КАКО УПОКОЈИТИ ВАМПИРА?
После одушевљеног одобравања идеја грчке Сиризе, која је, мада са неизвесним изгледима, објавила рат политици штедње и даљем продубљивању друштвених неједнакости – и наша политичка сцена је, преко ноћи, добила неколико црвених тонова. Предузетници, по угледу на своје богатије и моћније „колеге“ појаву неких нових црвених доживљавају као сурову игру судбине, размишљајући како да већ једном упокоје вампира. Дојучерашњи критичари сваког облика колективизма и државном политиком загарантоване социјалне правде, потрудили су се да оставе утисак у јавности како су управо они, на нашем поднебљу, истински доносиоци праведније расподеле и бољег живота – баш као и Ципрас и његови сарадици у Грчкој. У том јавном надметању, из кога исходи лажно представљање заговорника приватизације и транзиције као црвених (или барем ружичастих), треба замаглити идеју левице, и тако анестезирати оне који би се евентуално одважили да, попут гневних Зајечараца и пркосних просветних радника изађу на улице. У најбољем случају, огадиће им се целокупна та прича, а уколико је све већ исто – зашто да трошимо снагу на протесте?
Тако је једна домаћа у црвено офарбана уштројена дворска луда пронашла затурене фотографије, на којима је раме уз раме са Алексисом – снимљене још у време када је актулени грчки премијер имао нешто већу подршку бирачког тела него што је сада има српска опозиција (која се, гле чуда, и сама окреће у лево). Наравно, брзо се дозвао памети, схвативши да је мудрије да са Ципрасом пореди Вучића, а не себе, дајући, домаћем премијеру парадигматички значај: где би Грчкој био крај да је имала једног Вучића!
Ове опоре изјаве, које разборитог човека подстичу на „трансфер блама“ нису најсрамнија порука која долази од, на срећу, невештих имитатора револуционара. Какве везе са политиком левице има креирање Закона о раду, који послодавце ослобађа чак и оних социјалних обавеза према запосленима на које их је приморавало претходно, такође застрашујуће радно законодавство? О дословно дупеувлакачкој подршци мерама штедње, смањењу плата и пензија и другим „неолибералним“ поступцима Владе да и не говоримо. Трагикомично звуче и Шешељеве изјаве, како су управо радикали српска Сириза, јер и политички најнеискуснијима, ваљда, не пада на памет да је српски заточеник Аскабана поштовалац, ако не Маркса, а онда барем Фидела или Чеа.
Са друге стране, срспки премијер поређење са Ципрасом сматра увредљивим: шта знају тамо неки Грци, зна се ко су истински ауторитети: Маргарет Тачер, Тони Блер, и представници ММФ-а. Ако имамо у виду овај анимозитет према свему у чему се не може пронаћи макар далека реинкарнација Макса Вебера, онда у најави „повећања плата и пензија“ не можемо да видимо ништа друго до нову пролибералну замку. И сам премијер, уосталом, овај потез условљава благонаклоним климоглавом иностраних економских усрећитеља. Можемо да се опкладимо да ће се ствари одвијати на следећи начин: Најпре ће (1) заиста доћи до повећања плата и пензија; поступно, споро, гњецаво, а прво ће бити „обрадовани“ упорни просветни радници. Готово истовремено, са малом задршком, (2), вероватно такође по диктату ММФ-а, доћи ће до „убрзаног реструктурирања“ целокупног државног сектора, па ће десетине хиљда људи остати без икаквог прихода. Не може и једно и друго. Док се једном не смркне, другоме не може да сване! На листама за отказ наћи ће се бунџије, критичари званичне политике, најупорнији демонстранти. Само међу „просветарима“ има их десетак хиљада! Порука је јасна: сваки сентимент према социјализму мора да буде обуздан. Јер, чак и ако Ципрас опстане на политичкој сцени, „популистички потези“, иза којих долазе још страшније прилике, довољан су разлог да већ једном одустанемоод вишедеценијског трагања за Обећаном земљом. После свега, треба да будемо задовољни ако остане овако како је сада!
Истински проблем, наравно, није то здружено деловање лажних левичара и гласноговорника интереса крупног капитала, него изостанак праве, моћне левице, која би развејала маглу и проказала демагоге.
У Србији, додуше, постоје мале, ванпарламентарне левичарске политичке партије, које деле судбину црвених у целом свету: левичари су увек као рогови у врећи, не због сујете и борбе за предводнички положај, него из разлога што комунистичке идеје не почивају на несумњивим темељима или савременим митовима, него захтевају стално преиспитивање и перманентно деловање. У савременом свету, додуше, има мало оних који сматрају да је и најлошији социјализам и даље бољи од најбољег капитализма – али идеја социјалне правде јавља се у разним видовима и ретушеима: од социјал-демократије, која прихвата оквирна начела либералног друштва (тржишно пословање и парламентарну демократију), до непоколебљивих заговорника надрастања буржоаског света и његових институција. Ова идеја, свеједно да ли је јарко црвена као код поборника револуционарне праксе, или наранџаста као код многих савремених социјал-демократа, несумљиво је пријемчива за сиромашне, понижене и увређене, и зато, баш као у освит канонаде са Ауроре, треба за извесно време заборавити на програмске разлике. Ма колико корените биле. Наравно, то не значи да треба склапати савез са другим „левичарима из интереса“, за које је народно незадовољство само пут да постану калифи уместо Калифа.