Штрајк у Паланачкој гимназији: НЕМАР ИЛИ КАЗНА

-Због чега се професорима Паланачке гимназије иплаћују мање зараде него другим наставницима у окружењу који штрајкују на истоветан начин?

 

Упркос томе што професори Паланачке гимназије током штрајка уредно обављају ваннаставне радне обавезе, држе допунску и додатну наставу, припремају ученике и одлазе на такмичења, разговарају са родитељима (и слично), њихова плата је, од 19. фебруара, умањена за једну трећину, еквивалентно проценту скраћења часова, као да ваннаставне обавезе нису део ефективног рада.  На тај начин, према мишљењу председника Уније просветних радника Паланачке гимназије, професора Драгана Јоковића, занемарена је чињеница да осим наставних, запослени у просвети имају и ваннаставне активности, које уредно обављају – па делимична обустава рада обухвата много мање од трећине радног времена и радних обавеза. У просеку, професори Паланачке гимназије „кажњени“ су умањењем плате између 6 и 7 хиљада динара, што зараду неких наставника спушта на ниво испод 30 хиљада динара.

 

Недоумице у вези са обрачуном зарада

 

Директор Паланачке гимназије, у разговору за наше новине, изјавио је да он ради према упутству Министартсва просвете, односно „тумачењу“ Школске управе у Пожаревцу, иако тим поводом није примио никакав допис који недвосмилено прецизира начин обрачуна зарада:

– Ја немам са тим много додира. Ми свакога дана шаљемо Министарству извештај о штрајку. На крају месеца они нама пошаљу број сати, и налог рачуноводству да обрачуна сате ефективног рада. Ту је сад забуна у колективу. Јер они тврде да им ја обрачунавам  плате, што не стоји, јер ми добијамо број радних сати у том месецу, и колико да обрачунамо. То стигне из Министартва, а постоји и координатор за финансије у Округу који „пушта“ плате – каже директор Паланачке гимназије.

На наше питање – шта школа шаље Министарству, односно шта стоји у извештају на основу кога Министарство просвете обрачунава ефективан рад професора Паланачке гимназије?, Виктор Србу је објаснио:

– Синдикати тврде да ја треба да обрачунам. Како ћу ја да обрачунам сваком професору радни учинак у току дана? Њих седамдесеторо има овде. Шездесет професора. На који начин бих ја свима њима могао да обрачунам радни учинак? А и када бих то урадио, питање је да ли би то прихватили у Министарству.

Међутим, представник Уније просветних радника у Паланачкој гимназији, професор Драган Јоковић, сматра да управо директор школе треба да у извештају Министарству просвете јасно прикаже радни учинак сваког радника, дакле да ефективно радно време мора да се односи не само на наставу, него и на ваннаставне активности. Јоковић је, као  пример, навео да је, помоћнику директора, као и колегиницама које осим држања часова обављају и послове школског психолога и педагога, директор уредно обрачунао ваннаставне активности, и да је њихова плата умањена само за процентуално смањење наставних обавеза, односно „скраћивање“ часова на 30 минута, а да тако није поступио приликом обрачуна зарада других колега.

– Другачије је у школи у Милошевцу, где је наставницима одузето само 1.700 динара – каже Јоковић. – Директор је тамо тражио написмено како да све обрачуна, јер не жели да сноси правне последице. У Школској управи у Пожаревцу нису то могли да му дају написмено, и човек је поступио како је сматрао да треба. Штрајкачима је „одузео“ око 1.700 динара од плате, за разлику од директора Паланачке гимназије, који је нама умањио плату за више од шест хиљада динара. Чим је школи у Милошевцу пуштена плата, значи да може тако.

Овај податак смо проверили, и од директора школе „Академик Радомир Лукић“ у Милошевцу, Славише Исаиловића, добили потврду да су плате наставницима у овој школи умањене за само 1.700 динара. Према речима професора Исаиловића, исто је учињено и у школама у Крњеву и Лозовику, где је на снази исти облик штрајка као и у Паланачкој гимназији. Иначе, школе у Милошевцу, Лозовику и Крњеву, баш као и Паланачка гимназија, у надележности су исте Школске управе, чије је седиште у Пожаревцу.

–  Они тврде тако, министарство тврди дугачије. А ја морам да се понашам онако како ми тамо нареде. Или да потпишем, па да плате буду исплаћене, или, као што се дешавало на неким местима, да у школама у којима директори нису потписали те платне спискове, школе нису ни добиле плате – каже Виктор Србу, а насупрот њему професор Јоковић наглашава:

– Министарство тражи од директора да за сваког радника израчуна радни учинак, јер како је могуће да је он утврдио да ми не обављамо 30 процената радних обавеза, док је његов колега у Чачку установио да је то пет одсто, а директор школе у Милошевцу седам или осам процената?

 

Шта каже закон?

 

Законска регулатива каже како се приликом обрачуна зарада професорима који су у штрајку, плата у ствари не умањује, него се исплаћује само за ефективне часове рада, у шта, по логици ствари, спадају не само наставне, него и ваннаставне активности. Са друге стране, у допису министра просвете, Срђана Вербића, које је 25. фебруара упућено начелнику Школске управе и директору школе, стоји да се исплата зарада обавља „према евиденцији“ њиховог рада, из чега произлази да директор, ипак, треба да има у виду ефективан рад сваког наставника понаособ:

„За запослене у школи који су у законитом штрајку, почев од 19. фебруара 2015. године, број часова рада за обрачун зараде одређује се према евиденцији која се води у школи, а за чију исправност и тачност је законски одговоран директор. Збирни извештај о укупном умањену броја часова у току месеца школа доставља надлежној школској управи којој је благовремено пријавила штрајк.“

Истини за вољу, у цитираном делу поменутог Вербићевог дописа није јасно како треба да изгледа збирни извештај, и да ли он допушта да се разложи учинак сваког од запослених.

У „Закону о основама система образовања и васпитања“, у одељку „Норме непосредног рада наставника, васпитача и стручног сарадика са децом и ученицима, у члану 136, стоји:
„У оквиру пуног радног времена у току радне недеље: наставник изводи наставу 20 часова и четири часа других облика непосредног образовно-васпитног рада са ученицима (допунски, додатни, индивидуализовани, припремни рад и други облици рада, у складу са посебним законом) – 60 одсто радног времена, а наставник практичне наставе 26 часова;…”

Према томе, умањење зарада за 30 процената, није у духу Закона.

И директор Гимназије и чланови Уније слажу се да није стигло никакво прецизно упутство Министартсва о томе као треба поступити – које би отклонило сваку недоумицу. Према информацијама до којих смо дошли, на састанку Школског одбора директору је замерено што поступа само на основу „усменог“ налога надлежне Школске управе.

– Нигде нико неће да да написмено како се обрачунава. Они су нама рекли да се признаје 5, 6 сати, у односу на осам сати којико траје радни дан. То је отприлике неких 30 процената, јер нико неће да вам да тачну шему како – каже директор Србу.

Ако је тако, онда остаје нејасно из ког је разлога директор Гимназије прихватио за раднике најгору могућност, за разлику од својих колега у окружењу.

Будући да директор није желео да се обрати Школској управи, дописом у коме се тражи разјашњење и званично упутство о обрачуну зарада професора који штрајкују, то је учинио Школски одбор, а до закључења овог броја Паланачких још није стигао никакав одговор из Пожаревца.

Професори Паланачке гимназује не замерају директору само то што је, за разлику од других руководилаца школа, обрачунао искључиво ефективно време у настави, него и да им није уручио никакво решење о начину на који је обрачунато колико ће им новца бити исплаћено.

– За то се не дају решења. Једини званичан документ који се даје је платни листић – каже Виктор Србу.

Директор Паланачке гимназије, у разговору вођеном за наш лист, нагласио је да он ни на који начин не омета штрајк у овој школи, и да се стриктно држи закона.

– Ја се не мешам њима у штрајк, нити покушавам да штрајк разбијем. А ни по закону немам право да се мешам у то. Ко је ту у праву – не знам. Ја нисам правник. Свако ту тумачи на свој начин. Правници из синдиката тврде једно, а ови из Министарства друго.

Неким нашим читаоцима изгледаће да смо исувише простора посветили овом проблему, јер ради се о тек неколико хиљада динара разлике у висини плата професора-штрајкача, зависно од школе у којој раде. Ако се има у виду да је просечна зарада у просвети нижа од 40 хиљада динара, најновији удар по џепу професора, дакле додатно умањење зарада за 6 или 7 црвених новчаница, представља својеврстан атак не само на достојанство, већ и на живот и здравље наставника основних и средњих школа. У том смислу, ма шта тврдили у Министарству, реч је о облику притиска, као и када се говори о „технолошком вишку“ у просвети.

Поштујући правила истраживачког новинарства, у ситуацији када нам нису доступне све чињенице, овом приликом нећемо донети закључак који би недвосмислено подржао било коју од сучељених страна, мада нам је, руку на срце, много прихватљивије да је рукводилац школе у оваквим ситуацијама првенствено у моралној обавези да пронађе начин исплате зарада који ће бити најповољнији за запослене, па тек онда да се обазире на, иначе нејасна, упуства виших инстанци.

То наравно не значи да треба окривити директора, нарочито ако се има у виду да Школска управа, па и само Министарство, избегавају да доставе јасна упутства, настављајући да примењују ону популарну тактику АПП („ако прође – прође“).

Све у свему, лако је љутити се на директоре, односно како то рече један просветни радник, који је желео да остане анониман – „Риба смрди од главе“.

 

В. Ђурђевић

 

АНТРФИЛЕИ:

 

1.  Притисак Министарства и послушност директора

 

До сада најдужи штрајк просветних радника одликује не само упорност наставника, чланова Уније просветних радника, него и неспремност надлежног Министарства и Владе Републике Србије да се суоче са проблемом материјалног положаја људи који раде у основним и средњим школама.

Након што су два синдиката пристала на споразум, Вербићево министарство је заоштрило однос према Унији просветних радника Србије, синдикату који је и даље у штрајку. Од директора школа тражи се да радницима буде плаћено само време које су провели на раду, а да им се за време које проводе у штрајку, према законском поштовању минимума процеса рада, зарада не обрачунава. Упркос томе што Вербић инсистира на томе да споменуто умањење зараде не треба тумачити као дисциплинску меру, овакав став Министарства, међутим садржи бројне нејасноће и непрецизности. Нису само чланови Уније просветних радника прихватили да наставе штрајк, већ, солидарно, обуставу рада подржавају и професори који нису чланови синдиката, а облик протеста који изаберу не мора да буде сагласан форми штрајка коју спроводи Унија просветних радника. Исто тако, када је реч о поштовању минимума процеса рада – практично сваки наставник има право да не обавља трећину свих својих активности, али и да држи часове који трају 30 минута и истовремено уредно испуњава све ваннаставне обавезе. Већина наставника протест изражава управо на овакав начин: упркос скраћењу часова, наставници и даље уредно држе допунску и додатну наставу,одлазе са ученицима на такмичења, држе родитељске састанке, учествују у раду одељенских већа – имајући, пре свега, у виду интерес ученика и родитеља.

Смањење зарада, иначе, није било на снази од почетка штрајка, у октобру прошле године, све до тренутка када су два синдиката потписала познати споразум са Владом.

 

 2. Рашомонијада

 

– Министарство тражи од директора да за сваког радника израчуна радни учинак –  тврди професор Јоковић. – Како је могуће да је он утврио да ми не обављамо 30 процената радних обавеза, док је његов колега у Чачку установио да је то пет посто, а директор школе у Милошевцу – 7 или 8 процената?

– Они тврде тако, Министарство тврди дугачије. А ја морам да се понашам онако како ми тамо нареде. Или да потпишем, па да плате буду исплаћене, или, као што се дешавало на неким местима, да у школама у којима директори нису потписали те платне спискове, нису ни добиле плате – наглашава Виктор Србу, директор Паланачке гимназије.

 

3. Шта је „минимум процеса рада“?

 

У закону о основном образовању и васпитању, члан 78 и 79, у коме се прецизира начин на који се може обуставити рад у просвети, нигде не стоји одредба о смањењу плате радницима у штрајку, односно узимању у обзир само ефективтивног рада приликом обрачуна зараде. Уосталом, запослени је дужан да за време обуставе рада буде на радном месту. Ни у Закону о штрајку нигде не стоји прецизно упутство како ће се обрачунавати зараде за време проведено у штрајку.

Поменута законска регулатива, такође, подразумева договор послодавца, односно његовог представника и штрајкача о минимуму процеса рада, за разлику од већ устаљене праксе да то одређује искључиво Министарство и школске управе.

 

 4. Да ли је то педагошки?

 

У домаћој штампи и режимским медијима већ недељама се ламентира над штетним педагошким ефектима штрајка просветних радника. Тако се између осталог тврди да је образовање толико значајно да се не сме занемарити, чак ни  у случају када су наставници слабо плаћени, па да, сходно томе, запослени у школама морају да буду одговорни, имајући у виду овај превасходни национални интерес. Међутим, уколико школе осим образовне имају и васпитну улогу, онда протести незадовољних професора могу да ђацима послуже као истински пример – да ништа не треба прихватати здраво за готово, и да је довођење у сумњу несумњивих  ауторитета и преиспитивање друштвених императива, истинска одлика хуманитета.

У мору текстова који оркестрирано осуђују професоре због тога што су се дрзнули да буду незадовољни, право освежење представља текст у „Политици“ двоје младих аутора, чланова удружења Герусија, који упорни и храбри протест просветних радника уздижу на ниво праве педагошке парадигме. У том тексту Андреја Јовановић и Стефан Танасијевић (некадашњи ђак плањанске Гимназије) поред осталог кажу: – Питања попут „да ли је то прави пример понашања (мисли се на поливање министра водом) који просветари треба да дају нашој деци” и „приличи ли једном члану академске заједнице да се служи таквим средствима”, примери су овога. Премда су ова питања по својој природи реторичка и служе томе да сваку даљу расправу окончају (јер ко би се усудио да не буде забринут за „будућност наше деце”), потребно је избећи ћорсокак у који нас доводе и на њих озбиљно одговорити. У том погледу, можда је баш ово тренутак да се каже: „Да, то је тај пример!”, јер нашој јавности је превише оних примера у којима се на постојеће девастирање животних услова до сада углавном одговарало ћутањем, трпљењем и скретањем погледа. Стога би наши душебрижници требало да одахну: деца ће, ако ништа друго, из ових примера моћи да науче да не остају по страни, већ да се за своја права боре.