Фарса
Због познатих околности, заправо покушаја више манипулација „студентским листама“ уочи локалних избора у Смедеревској Паланци, ГГ “Млади за Паланку-Сами против свих” формирана је буквално у последњи час. Успело се некако да се сакупи 28 кандидата, што је мало преко половине потребних 49 за комплетну листу.
Након избора, 15 од тих 28 ушло је у сазив Скупштине општине, што је у тадашњим околностима и катастрофалним изборним условима, било равно подвигу.
Убрзо су кренуле несугласице међу изабраним одборницима те групе грађана, а ових дана је дошло и до поделе на две групе.
С обзиром на почетне околности, и сва пратећа дешавања, то се и могло очекивати.
Али, то уопште није тема овог текста, већ само неопходан увод.
Тема су локални напредњаци који, у данима свог глобалног изборног дебакла, ликују због једног таквог суштински готово безначајног догађаја, „вриште“ по мрежама, мислећи да ће им то донети неки бенефит и истичу НЕЈЕДИНСТВО у опозиционој одборничкој групи КАО ГЛАВНИ АРГУМЕНТ ЊИХОВЕ НЕСПОСОБНОСТИ.
Каква фарса.
Јер, паланачки напредњаци напрасно су заборавили да су годинама строго и непомирљиво подељени на две струје. Чланови паланачког огранка странке су на функцијама у Округу и Општини али не комуницирају. Оштра подела, чак и видљива мржња, је и међу чланством, као да су у питању две супротстављене странке. На већ поменутим локалним изборима умало нису наступили са две своје изборне листе, о чему сам тада писао.
Није то све.
Међу паланачким напредњацима пре неколико година било је и физичких сукоба у којима један млађи члан правим чудом није остао без ока.
И то није све.
Паланачке напредњаке су њихови надређени шамарима, и у спаваћицама и пиџамама хватали по кућама и улицама, трпали у аутобус и спроводили у Ковачицу, на преваспитавање.
Елем, гледам ових дана то њихово извештачено ликовање и коначно схватам: иако још увек формално владају на локалном нивоу, заправо су потучени до ногу. Не толико бројем гласова супротне стране на управо завршеним парламентарним изборима, колико сопственим страхом.
У том бунилу пред надолазећом одговорношћу и правдом, проналазе себи “звечку” и хватају се за сламку.
А нема никога да им каже да се дављеник већ удавио.