ПАЛАНАЧКЕ НОВИНЕ

Први број изашао је 8. децембра 2006. године. Директор и уредник Дејан Црномарковић.

Друштво

ИСТОРИЈА СЕЛЕВАЧКЕ ПИЈАЦЕ

Милан Д. Радојковић

Недеља, месец октобар 23. 2022. године, пијаца у Селевцу врви од купаца, мами
шаренило богате понуде свега и свачега, што Селевчани могу да произведу и ту у самом селу
продају. То је тако, већ 100 година уназад, сваке недеље почев од 1922. године, од када је
Селевац добио статус варошице и недељу – пазарни дан.
Како баш Селевац, зашто не неко друго место, село, баш тога дана, када су људи
слободни, када се не ради у пољу? Ко је то учинио, а ко помогао?
Вратићемо се у време на почетак мирнодопског стања, после завршетка Првог Светског
рата, када су се места у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца проглашавала за варошице и тада додељивани и пијачни дани. Било је опште познато да је недеља као нерадни дан, најпожељнија.То је добро знао и Селевчанин Милан Д. Радојковић, тадашњи посланик Краљевине Срба ,Хрвата и Словенаца. Недељом се дакле, не ради у пољу, иде се у цркву и потом масовно на пијацу. Пијаца је ту у сред села, надомак руке, може одмах да се прода и купи. Долазе продавци и купци из околине, из околних села: Азање, Крсне, Суводола, Бадљевице, Колара… а чак касније и из Београда. Може се рећи да нема Селевчанина, у свим овим генерацијама за 100 година, који није нешто продавао или куповао. Добрим делом Селевац је живео од те пијаце и напредовао.
Дакле, као што то обично бива, ништа се у нашим животима не дешава случајно, за све постоје
разлози. Тако је и у овој нашој причи о Селевцу и његовој пијаци.
Далеке 1863. године, по попису становништва и пољопривреде у срезу Јасеничком,
Селевац је имао највише пописаних домаћинстава – 449; Смедеревска Паланка – 398; Азања –
368; Кусадак – 351. домаћинство. По броју становника Селевац је на другом месту – 2857 иза
Кусатка – 3526, па долази Азања са 2516 “душа”. (подаци: Др. Бранко Перуничић – прво издање – Београд 1978. година).
Закључићемо, да се и према статистици Селевац нашао у свом окружењу, на врху. Из овог
села, из фамилије горепоменутог Милана Радојковића, је потекао обр-кнез Смедеревске нахије,
родоначелник Радојковића-Радојко, да би касније 1826. године његов син Сима Радојковић, по
указу Милоша Обреновића -“књаза сербскога”- дипломом под бројем 183, са његовим
печатом и потписом од 7. марта 1826. године у Хасан Пашиној Паланци, постављен за кнеза
“Кнежине” у Смедеревској нахији (документ је сачуван до данашњег дана). 1828. год.
његово звање је преименовано у капетан Јасеничког среза.

Сима Радојковић је био човек од великог поверења књаза Милоша, који га именује
главним својим повереником при изградњи селевачке цркве “брвнаре”, једне од неколицине из тог времена . Блиста и данас ова стара дама, обновљена, сачувавши свој првобитни изглед. Блиста у свој својој лепоти, не признајући године, окружена љубављу и бригом својих верника.

Много година касније праунук Симе Радојковића, Милан Радојковић, солунски борац,
угледни домаћин, мудар, вредан и поштован од својих Селевчана, одлази у рат у одбрану своје
земље, као и сви други. Пуних 6 година, од 1912. до 1918. (Први и Други балкански рат, па затим Први светски рат) он војује, оставивши породицу са шесторо мале деце и старим родитељима. Са собом води и коња, кога је и вратио. Вршио је дужност ордонанса пука и на коњу преносио пошту.
Пролазећи кроз топовску и пушчану паљбу, мимоилазећи гелере и куршуме, није био чак ни окрзнут.
Лакше је био рањен само његов коњ “Ацко”.
Када се рат завршио и живот у миру пошао својим током, Милан Радојковић је 1922. год.
изабран за посланика Демократске странке (која је касније мењала назив), Краљевине Срба,
Хрвата и Словенаца. На тој дужности он се сусреће са значајним људима тога времена, и ближе
упознаје чувеног политичара, доктора правних наука Војислава Д. Маринковића, који је од 1914. па све до 1932. године, био на разним министарским функцијама. Др. Маринковића и М.
Радојковића је зближила, између осталог, и љубав према коњарству.
Миланова љубав према коњима и уопште животињама, потиче још из детињства. Као
младић, са братом и вршњацима се такмичио у јахању и трци на ливадама поред реке Коњске, у
чему је био веома вешт.
У сусретима у Скупштини два љубитеља коњарства су често причали о заједничком хобију,
па је Милан обећао министру Маринковићу да ће му пронаћи доброг коња за трке. И нашао га је код фамилије Дачића у Луњевцу. Др. Маринковић је био веома задовољан, јер је као власник
учествовао на тркама и баш са њим побеђивао. Пожелео је да и он учини нешто за свога
пријатеља. Милан је дуго размишљао шта би могао најкорисније да уради за своје село, тачније, како би веома важно било да се недеља добије као пијачни дан. Био је сигуран у то да ће корист
бити многострука и веома значајна, ако буде икако могуће. Одлучио је.
На Миланову молбу, упућену потом, да село Селевац добије пијачни дан – недељу, уследио је позитиван одговор. Милан Радојковић је 25. Јуна 1922. год. уплатио 10.000 (десет хиљада) динара (признаница сачувана) на име проглашења села Селевац за варошицу среза Јасеничког, округа Смедеревског, са истим именом, по указу бр.18432. На тај начин Селевац добија пијачни дан- недељу и вашарске дане: Св. Илију (2 август) и Св. Јована (11 септембар).

Признаница

Милан Д. Радојковић ће остати запамћен код својих Селевчана као доброчинитељ, а такви
људи остају у сећањима и причама потомака заувек. Они остају да живе.


У спомен Радојку, Сими и Милану, поносни на овакве претке,
Миланови унуци,
професори Славка, Љуба и Миша

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *