijima, valjda, ne pada na pamet da je srpski zatočenik Askabana poštovalac, ako ne Marksa, a onda barem Fidela ili Čea.

Sa druge strane, srspki premijer poređenje sa Ciprasom smatra uvredljivim: šta znaju tamo neki Grci, zna se ko su istinski autoriteti: Margaret Tačer, Toni Bler, i predstavnici MMF-a. Ako imamo u vidu ovaj animozitet prema svemu u čemu se ne može pronaći makar daleka reinkarnacija Maksa Vebera, onda u najavi „povećanja plata i penzija“ ne možemo da vidimo ništa drugo do novu proliberalnu zamku. I sam premijer, uostalom, ovaj potez uslovljava blagonaklonim klimoglavom inostranih ekonomskih usrećitelja. Možemo da se opkladimo da će se stvari odvijati na sledeći način: Najpre će (1) zaista doći do povećanja plata i penzija; postupno, sporo, gnjecavo, a prvo će biti „obradovani“ uporni prosvetni radnici. Gotovo istovremeno, sa malom zadrškom, (2), verovatno takođe po diktatu MMF-a, doći će do „ubrzanog restrukturiranja“ celokupnog državnog sektora, pa će desetine hiljda ljudi ostati bez ikakvog prihoda. Ne može i jedno i drugo. Dok se jednom ne smrkne, drugome ne može da svane! Na listama za otkaz naći će se bundžije, kritičari zvanične politike, najuporniji demonstranti. Samo među „prosvetarima“ ima ih desetak hiljada! Poruka je jasna: svaki sentiment prema socijalizmu mora da bude obuzdan. Jer, čak i ako Cipras opstane na političkoj sceni, „populistički potezi“, iza kojih dolaze još strašnije prilike, dovoljan su razlog da već jednom odustanemood višedecenijskog traganja za Obećanom zemljom. Posle svega, treba da budemo zadovoljni ako ostane ovako kako je sada!

Istinski problem, naravno, nije to združeno delovanje lažnih levičara i glasnogovornika interesa krupnog kapitala, nego izostanak prave, moćne levice, koja bi razvejala maglu i prokazala demagoge.

U Srbiji, doduše, postoje male, vanparlamentarne levičarske političke partije, koje dele sudbinu crvenih u celom svetu: levičari su uvek kao rogovi u vreći, ne zbog sujete i borbe za predvodnički položaj, nego iz razloga što komunističke ideje ne počivaju na nesumnjivim temeljima ili savremenim mitovima, nego zahtevaju stalno preispitivanje i permanentno delovanje. U savremenom svetu, doduše, ima malo onih koji smatraju da je i najlošiji socijalizam i dalje bolji od najboljeg kapitalizma – ali ideja socijalne pravde javlja se u raznim vidovima i retušeima: od socijal-demokratije, koja prihvata okvirna načela liberalnog društva (tržišno poslovanje i parlamentarnu demokratiju), do nepokolebljivih zagovornika nadrastanja buržoaskog sveta i njegovih institucija. Ova ideja, svejedno da li je jarko crvena kao kod pobornika revolucionarne prakse, ili narandžasta kao kod mnogih savremenih socijal-demokrata, nesumljivo je prijemčiva za siromašne, ponižene i uvređene, i zato, baš kao u osvit kanonade sa Aurore, treba za izvesno vreme zaboraviti na programske razlike. Ma koliko korenite bile. Naravno, to ne znači da treba sklapati savez sa drugim „levičarima iz interesa“, za koje je narodno nezadovoljstvo samo put da postanu kalifi umesto Kalifa.