Hijeronimus Bos (oko 1450 – 1516.)
Goedendag, mijn naam is Jeroen Anthonissen van Aken.
Вама познатији као Хијеронимус Бош.
Питали сте ме о мом раду и ја ћу Вам врло радо говорити о тој теми. Почнимо без даљег оклевања.
Главни мотиви у мојим делима су грех и пропадање морала. Људска тежња ка задовољењу најнижих порива и њихова неспособност да увиде где их то води. Питали сте ме, такође, где проналазим инспирацију у приказивању демона, нељудских бића и сваковрсних наказа. Налазим их у верским књигама, у сновима а понајвише у машти. Некада ништа од тога није потребно, но се само мало боље загледам у људе и кад се пробијем испод површине видим бића и нагоне тако чудовишне и скаредне да им се ништа не мора додавати или измишљати.
Често налазим себе у стањима дубоке замишљености по питању човекове душе. Одакле потиче толико зла и прљавштине? Чак и деца, по веровању најчистија, у себи садрже клице онога што њиховим родитељима и рођацима свакодневно доноси плодове. Они их беру и сладе се њима. Испијају их до последње капи. Несрећни су у тренуцима када им руке остану празне, те се одмах протежу и посежу за следећом. Махнито круже око сопственог краја пуног узаса и патњи те још и убрзавају.
Када радим, препуштам се мисли која ме у том тренутку окупира те исход често делује хаотично, но сваки рад носи поруку. Виче на људе са платна: “Освестите се, зар не видите да сте скренули са пута и да вам трње и гране гребу чланке”. Нико не слуша. Настављају даље. Када би ми се неко обратио, рекао би : ”Ко си па ти да проповедаш и упирес прстом на нас, брини ти о себи…”. Никада не улазим у расправу. Потражио сам помоћ у цркви, али су и они посрнули. Продају имовину за кесу златника, а за још једну опраштају грехе као да су сам бог. После се људи осећају олакшано и журе кући да се поново препусте блуду, алкохолу, свађи…
Овде ћу постати и помало сентименталан, али ми нећете замерити.
Један догађај који се одиграо када сам имао тринаест година оставио је дубок траг у мојој души. Једне ноћи непажњом једног чувара, ватра је ухватила сено које је чувао. Брзо се проширила и за непун дан појела 4000 кућа. Нека сила вукла ме је да одем тамо. Видео сам животиње и људе полуизгореле и црне. Са лешева се придизала пара, а живи су јаукали и запомагали. Неки су упали у транс и само се клатили напред-назад полако умирући. Свиње без задњих ногу вукле су се по пољу, а птице скраћених крила летеле су изнад призора. Ноћи које су уследиле нису биле нимало пријатне.
Опростите што се нисам држао каквог реда. Говорио сам онако како ми је долазило.
Поздрављам Вас до следећег писма.
Опомињем, такође.