ОБОЈЕНА ЗАВИЧАЈНОСТ

Не памти се да је скоро једна изложба у Смедеревској Паланци побудила толико
интересовање ликовне публике као ова коју је Зоран М. Пантић приредио у Народном музеју.
Његово стваралаштво представља истрајан покушај очувања онога што време неумитно
односи. Овај дипломирани геодета, градитељ гитара, бициклиста и неуморни трагач за
смислом, лепотом и лириком свакодневног живота, поново отвара сусрет са сопственим
унутрашњим светом, истовремено позивајући публику да кроз његове аквареле изнова
сагледа познате пределе, људе и тренутке који чине идентитет једног поднебља.
Иако је животни пут професионално усмерио ка геодезији, његова истинска потреба за
ликовним изразом пронашла је свој природни ток у сликарству. И како истиче аутор пригодног
слова о њему Јелена Михајловић, оно што није остварио кроз формално сликарско
образовање, надоместио је преданим радом, непрекидним учењем и искреном посвећеношћу
уметности. Није ни мало случајно што је баш акварел постао његов најближи савезник. У тој
техници, која тражи брзину мисли, сигурност потеза и спремност да се прихвати неизвесност
коју доносе вода и пигмент, овај уметник је нашао израз сопственог карактера: радознао,
истраживачки и увек спреман за ново искуство.
-Акварели као стара техника за коју је потребна велика вештина и прецизност, постао је главни
ликовни израз овог ствараоца – наглашава Јелена Михајловић.- Између сликара и папира
одвија се дијалог у којем нема простора за исправке, већ само за храброст, интуицију и
вештину. Његова прозрачност и лакоћа често прикривају сложеност процеса који стоји иза
сваког успешног рада. Управо у тој способности да се привидном једноставношћу обликује светлост, атмосфера и простор, огледа се Зораново сликарско умеће. Његови радови настају у
једном даху, али иза те спонтаности стоје године искуства, посматрања и разумевања
природе самог медија.

Као страствени бициклиста и путник, Зоран М. Пантић непрестано истражује пејзаже који га
окружују. Његове вожње нису само спортски подвиг, већ и својеврсна потрага за призорима
који наизглед припадају свакодневици, а у његовом погледу постају носиоци посебне
поетске вредности. Бележећи фотографијом, а потом и акварелом, обале Кудречког језера,
старе сокаке, градске калдрме и архитектонске целине Смедеревске Паланке, он не слика
само оно што види, већ и оно што наслућује: дух места, ритам живота и тихо памћење
простора.
Јелена Михајловић открива да његови акварели представљају визуелну хронику једног
времена. Стара чаршија, каменита ћуприја, пруга и црквени торањ, заборављени бункер,
путељци према Чубури или некадашњој колонији, данас преображеној у модерно градско
насеље, пред посматрачем се појављују не само као топографски прецизни призори, већ и као
сведочанства трајања.
Посебно место у његовом опусу, како запажа Јелена Михајловић, заузимају људи. Његови
портрети нису само ликовни записи појединаца, већ покушаји да се дохвати оно невидљиво:
Карактер, емоција, животна прича… У његовом сликарском универзуму место налазе и кућни
љубимци, сапутници свакодневице, као и сви они мали, наизглед неважни детаљи који
животу дају топлину и смисао. Управо у тој способности да препозна лепоту у обичном,
трајност у пролазном и поезију у свакодневном, крије се посебност његовог стваралаштва.

О АУТОРУ:

Зоран М. Пантић рођен је 1959. године, у Младеновцу. Следеће године се породица сели у Смедеревску Паланку где Зоран завршава основну школу. Образовање наставља у Београду где завршава средњу школу и Геодетски факултет. Радио је у „Гоши“, а од 1992. је приватни предузетник. У слободно време бави се сликарством и то, искључиво, акварелом. Члан је Друштва ликовних стваралаца „Вуксан“ Излагао је на више колективних изложби, а 2016. године имао је самосталну изложбу под називом „Моја варош“, у Галерији савремене уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци.