Štrajk u Palanačkoj gimnaziji: NEMAR ILI KAZNA

-Zbog čega se profesorima Palanačke gimnazije iplaćuju manje zarade nego drugim nastavnicima u okruženju koji štrajkuju na istovetan način?

Uprkos tome što profesori Palanačke gimnazije tokom štrajka uredno obavljaju vannastavne radne obaveze, drže dopunsku i dodatnu nastavu, pripremaju učenike i odlaze na takmičenja, razgovaraju sa roditeljima (i slično), njihova plata je, od 19. februara, umanjena za jednu trećinu, ekvivalentno procentu skraćenja časova, kao da vannastavne obaveze nisu deo efektivnog rada.  Na taj način, prema mišljenju predsednika Unije prosvetnih radnika Palanačke gimnazije, profesora Dragana Jokovića, zanemarena je činjenica da osim nastavnih, zaposleni u prosveti imaju i vannastavne aktivnosti, koje uredno obavljaju – pa delimična obustava rada obuhvata mnogo manje od trećine radnog vremena i radnih obaveza. U proseku, profesori Palanačke gimnazije „kažnjeni“ su umanjenjem plate između 6 i 7 hiljada dinara, što zaradu nekih nastavnika spušta na nivo ispod 30 hiljada dinara.

Nedoumice u vezi sa obračunom zarada

Direktor Palanačke gimnazije, u razgovoru za naše novine, izjavio je da on radi prema uputstvu Ministartsva prosvete, odnosno „tumačenju“ Školske uprave u Požarevcu, iako tim povodom nije primio nikakav dopis koji nedvosmileno precizira način obračuna zarada:

– Ja nemam sa tim mnogo dodira. Mi svakoga dana šaljemo Ministarstvu izveštaj o štrajku. Na kraju meseca oni nama pošalju broj sati, i nalog računovodstvu da obračuna sate efektivnog rada. Tu je sad zabuna u kolektivu. Jer oni tvrde da im ja obračunavam  plate, što ne stoji, jer mi dobijamo broj radnih sati u tom mesecu, i koliko da obračunamo. To stigne iz Ministartva, a postoji i koordinator za finansije u Okrugu koji „pušta“ plate – kaže direktor Palanačke gimnazije.

Na naše pitanje – šta škola šalje Ministarstvu, odnosno šta stoji u izveštaju na osnovu koga Ministarstvo prosvete obračunava efektivan rad profesora Palanačke gimnazije?, Viktor Srbu je objasnio:

– Sindikati tvrde da ja treba da obračunam. Kako ću ja da obračunam svakom profesoru radni učinak u toku dana? Njih sedamdesetoro ima ovde. Šezdeset profesora. Na koji način bih ja svima njima mogao da obračunam radni učinak? A i kada bih to uradio, pitanje je da li bi to prihvatili u Ministarstvu.

Međutim, predstavnik Unije prosvetnih radnika u Palanačkoj gimnaziji, profesor Dragan Joković, smatra da upravo direktor škole treba da u izveštaju Ministarstvu prosvete jasno prikaže radni učinak svakog radnika, dakle da efektivno radno vreme mora da se odnosi ne samo na nastavu, nego i na vannastavne aktivnosti. Joković je, kao  primer, naveo da je, pomoćniku direktora, kao i koleginicama koje osim držanja časova obavljaju i poslove školskog psihologa i pedagoga, direktor uredno obračunao vannastavne aktivnosti, i da je njihova plata umanjena samo za procentualno smanjenje nastavnih obaveza, odnosno „skraćivanje“ časova na 30 minuta, a da tako nije postupio prilikom obračuna zarada drugih kolega.

– Drugačije je u školi u Miloševcu, gde je nastavnicima oduzeto samo 1.700 dinara – kaže Joković. – Direktor je tamo tražio napismeno kako da sve obračuna, jer ne želi da snosi pravne posledice. U Školskoj upravi u Požarevcu nisu to mogli da mu daju napismeno, i čovek je postupio kako je smatrao da treba. Štrajkačima je „oduzeo“ oko 1.700 dinara od plate, za razliku od direktora Palanačke gimnazije, koji je nama umanjio platu za više od šest hiljada dinara. Čim je školi u Miloševcu puštena plata, znači da može tako.

Ovaj podatak smo proverili, i od direktora škole „Akademik Radomir Lukić“ u Miloševcu, Slaviše Isailovića, dobili potvrdu da su plate nastavnicima u ovoj školi umanjene za samo 1.700 dinara. Prema rečima profesora Isailovića, isto je učinjeno i u školama u Krnjevu i Lozoviku, gde je na snazi isti oblik štrajka kao i u Palanačkoj gimnaziji. Inače, škole u Miloševcu, Lozoviku i Krnjevu, baš kao i Palanačka gimnazija, u nadeležnosti su iste Školske uprave, čije je sedište u Požarevcu.

–  Oni tvrde tako, ministarstvo tvrdi dugačije. A ja moram da se ponašam onako kako mi tamo narede. Ili da potpišem, pa da plate budu isplaćene, ili, kao što se dešavalo na nekim mestima, da u školama u kojima direktori nisu potpisali te platne spiskove, škole nisu ni dobile plate – kaže Viktor Srbu, a nasuprot njemu profesor Joković naglašava:

– Ministarstvo traži od direktora da za svakog radnika izračuna radni učinak, jer kako je moguće da je on utvrdio da mi ne obavljamo 30 procenata radnih obaveza, dok je njegov kolega u Čačku ustanovio da je to pet odsto, a direktor škole u Miloševcu sedam ili osam procenata?

Šta kaže zakon?

Zakonska regulativa kaže kako se prilikom obračuna zarada profesorima koji su u štrajku, plata u stvari ne umanjuje, nego se isplaćuje samo za efektivne časove rada, u šta, po logici stvari, spadaju ne samo nastavne, nego i vannastavne aktivnosti. Sa druge strane, u dopisu ministra prosvete, Srđana Verbića, koje je 25. februara upućeno načelniku Školske uprave i direktoru škole, stoji da se isplata zarada obavlja „prema evidenciji“ njihovog rada, iz čega proizlazi da direktor, ipak, treba da ima u vidu efektivan rad svakog nastavnika ponaosob:

„Za zaposlene u školi koji su u zakonitom štrajku, počev od 19. februara 2015. godine, broj časova rada za obračun zarade određuje se prema evidenciji koja se vodi u školi, a za čiju ispravnost i tačnost je zakonski odgovoran direktor. Zbirni izveštaj o ukupnom umanjenu broja časova u toku meseca škola dostavlja nadležnoj školskoj upravi kojoj je blagovremeno prijavila štrajk.“

Istini za volju, u citiranom delu pomenutog Verbićevog dopisa nije jasno kako treba da izgleda zbirni izveštaj, i da li on dopušta da se razloži učinak svakog od zaposlenih.

U „Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja“, u odeljku „Norme neposrednog rada nastavnika, vaspitača i stručnog saradika sa decom i učenicima, u članu 136, stoji:
„U okviru punog radnog vremena u toku radne nedelje: nastavnik izvodi nastavu 20 časova i četiri časa drugih oblika neposrednog obrazovno-vaspitnog rada sa učenicima (dopunski, dodatni, individualizovani, pripremni rad i drugi oblici rada, u skladu sa posebnim zakonom) – 60 odsto radnog vremena, a nastavnik praktične nastave 26 časova;…”

Prema tome, umanjenje zarada za 30 procenata, nije u duhu Zakona.

I direktor Gimnazije i članovi Unije slažu se da nije stiglo nikakvo precizno uputstvo Ministartsva o tome kao treba postupiti – koje bi otklonilo svaku nedoumicu. Prema informacijama do kojih smo došli, na sastanku Školskog odbora direktoru je zamereno što postupa samo na osnovu „usmenog“ naloga nadležne Školske uprave.

– Nigde niko neće da da napismeno kako se obračunava. Oni su nama rekli da se priznaje 5, 6 sati, u odnosu na osam sati kojiko traje radni dan. To je otprilike nekih 30 procenata, jer niko neće da vam da tačnu šemu kako – kaže direktor Srbu.

Ako je tako, onda ostaje nejasno iz kog je razloga direktor Gimnazije prihvatio za radnike najgoru mogućnost, za razliku od svojih kolega u okruženju.

Budući da direktor nije želeo da se obrati Školskoj upravi, dopisom u kome se traži razjašnjenje i zvanično uputstvo o obračunu zarada profesora koji štrajkuju, to je učinio Školski odbor, a do zaključenja ovog broja Palanačkih još nije stigao nikakav odgovor iz Požarevca.

Profesori Palanačke gimnazuje ne zameraju direktoru samo to što je, za razliku od drugih rukovodilaca škola, obračunao isključivo efektivno vreme u nastavi, nego i da im nije uručio nikakvo rešenje o načinu na koji je obračunato koliko će im novca biti isplaćeno.

– Za to se ne daju rešenja. Jedini zvaničan dokument koji se daje je platni listić – kaže Viktor Srbu.

Direktor Palanačke gimnazije, u razgovoru vođenom za naš list, naglasio je da on ni na koji način ne ometa štrajk u ovoj školi, i da se striktno drži zakona.

– Ja se ne mešam njima u štrajk, niti pokušavam da štrajk razbijem. A ni po zakonu nemam pravo da se mešam u to. Ko je tu u pravu – ne znam. Ja nisam pravnik. Svako tu tumači na svoj način. Pravnici iz sindikata tvrde jedno, a ovi iz Ministarstva drugo.

Nekim našim čitaocima izgledaće da smo isuviše prostora posvetili ovom problemu, jer radi se o tek nekoliko hiljada dinara razlike u visini plata profesora-štrajkača, zavisno od škole u kojoj rade. Ako se ima u vidu da je prosečna zarada u prosveti niža od 40 hiljada dinara, najnoviji udar po džepu profesora, dakle dodatno umanjenje zarada za 6 ili 7 crvenih novčanica, predstavlja svojevrstan atak ne samo na dostojanstvo, već i na život i zdravlje nastavnika osnovnih i srednjih škola. U tom smislu, ma šta tvrdili u Ministarstvu, reč je o obliku pritiska, kao i kada se govori o „tehnološkom višku“ u prosveti.

Poštujući pravila istraživačkog novinarstva, u situaciji kada nam nisu dostupne sve činjenice, ovom prilikom nećemo doneti zaključak koji bi nedvosmisleno podržao bilo koju od sučeljenih strana, mada nam je, ruku na srce, mnogo prihvatljivije da je rukvodilac škole u ovakvim situacijama prvenstveno u moralnoj obavezi da pronađe način isplate zarada koji će biti najpovoljniji za zaposlene, pa tek onda da se obazire na, inače nejasna, upustva viših instanci.

To naravno ne znači da treba okriviti direktora, naročito ako se ima u vidu da Školska uprava, pa i samo Ministarstvo, izbegavaju da dostave jasna uputstva, nastavljajući da primenjuju onu popularnu taktiku APP („ako prođe – prođe“).

Sve u svemu, lako je ljutiti se na direktore, odnosno kako to reče jedan prosvetni radnik, koji je želeo da ostane anoniman – „Riba smrdi od glave“.

V. Đurđević

ANTRFILEI:

1.  Pritisak Ministarstva i poslušnost direktora

Do sada najduži štrajk prosvetnih radnika odlikuje ne samo upornost nastavnika, članova Unije prosvetnih radnika, nego i nespremnost nadležnog Ministarstva i Vlade Republike Srbije da se suoče sa problemom materijalnog položaja ljudi koji rade u osnovnim i srednjim školama.

Nakon što su dva sindikata pristala na sporazum, Verbićevo ministarstvo je zaoštrilo odnos prema Uniji prosvetnih radnika Srbije, sindikatu koji je i dalje u štrajku. Od direktora škola traži se da radnicima bude plaćeno samo vreme koje su proveli na radu, a da im se za vreme koje provode u štrajku, prema zakonskom poštovanju minimuma procesa rada, zarada ne obračunava. Uprkos tome što Verbić insistira na tome da spomenuto umanjenje zarade ne treba tumačiti kao disciplinsku meru, ovakav stav Ministarstva, međutim sadrži brojne nejasnoće i nepreciznosti. Nisu samo članovi Unije prosvetnih radnika prihvatili da nastave štrajk, već, solidarno, obustavu rada podržavaju i profesori koji nisu članovi sindikata, a oblik protesta koji izaberu ne mora da bude saglasan formi štrajka koju sprovodi Unija prosvetnih radnika. Isto tako, kada je reč o poštovanju minimuma procesa rada – praktično svaki nastavnik ima pravo da ne obavlja trećinu svih svojih aktivnosti, ali i da drži časove koji traju 30 minuta i istovremeno uredno ispunjava sve vannastavne obaveze. Većina nastavnika protest izražava upravo na ovakav način: uprkos skraćenju časova, nastavnici i dalje uredno drže dopunsku i dodatnu nastavu,odlaze sa učenicima na takmičenja, drže roditeljske sastanke, učestvuju u radu odeljenskih veća – imajući, pre svega, u vidu interes učenika i roditelja.

Smanjenje zarada, inače, nije bilo na snazi od početka štrajka, u oktobru prošle godine, sve do trenutka kada su dva sindikata potpisala poznati sporazum sa Vladom.

 2. Rašomonijada

– Ministarstvo traži od direktora da za svakog radnika izračuna radni učinak –  tvrdi profesor Joković. – Kako je moguće da je on utvrio da mi ne obavljamo 30 procenata radnih obaveza, dok je njegov kolega u Čačku ustanovio da je to pet posto, a direktor škole u Miloševcu – 7 ili 8 procenata?

– Oni tvrde tako, Ministarstvo tvrdi dugačije. A ja moram da se ponašam onako kako mi tamo narede. Ili da potpišem, pa da plate budu isplaćene, ili, kao što se dešavalo na nekim mestima, da u školama u kojima direktori nisu potpisali te platne spiskove, nisu ni dobile plate – naglašava Viktor Srbu, direktor Palanačke gimnazije.

3. Šta je „minimum procesa rada“?

U zakonu o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, član 78 i 79, u kome se precizira način na koji se može obustaviti rad u prosveti, nigde ne stoji odredba o smanjenju plate radnicima u štrajku, odnosno uzimanju u obzir samo efektivtivnog rada prilikom obračuna zarade. Uostalom, zaposleni je dužan da za vreme obustave rada bude na radnom mestu. Ni u Zakonu o štrajku nigde ne stoji precizno uputstvo kako će se obračunavati zarade za vreme provedeno u štrajku.

Pomenuta zakonska regulativa, takođe, podrazumeva dogovor poslodavca, odnosno njegovog predstavnika i štrajkača o minimumu procesa rada, za razliku od već ustaljene prakse da to određuje isključivo Ministarstvo i školske uprave.

 4. Da li je to pedagoški?

U domaćoj štampi i režimskim medijima već nedeljama se lamentira nad štetnim pedagoškim efektima štrajka prosvetnih radnika. Tako se između ostalog tvrdi da je obrazovanje toliko značajno da se ne sme zanemariti, čak ni  u slučaju kada su nastavnici slabo plaćeni, pa da, shodno tome, zaposleni u školama moraju da budu odgovorni, imajući u vidu ovaj prevashodni nacionalni interes. Međutim, ukoliko škole osim obrazovne imaju i vaspitnu ulogu, onda protesti nezadovoljnih profesora mogu da đacima posluže kao istinski primer – da ništa ne treba prihvatati zdravo za gotovo, i da je dovođenje u sumnju nesumnjivih  autoriteta i preispitivanje društvenih imperativa, istinska odlika humaniteta.

U moru tekstova koji orkestrirano osuđuju profesore zbog toga što su se drznuli da budu nezadovoljni, pravo osveženje predstavlja tekst u „Politici“ dvoje mladih autora, članova udruženja Gerusija, koji uporni i hrabri protest prosvetnih radnika uzdižu na nivo prave pedagoške paradigme. U tom tekstu Andreja Jovanović i Stefan Tanasijević (nekadašnji đak planjanske Gimnazije) pored ostalog kažu: – Pitanja poput „da li je to pravi primer ponašanja (misli se na polivanje ministra vodom) koji prosvetari treba da daju našoj deci” i „priliči li jednom članu akademske zajednice da se služi takvim sredstvima”, primeri su ovoga. Premda su ova pitanja po svojoj prirodi retorička i služe tome da svaku dalju raspravu okončaju (jer ko bi se usudio da ne bude zabrinut za „budućnost naše dece”), potrebno je izbeći ćorsokak u koji nas dovode i na njih ozbiljno odgovoriti. U tom pogledu, možda je baš ovo trenutak da se kaže: „Da, to je taj primer!”, jer našoj javnosti je previše onih primera u kojima se na postojeće devastiranje životnih uslova do sada uglavnom odgovaralo ćutanjem, trpljenjem i skretanjem pogleda. Stoga bi naši dušebrižnici trebalo da odahnu: deca će, ako ništa drugo, iz ovih primera moći da nauče da ne ostaju po strani, već da se za svoja prava bore.