Писма читалаца

Чопор паса неодговорног власника или пси луталице удавили су у улици Кнеза Милоша, у једном домаћинству 30-40 расних кокошака. Не зна се тачан број, јер су у међувремену угинуле и оне које су биле тешко повређене.
Пси су се спустили низ брдо и у Потоку где се налази имање подавили кокошке.
Полиција и ветеринар су направили записник.
У тој кући нико не живи, али долази власница куће и храни псе и мачке. Ти исти пси су нападали и децу која туда пролазе, која сада иду само у пратњи одраслих који их организовано воде у школу.
Нападали су и пролазнике, бициклисте…

У ствари све су нападали…

Немамо институцију која може да реши ово питање. Пре 10-ак дана нападнута је коза код језера која је била на испаши везана и интервенцијом ветеринара је спашена.
И ово се догодило пре 10-ак дана када је удављено неколико кокошака, а све то се догађа на пар стотина метара од те куће…

Забринути грађани из улице Кнеза Милоша

„Код нас на Колонији, близу фирме „Воћар“, константно грађани доносе и бацају живе кучиће и мачиће које не могу више да удоме.

Покушавајући да решимо тај проблем обавестили смо разна удружења, али резултата још нема.

Ових дана у нашој улици поново смо пронашли кутију са седам штенаца које смо нахранили уз наду да ће их неко узети.

МОЛИМО МЕДИЈЕ ЗА ПОМОЋ ДА СЕ ЉУДИ ОПОМЕНУ ДА ТО НЕ РАДЕ ВИШЕ ОВДЕ И НИГДЕ!“

(име аутора писма познато редакцији)

Почетком 20. века Србија се борила за што више деце, нарочито после Великог рата. Радило се на духовној и телесној култури, отварана су СОКОЛСКА ДРУШТВА, инсистирало се на лепом васпитању. После другог светског рата то се наставило са ПИОНИРИМА, ИЗВИЂАЧИМА, ГОРАНИМА, ФЕРИЈАЛЦИМА, СЕКЦИЈАМА, СПОРТСКИМ КЛУБОВИМА, ДЕЧИЈИМ И ОМЛАДИНСКИМ ОРГАНИЗАЦИЈАМА.

Крајем 20. века се све то изгубило. Политичари су преко медија окривили родитеље и пласирали су једну срамну реченицу: „СВЕ ИДЕ ИЗ ПОРОДИЦЕ“.  Том реченицом држава већ 30 година правда свој нерад и небригу  о деци, родитељима и породици.

Основни људски инстикти су потреба за ваздухом, водом и ИГРОМ. Где нам се деца играју? Паркићи су у богатијим градовима Србије уређени као и терени за спорт. У сиромашнијим су запуштени или не постоје. Справе и реквизити су направљене као и компјутер за индивидуалну игру. По школама нема секција, волонтеризма, спорта. Секције су ретке али нису обавезне и користи их веома мали број деце. Децу морамо да учимо да се сви друже између себе, да заједно, групно, долазе до решења и тако се духовно уздижу. Затим иде волонтеризам, брига за другог, сређивање окружења, оплемењивање околине. Спорт је трећа важна дисциплина. Спорт искључиво масован. Сва деца морају да се играју, вежбају и све то бесплатно о трошку државе и локалне самоуправе, а тек они најбољи иду у клубове и тамо се баве врхунским спортом. Звезда и Партизан добијају огроман новац од државе да би куповали и плаћали децу из Африке и Јужне Америке, док за нашу децу се стално налазе оправдања како пара нема. За то време болесну децу лечимо СМС порукама.

Последица растурене породице, трке за новцем, наметање човеку да мора да има мобилни, аутомобил, намештај, маркирану гардеробу, да иде на море, планину, НЕТ…, довело је до тога да ДЕЦА буду СКУПА да не буду приоритет и родитељи се несвесно одричу деце у корист наметнутог конформизма. Од следеће године у Србији број ново рођене деце ће пасти испод 60 хиљада што је невероватно и више него забрињавајуће. Преко 50 одсто породица које имају децу су породице са само једним дететом.

Србија мора да скупи све писмено и неписмено што разуме проблем и окупи нас све на једно место. Власт, опозиција, институције, НВО, родитељска удружења, да се направи национална стратегија за децу и омладину. Од 0- 26 година. Тако да ма ко да буде на власти мора да поштује овај план и програм бриге о деци и омладини или ћемо доћи до закључка да је ово стање нормално и да су ДЕЦА ВИШАК 21. ВЕКА

НИКОЛА НИКОЛИЋ, РОДИТЕЉ

Смедеревска Паланка

(Прим. ур.: текст писма Николе Николића преносимо у оригиналу, као што смо га и добили.)

Драги и добри мој газда Зоране, обраћам Вам се овим путем. Сада смем, не можете ме казнити, нити дати отказ,пошто сте ми отказ већ дали. Ја згреших и основах Синдикат у вашој компанији. Нисам знао да се то у „ДИС-у“ не сме, док ми то ваши директори не рекоше.

Драги и добри мој газда Зоране, док се сада наслађујете, славите и прослављате уз виски и разно разне специјалитете и хвалите тиме како сте много јаки, јер сте отерали, тј дали отказ председнику Синдиката ваших радника. Тај исти председник, тј, ја, покушавам да објасним мојим дечацима, да од сада па на даље, нема више јогурта, нема више виршли, нема више млека.

Али не брини ти мој драги и добри газда Зоране, моји дечаци кад ја основах Синдикат осетише шта значи минималац. Тако и научише да деле, чашу јогурта, кесу смокија, а и један сладолед на пола „пола мени-пола брату“. Најтеже ми је било да им одговорим на једно стално њихово питање „Тата зашто си основао Синдикат? Боље је било када си био радник. Тада смо имали више пара, а и нисмо били гладни“.

Слегнем раменима драги и добри мој газда Зоране. Не знам шта да им одговорим, јер је и мене срамота да кажем да сам председник Синдиката у највећој домаћој трговини. Додуше не могу да кажем и нећу да лажем, нудили су ми твоји директори много, много већу плату. Понудише ми да будем контролор и контролишем директоре и колеге. Да будем функционер, да се манем Синдиката. Но ја не пристадох тада, а нећу ни сада, ни никада.

Драги и добри мој газда Зоране, дао си ми отказ и то из четири разлога, која твоји директори наведоше, а то су:

Први разлог, ишао сам у тоалет мимо паузе. Јесам, иако су ми твоји директори забранили тоалет. Тражио сам пелене, нису ми дали, а морао сам. Срамота је мој драги и добри газда Зоране, да човеку са болесном бешиком забрањујеш одлазак у тоалет. Срамота ме је и од моје деце, јер су ме безброј пута питала „Тата зашто теби тамо у ‘ДИС-у’ неке чике не дају да идеш у ВЦ?“ Шта ћеш, читала деца новине…

Други разлог, нисам имао заштитну опрему. Па и нисам могао да је имам, јер од када сам основао Синдикат ниси ми дао заштитну опрему иако си то морао по закону. Додуше пре неких месец дана, а после четири године од заштитне опреме само добих ципеле.

Трећи разлог, моје изношење истине у медијима, тј. новинама, о мобингу у „ДИС-у“ и о неплаћању доприноса, тј. радног стажа. Како написаше твоји директори у мом отказу о раду, умањио сам углед послодавца. Па нисам ја умањио твој углед, мој драги добри газда Зоране. Ја сам само износио истину у новинама. То што су те новинари назвали „Тајкун“, ја тај текст нисам ни писао, ни учествовао у писању. А ако си ми пак замерио што сам у истим тим новинама, које тебе називју „Тајкуном“ излазио са својом причом, онда си на погрешном путу. Ово је демократска држава, а и ја сам изашао као узбуњивач, јер ми је то закон и ова држава омогућила.

Четврти разлог је моје писање на мом фејсбук профилу, шта су ми радили твоји директори од момента оснивања синдиката. Како су ме мучили, уцењивали, малтретирали и претили. Намештали лопове, цепали повредну листу, звали телефоном, претили откидањем главе, вађењем џигерице, ломљењем кичме, саслушавали, смештали отказе. Малтретирали чланове Синдиката, противзаконито их саслушавали.

А и ти си мој добри и драги газда Зоране у томе учествовао. Послао си своје адвокате да прете твојим радницима, а мојим члановима Синдиката дванаестогодишњом робијом, ако учествују са мном у писању на мом фејсбук профилу или прате тај мој фејсбук…

Знам ја мој драги и добри газда Зоране да је прави разлог који твоји директори нису смели да напишу у мом решењу о отказу уговора о раду, моје оснивање Синдиката,моје синдикално деловање. Моје одбијање да пристанем да будем купљен, тј. да ме купите, као што ми у пар наврата рекоше неки твоји директори:

„Газда си има много пара, па ће си поткупимо и медије и новине и све…“

Е видиш мој драги и добри газда Зоране, мене нисте могли и не можете да купите. Колико год да сте моћни и колико год да имате пара, жао ми је – нисам на продају.

На крају мој драги и добри газда Зоране, ако мислите да ћу да одустанем од синдикалног деловања и ту сте погрешили. Грдно се варате, ако сте истерали мене из Компаније, да ћете да истерате и Синдикат.

Е, то вам нећу дозволити, мој драги и добри газда Зоране.

Синдикат сам основао да бих заштитио своје колеге и себе од ваших бахатих руководилаца. Тако да вам нећу дозволити да га угасите или истерате из фирме. То дугујем себи, дугујем својој породици и својим колегама.

И на крају овог писма, желим да вам кажем мој драги и добри газда Зоране из Компаније сте ме истерали и отказ сте ми дали, али Синдикат остаје. Бранићу га последњим атомом моје снаге.

Богати сте и моћни, можете све да купите, али мој драги и добри газда Зоране, Синдикат нема цену, жао ми је – није на продају.

С поштовањем,

Ивица Костић председник Синдиката Компаније „ДИС“

Пре годину дана, 27.05.2016 на власт у Смедеревској Паланци дошла је СНС екипа која је обећала да неће да се бави политиком већ градом.

Народ је ту изјаву дочекао са олакшањем. И стварно стигао је багер у неку њиву, копао је дубоко, нашли су рупицу од 8 цм и проблем је заварен. Највећи проблем је решен. Други проблем је страначко намиривање.

Е, од овог тренутка креће заплет.

Како намирити све, браћу, сестре, партијске другове, мужеве, супруге, шурњаје, свастике, коалиционе партнере…, дошло се до 74 комада нових нерадника на већ постојећих преко 500 нерадника из предходног периода прошлих власти. 200 црвених, 200 жутих и стотињак СНС из коалиције са Кеном.  И тако годину дана слушамо љубавне проблеме ове младе власти. Ко је са ким, ко је кога погледао, ко је наш, ко је њихов… и као све ТВ новеле тако је и ова наша, паланачка, састављена из безброј епизода. Грађани Паланке већ нашпановани на ријалити новеле с љубављу су прихватили ову драму без краја, а већ данима у ноћним сатима немамо воде и понавља се сценарио (почетак лета ноћне, а са летом и целодневне рестрикције) предходних година и нико да пита:

– Где је детаљан извештај о стању у Водоводу??

– Детаљан план санације бунара, цеви, вентила…??

– Колико фаза, позиција, приоритета…??

– На колико адреса су се обратили за помоћ, да ли су поднели пројекат држави, ЕУ, Русима, Кинезима…??

– Колико ће то да нас кошта. Збирно и по фазама..??

– НИШТА

– О ђубрету, улицама, тротоарима, гробљима, саобраћајним знаковима, паркирању, месним заједницама, депонијама поред свих извора воде по селима, деци, обдаништима, школама…, то тек никога не занима.

За ових годину дана на сва ова питања нема одговора. Рекло би се да је ВОДА најважније питање нашег града…,  али није, најважнија је ТВ НОВЕЛА РИЈАЛИТИ ПОЛИТИКА.

Да ме погрешно не схвате читаоци, текст је намењен грађанима Смедеревске Паланке и осврт је на њихову незаинтересованост за приоритете, проблеме и будућност града.

Никола Николић

Смедеревска Паланка

Слушам ДИСЦИПЛИНУ КИЧМЕ  и њихову песму МЛАДОСТ НЕ ОПРАВДАВА БЕСВЕСТ… Добијам инспирацију да напишем овај текст, али не могу да окривим МЛАДОСТ. По мени деца никада не могу да буду крива, али овде већ имамо омладину, матуранте.  Ко је онда крив? Ајде да кренемо из почетка.

Пре четири године мој син је уписао ПАЛАНАЧКУ ГИМНАЗИЈУ која по мени, али и многим Паланчанима још увек треба да представља понос нашег града, неки светионик образовања, културе, напретка.

Други дан школе позвани су родитељи на упознавање са школом, улазимо у учионицу, клупе, столице, зидови, табла…, све је старо и оронуло. Нико од нас родитеља не пита представнике школе: зашто је то тако? Да ли ће наша деца овде да проводе седам сати дневно? Добили смо распоред часова у коме пише да ученици природно – математичког смера имају само четири  часа математике недељно. Одмах стављам примедбу, али видим да не наилазим на подршку родитеља. Зашто, када је већина ученика је дошла са вуковом дипломом, зашто се родитељи плаше и не траже више за своју надарену децу?! Да ли већ на тој степеници знамо да наша деца нису заслужила вукову диплому, да их је систем мало погурао.

У наредне четири године ова генерација матураната није имала ни једну екскурзију. Сваке године се причао о европским метрополама а ни једне године се није реализовала екскурзија. Када сам тражио да се екскурзија обави у нашој земљи за највише до 12.000 динара у више рата већина ме је гледала са подсмехом, али када је требало да се плати за Беч, Праг, Рим или Атину долазили смо до поражавајуће чињенице да смо са једне стране непотребно горди и поносни, а реалност је показивала да за 300- 400 евра нисмо финансијски способни.  Зашто то радимо?

Тако да долазимо и до МАТУРЕ. Гимназија је узела три понуде и победио је КИСЕЉАК. Једном броју деце и родитеља из Ђачког парламента и Савета родитеља то се није свидело и тражили су поново да се бодују понуде. 90 одсто ученика и родитеља није имало ништа против КИСЕЉАКА. Овај пут прво је тражено од ученика и родитеља из Ђачког парламента и Савета родитеља да направе критеријуме за бодовање па да се скупе нове понуде. Родитељи из Савета родитеља уместо да одиграју мудро и да посаветују децу да у критеријуме убаце предности сале у којој хоће да праве матуру и наведу у критеријумима да већи број бодова добија новија, модернија, сала са централном климом, расветом…, они (родитељи) своде све на лични анимозитет према директору и школи и добијамо то да опет регуларно побеђује КИСЕЉАК. Наравно, ова група родитеља (пар њих) опет прави галаму и не прихвата договор већине. 90 одсто родитеља који су за КИСЕЉАК не брани своје одлуке, већ ћути.

Сада након 75 година традиције, први пут ђаци ПАЛАНАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ немају матуру. Сада ова групица прави неку журкицу у личној организацији, наметнуто, са нејасним цифрама, програмом, планом. Све је на МАЈКЕ МИ, на ЗНАШ МЕ – ЗНАМ ТЕ, а о алкохолу, безбедности  да и не причамо. Од почетног „школа нас краде“, смо стигли до тога да ови ЖУРКОРАНТИ за своју приватну прославу наплаћују пет пута скупље услугу коју представљају као МАТУРА . Зашто ћутимо, зашто смо дозволили да наша деца остану без МАТУРЕ ?!?!

Враћам се на питање са почетка: КО ЈЕ КРИВ?

По мени родитељи.

Деца су само продукт онога што смо им оставили, онога шта смо их научили и онога шта смо видели да радимо.

МАТУРАНТИ, ОД СЕБЕ УВЕК ТРАЖИТЕ НАЈВИШЕ. УВЕК ИДИТЕ НА МАТУРЕ, ПРИЈЕМЕ, КОКТЕЛЕ, А ТРЕЋЕРАЗРЕДНЕ ПИЈАНКЕ ПРЕПУСТИТЕ ДРУГИМА.

НИКОЛА НИКОЛИЋ, РОДИТЕЉ

СМЕДЕРЕВСКА ПАЛАНКА

У „ДИС-у“ мук, моје колеге запослене у маркетима „ДИС-а“ широм Србије, провером у ПИО-Фонду, добиле су исти одговор као и ја, тј. да им није уплаћен радни стаж.

С обзиром да се све већи број колега јавља с истим проблемом, долазим до закључка да то није случајност. На моје усмено питање руководиоцима „ДИС-а“, шта се дешава са радним стажом и зашто није уплаћен, добијам одговор да ПИО-Фонд у овом случају није меродаван.

Сугеришу ми „да се манем тог ћоравог посла, јер могу да ме туже и да ми дају отказ“.

Наравно да нисам одустао од те приче, а у међувремену и остале колеге које су запослене у објекту“ДИС“ Београд, провером у ПИО-Фонду добијају исти одговор као и ја. Сада руководство мења причу и тврди да је само у објекту Београд дошло до неке техничке грешке. У међувремену се јавља велики број колега из осталих маркета у Србији и очигледно је да прича руководства, да је проблем само у Београду, није тачна.

Одлучујем, и обраћам се писменим путем, мејлом и писмом са повратницом, генералном директору „ДИС-а“, директору људских ресурса“ДИС-а“ и правном лицу одређеном за заступање компаније. После дугог временског периода добијам писани одговор од генералног директора“ДИС-а“. У одговору стоји да нема говора о томе да „ДИС“ није уплаћивао доприносе, него да је проблем у ПИО-Фонду, наводно они не раде свој посао. У допису још каже да ја не смем да износим неистините и неосноване тврдње.

С обзиром да сам добио одговор који не одговара чињеничном стању, тражим и скоро све колеге ми достављају своје личне листинге у којима стоји да немају дана уплаћеног радног стажа и сву ту документацију шаљем руководству ДИС-а.

Од тог момента више не добијам никакав одговор.

Ивица Костић

(аутор је председник Самосталног синдиката у компанији ДИС)

Шок сазнање, на шалтеру ПИО-ФОНДА, службеница провером података о уплаћеним доприносима код мог послодавца компаније ДИС види да ми та иста компанија, није уплатила ни дана радног стажа.

Шокиран, у неверици, молим је да опет провери. Можда је дошло до неке грешке. Међутим госпођа са друге стране шалтера понавља: „Господине ДИС вам није уплатио ни један, једини дан радног стажа. Јесте ме сад добро чули?“. Питам је да ли је то могуће, она одговара: „По закону није. Идите код нашег правника, овде нешто смрди, тачније није у реду“. Док сам седео и чекао испред канцеларије правника ПИО-ФОНДА био сам у неверици и опет у глави враћао филм, тј. разговор са службеницом. У тим мислима долазим до закључка, ма сигурно је погрешила, није знала добро да протумачи листинг. Најзад улазим у канцеларију правника, предочавам шта ми је службеница рекла, дајем на увид листинг и личну карту. Правник учитава моје податке, онда мало дуже зури у монитор, врти главом, цокће и у једном моменту подиже главу и каже: „Господине овде нешто смрди, ово није могуће и у овом вашем случају је очигледно грубо прекршен закон“.

Нестрпљиво му кажем да нисам ја до сада радио код „Мике на ћошку“ па да ми не уплати радни стаж, ја радим у највећој српској домаћој компанији. Он ми одговара: „Тако је господине, евиденција не лаже а мој вам је савет да решите тај проблем док сте у радном односу, код вашег садашњег послодавца тј. компанији ДИС“.

Правник ПИО-ФОНДА се и даље пита да ли је ово могуће, каже ми да је у овом случају на најгрубљи могући начин кршен закон годинама уназад и да како знам и умем ову ствар истерам на чистац. Додаје још да би закон требало да буде за све исти што у овом случају очигледно није.

Ивица Костић

(аутор је председник Самосталног синдиката у компанији ДИС)

Поштована редакцијо,
с обзиром да сам данас доживео највећу непријатност за мојих 57 година живота, код доктора Горана Богдановића у Општој болници „Стефан Високи“, јављам Вам се с надом да ћете то објавити у Вашем листу.
Наиме, ради се о прегледу моје мајке која има 81 годину код неуролога др Горана Богдановића. Да не дужим много, доживео сам да ми баци здравствену књижицу у ходник и каже ми да моја мајка неће бити прегледана никад .
За то имам и комплетну пријаву коју сам саставио у правној служби Болнице, која је званично оверена и уведена у протокол са сведоком.
Ако сте заинтересовани могу Вам исту донети и лично.
Надам се да ћете ми изаћи у сусрет и објавити бахатост лекара, бившег директора Опште болнице „Стефан Високи“ у Смедеревској Паланци.
Унапред хвала и поздрав.

Драган Радовановић

Смедеревска Паланка

Руководство компаније ДИС креће у перфидни обрачун са мном., пошто саслушавање и претње нису дали резултат и нисам прихватио споразумни раскид уговора прелазе на план „Б“.

Следећег дана ме распоређују на радно место касира иако то није моје радно место. Нисам смео да одбијем, јер би у супротном био оптужен да одбијам послове и радне задатке. У току радног времена на каси се појавио купац који је имао робу у затвореним оригинал упакованим картонским кутијама, које сам откуцао као и другу робу коју је имао. Док је потрошач још био на каси и завршио рачун долази обезбеђење. Отвара кутију, вади пар чоколада „Милка“ спакованих на дну кутије у којој се налази тестенина. Повишеним тоном се обраћа купцу „Знаш ли шта има у кутији?“ на шта му купац одговара потврдно. Одводе купца а ја настављам са радом. Садржај кутије није извађен на лицу места односно каси и ја нисам видео њен садржај осим пар чоколада. Позван сам у канцеларију, на столу је била роба која је наводно била покрадена. Наводно покрадене робе је било толико да би била спакована у најмање десет кутија а можда и више. Ту настаје изрежирана драма, роба се слика са свих страна а мени се постављају груба и оптужујућа питања. На питање да ли сам у „дилу“ с купцем одговарам да га не познајем и да позову милицију да саслушају купца и мене. На то добијам одговор да је купац-лопов нестао у непознатом правцу. Добијам писмено упозорење пред отказ уговора о раду. У упозорењу стоји да је служба обезбеђења преко видео надзора пратила сумњиво лице, које је ушло у објекат и примећују да то лице ставља разну робу у кутију на дно и не спречавају га у томе. Поставио сам питање „Како је сумњиво лице могло да оригинал запакује кутије са селотејп траком и да скине зујалицу с флаше вискија?“, за то је потребан алат који стоји на каси. На сва моја питања нисам добио одговор а када сам их упитао где је лопов, ко је тај лопов и због чега нису звали полицију, с обзиром да је у питању озбиљна и велика крађа, нико није имао одговор.

Пракса је да се зове полиција када дође до крађе и прави записник што у овом случају није урађено.

Завршило се на упозорењу, нисам добио отказ, а касније сам сазнао од колега да им је то пракса, кад неком желе да дају отказ наместе крађу и лопова. О целом овом догађају , обавестио сам генералног директора ДИС-а , мејлом и писмом са повратницом.

Наравно да одговора није било.

Ивица Костић

(аутор је председник Самосталног синдиката у компанији ДИС)

На дан Светог Саве, 27.01.2014. године, Министарство рада званично уписује-одобрава рад синдикалне организације ДИС.

Дана 30.01.2014. године генерални директор компаније ДИС писменим путем се обавештава о мом именовању. Пре тога сам био распоређен на радном месту продавца, а крајем тог дана добијам анекс уговора и ниже радно место магационера.

Од дана достављања Одлуке о мом именовању на мене се у компанији врши веома велики притисак и малтретирање од стране руководства.

Дана 07.02.2014. одлазим у канцеларију директора, када ми је он рекао да увек „саслушава уз присуство два сведока“ и да ће сада да ме „саслушава“. У канцеларији су присутна два сведока, двојица пословођа. Рекао је „ово су моји сведоци и окренуо се ка њима и питао их „јел плафон бео?“, они одговарају „јесте шефе“, опет их пита „јел плафон црн?“ они одговарају „јесте шефе“.

Онда се окреће ка мени и пита их „јел он мене напада?“, они одговарају „јесте шефе“. Након тога је почело „саслушање“. Директор ми је рекао како морам да седим, како да држим руке, да га гледам у очи, да га слушам и да кратко и јасно одговарам. Онда ми је рекао да је то пракса у компанији ДИС и да је он као директор добио такво наређење. Рекао је да има термин „саслушања“. Цео разговор је текао на тему синдиката и мог синдикалног ангажовања, уз питања, ко сам ја да оснивам синдикат, да на тај начин рушим углед компаније, ко су чланови синдиката, да поименично кажем кога представљам, захтевао је да му објасним како синдикат делује, шта стоји у статуту синдиката, да сам необразован јер немам пет факултета и не говорим бар три страна језика. Затим ми је понудио да „поштено и људски“ потпишем споразумни раскид радног односа, што ја нисам хтео да прихватим, након чега ми је рекао да признам да ме је „та секта завела“ и да сам или луд или на тешким дрогама, а из разлога „што им качим сотону на врат“.

Шта да кажем после свега; „саслушање“ је било изузетно непријатно и стресно, тако да сам једва са посла отишао кући и целу ноћ нисам могао да спавам, а због чега су моја супруга и деца такође били видно узнемирени. О овом догађају је лично писменим путем (писмо са повратницом) и мејлом обавештен генерални директор компаније ДИС. До данашњег дана нисам добио никакав одговор а у међувремуну није покренут поступак.

Ивица Костић

(аутор је председник Самосталног синдиката у компанији ДИС)

У том тренутку сам био хранилац породице са незапосленом женом и двоје малолетне деце.

У страху од губитка посла, одустајем од истеривања правде. Од тог тренутка, водим се на  боловању, али, званично, без повреде на раду.

Следећег дана директорка ме позива и каже овако: „Имаш два дана да се нацрташ на послу и затвориш боловање“.

На мој одговор да ми здравствено стање то не дозвољава, она ми прети отказом када се вратим. Е, онда крећу претње телефоном, уз гро погрдних реци и вулгарних псовки.

Пар дана по три-четири пута дневно.

Правно неупућен, у страху од отказа, повређене кичме и људског достојанства, не знам коме да се обратим. У Дому здравља, видевши на табли број телефона заштитника пацијената, долазим на идеју да је позовем. Већ следећег дана позивам је телефоном и правница  ми каже: „Док си на боловању не могу да ти дају отказ,з дравство те штити, а после тога не знам“.

У разговору ми каже што се не обратиш неком синдкату. Контактирам синдикат и они ми кажу кад завршиш боловање дођи и учлани се ми те надаље штитимо. Тако сам и учинио. После завршетка првог радног дана,отишао сам на разговор и учланио се.

После десетак дана, позван сам у сам врх синдиката. На том састанку ми је речено, од свих досадашњих понуђених кандидата, мојих колега из ДИС-а, који су желели да оснују синдикат,они сматрају да сам ја једини испунио њихове критеријуме.

Понуђено ми је да оснујемо синдикат, како би надаље могао да штитим своје колеге.

Прихватио сам и кренуо са тајним учлањивањем.

Ивица Костић

(аутор је председник Самосталног синдиката у компанији ДИС)

После трогодишњег рада у компанији ДИС у току радног времена повредио сам кичму на послу.

Иако сам по уговору о раду распоређен на радно место продавца на одељењу пића, по наређењу дежурног пословође одлазим на истовар рибе из импровизованог базена. С обзиром да нисам био обучен за тај посао, после неког времена дошло је до повреде кичме. Од болова нисам могао да се крећем, тако да су ме колеге, буквално, однеле у трпезарију. Захтевао сам од дежурног пословође да позове Хитну помоћ или да ме одвезу код лекара, што је он одбио под изговором да не сме да ме пусти пре краја радног времена. Морао сам, под јаким боловима, да сачекам крај радног времена и приватно сам одвезен у Хитну помоћ.

На питање лекара где сам се повредио рекао сам – на послу. Код доктора, код кога сам отворио боловање, тражена ми је повредна листа, коју сам потом уредно попунио и послао компанији.

Директорка маркета је повредну листу преузела на Инфо пулту и пред сведоцима је поцепала.

Ивица Костић

(аутор је председник Самосталног синдиката у компанији ДИС)

Поштовани,

ситуација у „Гоша-ФШВ“ доо је у сваком смислу очајна. Молимо Вас да помогнете да овакво непоштовање закона, радника и државе Србије допре до надлежних државних институција и да јавност Србије о оваквим фирмама да свој суд.

Да ли последњи случај који се десио у кругу фабрике (радник себи одузео живот) не казује довољно. Шта још треба да се деси да би државни органи предузели законске мере за заштиту њених грађана.

Молимо да ово не поприми било какву политичку конотацију, јер се овде ради о борби за голи живот и егзистенцију радника и њихових породица.

 Унапред захвални радници „Гоша-ФШВ“ доо 

ВОЗ БЕЗ ВОЗНОГ РЕДА

Већ више година „Гоша-Фабрика шинских возила“ доо из Смедеревске Паланке  константно обмањује своје раднике, добављаче и кооперанте, а „Гошин“ воз без возног реда звани „Шумадијски вихор“ успешно заобилази законе на штету државе и њених грађана.

Много је законских преступа о којима ћутимо и правимо се слепи, а та невоља ће нас кад тад као бумеранг погодити. Непоштовање закона у фабрици је у домену најбоље режираних крими филмова.

I. Радницима „Гоша-ФШВ“ доо се одузима право:

-На превентивну здравствену заштиту. Здравствене књижице се не оверавају (већ 32 месеца), а доприноси по овом основу се и даље одбијају чиме се радницима зараде без основа умањују.

-На остваривање нормалне пензије. Доприноси за ПИО се уплаћују на минималну основицу, а не по обрачунатим и одбијеним доприносима по платним листама. Одакле право фирмама да и на тај начин поткрадају раднике и грађане ове државе.

-На транспарентну исплату зарада. Садашњим системом, исплате зарада су намерно закомпликоване  зарад привида да је са исплатама обухваћено више месеци. Стварност је да се запосленима дугује око 20 месечних зарада.

II. Нечасност и некоректност матичне фирме „ЖОС“ доо се спроводи кроз:

-Намерно одузимање послова. Матична фирма „ЖОС“ доо је “Гоши-ФШВ“доо одузела посао за израду 75 вагона за Железнице Македоније (око 6 милиона еура). О каквој се то части и добрим намерама матичне фирме ради, говори чињеница да је велики део тих послова уступљен конкурентским фирмама из Словачке ван групације „ЖОС“, а наши радници су (2014. године) масовно упућивани на плаћена одсуства у дужини од чак 6 месеци и више (уз сагласност Министарства рада).

-Незавршавање послова финансираних из буџета државе Србије (ремонт вагона).

-Намерно склањање финансијских средстава почетком 2014. године (од 1,35 милиона еура). Тиме је рачун „Гоша-ФШВ“ доо од тада у непрекидној блокади (од преко 400 милиона динара).

-Отварање нове ћерке фирме „Гоша-РСЦ“ доо (за тричавих 1.000 динара). При томе су смислено (од стране извршног директора) отворени рачуни на лажним-непостојећим адресама (Индустријска 70, у околним селима Азања и Башин ), а који су после обелодањивања затворени.

-Наплаћивање финансијских средстава (од близу 3,8 милиона динара) од Осигуравајуће куће „Дунав осигурање“ за поправке измишљених  кварова на осигураним машинама.

-Радници за чије запошљавање је послодавац добио подстицајна средства од државе отпуштани су после 9-11 месеци проведених на раду. Лако се да израчунати неоснована добит послодавца односно начињена директна штета буџету и грађанима Србије по овом основу.

III. Обесправљивање и дискриминација радника  (по налогу извршног директора):

-Условљавање радника да зарад овере здравствене књижице потпишу прелазницу из „Гоша-ФШВ“ у ћерку фирму „Гоша-РСЦ“ чиме губе све бенефите по основу радног стажа, отпремнина итд.

-Стални притисци над радницима (давања незаконитих отказа, смењивање непослушних на нижа радна места и слање на плаћена одсуства, малтретирања по основу припадности синдикату итд.)

-Најновија прича је захтев за учешћем радника у докапитализацији фабрике кроз упис 1/2 својих потраживања у акције фабрике. То је покушај да фабрика дође до капитала којег нема (пошто су дуговања већа од вредности капитала фабрике), а да се радници по ко зна који пут изиграју.

Нереаговањем на овакве случајеве дајемо легитимитет тези: да су нерадници, нестручни и непоштени–свакако способни  људи, а радни,стручни и поштени радници–су заправо неспособни.

Таквом бахатом и лицемерном понашању које ремети основна правила привредног пословања и права из закона о раду није крај, јер и даље траје.

Најгоре је што су машиновође и помоћно особље (у возу без возног реда) заправо руководиоци и полтрони (мањи број наших људи) из „Гоша-ФШВ“ доо. Оваквом возу (који користи све бенефите наше државе и њених грађана) одавно је место у гаражи ради генералног ремонта.

Апел запослених држави за помоћ је да хитно предузме мере за увођењем закона у „Гоша-ФШВ“ зарад опоравка и враћања на место које заслужује, јер време скоро да је истекло.

 Зоран Драгићевић