Iz reporterske beležnice penzionisanog novinara Predraga Cvetkovića: MITROPOLIT NIKOLAJ  ŽIVEO U PALANCI  

Mitropolit Dabro-Bosanski, gospodin Nikolaj, čije je svetovno ime Nikolaj Mrđa, živeo je u Smederevskoj Palanci. Njegovo sećanje na te dane zapisao je u domu Dragoslava Senića,  protojereja stavrofora i namesnika Namesništva Jaseničkog, penzionisani novinar  RNO „Jasenica“ Predrag Cvetković. Prema reporterskoj beležnici  koju nam je stavio na uvid, to se desilo 26. maja 2002. godine, posle svete liturgije koju je mitropolit služio u crkvi Svetog Preobraženja Gospodnjeg. Tada je „u mikrofon“ govorio o  danima provedenim u Smederevskoj Palanci za vreme i posle Drugog svetskog rata.

Kazao je da je u grad na Jasenici došao 1941. godine iz Bačkog Petrovca. Roditeljski dom napustio je 10. decembra 1940. U novo stanište stigao je preko humanitarne organizacije „Privrednik“ koja je uspela da zbrine skoro 50.000 srpske dece. Miropolit Nikolaj nosio je broj 35.315.

-Ja sam ovde upućen na zanat – ispričao je mitropolit.- Međutim, rat me je omeo, pa me je „Privrednnik“ preporučio za gostioničara kod Đorđa Markovića, koji je imao restoraciju kod železničke stanice, gde mu je bila i kuća. Nemci su nas odatle isterali, pa smo prešli u nekadašnji hotel „Balkan“ kod čika Vanđela  i tu smo stanovali u podrumu, u jednoj sobi, i po hodnicima. Pored čika Đorđa i njegove supruge Sofije, njegovog posinka Taška Markovića,  s nama je bio i Taškov brat po ocu Kole Marković, koji je imao advokatsku kancelariju i bavio se sportom.

Mitropolit je u Smederevskoj Palanci ostao do 1946. godine. Ističe da je mnogo naučio od ljudi kod kojih je živeo, kao da je živeo kod svojih roditelja.

-Kad je buknuo rat, da se vratim na te godine, meni je čika Đorđe kazao: „Dete, tvoji roditelji znaju da si ti ovde, ostani kod nas pa kako bude nama tako će i tebi“ – živo se sećao reči svog dobrotvora mitropolit Nikolaj. – I tako je i bilo. Za vreme rata sam u Smederevskoj Palanci završio malu maturu. Sve vreme sam , pošto se ništa nije radilo, koristio za učenje, onako kako su baš želeli čika Đorđe i njegova supruga. Kad se rat završio pitao sam ih da idem u Bogosloviju i oni su se tome jako obradovali. Oni nisu imali decu, pa su mene jako voleli, a bili su čestiti i pobožni ljudi. Njih dvoje su palanačku crkvu snabdevali vinom i prosforom za pričest. A kada je  tetka Sofija umrla, čika Đorđe je  i dalje to radio.

Mitropolit Nikolaj je 1946. godine  prvo otišao  u rodno mesto da vidi roditelje. Na put je krenuo ubrzo pošto mu je u posetu bila došla majka, koja je jedino znala njegovu adresu i upoznala divne ljude: Sofiju i Đorđa.

-Uspeo sam da se upišem u Bogosloviju, čemu su se posebno obradovali tetka Sofija i čika Đorđe – stoji u beleškama Predraga Cvetkovića. – Često su govorili: „Bog je sam hteo, eto, da se za nas, koji nemamo dece, neko moli bogu. Svake godine se zato trudim da bar jedan put dođem na njihov grob. To dvoje ljudi su mi bili kao roditelji. Mnogo sam od njih naučio u životu… Ja sam se 1947. godine zamonašio i sad sam u 56-oj godini monaštva, ali oni su me, u stvari, pripremili za takav život da mogu da odgovorim onome za šta sam se opredelio.

U beležnici dalje stoji:

-Eto, opredelio sam se za monaštvo. Otišao sam u Beograd. Tamo su me poslali prota Mića, Zarija Varjačić i moji čika Đorđe i tetka Sofija. Mirtropolit Josif me je primio da radim u Partrijaršiji. Tu sam čak dobijao i stipendiju od 400 dinara mesečno. Prvi razred Bogoslovije završio sam sa vrlo dobrim uspehom. Spremao sam se za drugi razred i tad sam čuo da se otvara Bogoslovija u Prizrenu.  Ponovo sam, tamo, krenuo u prvi razred da bih Bogosloviju završio kao redovan. Kući nisam išao šest godina, pa sam najviše dolazio u Smederevsku Palanku i manastir Devič.

U Deviču je proveo godinu dana iskušeničkog života. Bio se zamonašio već u prvoj godini Bogoslovije. Šest godina je tajno proveo u monaštvu.

-Niko to nije znao – ispričao je mitropolit Nikolaj novinaru Predragu Cvetkoviću. – Posle se to tek obelodanilo. Mene je Sinod školovao do četvrte godine. I kad su mi ukinuli stipendiju, da nije bilo vladike Vladimira, koji mi je dao 4.400 dinara, ne bih mogao da završim Bogosloviju. Upisao sam i Bogoslovski fakultet u Beogradu. Teološki fakultet sam završio sa odličnim uspehom. Hteo sam na postdiplomske studije u Grčkoj, ali mi ondašnja vlast nije dala pasoš.

Postavljen je za suplenta u Bogosloviji gde je proveo šest godina. Tu je položio profesorski ispit, pa ga je Sinod poslao da obnovi najstarije regularne škole u srpskom narodu i srpskoj crkvi Bogoslovije u Krki.

-Ja sam to uspeo i ta Bogoslovija je do sada dala skoro700 sveštenika i blizu 60 monaha. Čitava trećina Sabora SPC je iz te škole. I hvala Bogu da je sve tako.

Godine 1973. je izabran za episkopa Australijsko-Novozelandskog i tako je stigao u najdalju crkvenu jedinicu SPC, gde je trebalo potpuno organizovati crkvu,  njena tela i organe. Osnovao je prvi naš manastir na Zelandu. Tamo je proveo pet godina i prvi je episkop SPC, koji je otišao u Južnu Afriku, gde je osveštao temelje prve naše crkve, proveo neko vreme tamo i opet se vratio u Beograd. Ubrzo je postavljen za vladiku Dalmatinskog sa sedištem u Šibeniku, gde je proveo 14,5 godina.

-Za tih 14,5 godina u Šibeniku, da ne pominjem Australiju i Južnu Afriku, 77 obnovljenih ili sagrađenih  novih objekata zaživelo je u Dalmatinskoj aparhiji, a 78 je bila crkva u Golubici, čije smo temelje osveštali i podigli do kupole – izneo je u razgovoru s Predragom Cvetkovićem ovaj crkveni velikodostojnik. U ovom ratu, srušile su je ustaše i sada je više nema. Gotovo dve godine su me ubeđivali da pređem u Dabro-Bosansku  mitropoliju da bi se otvorila duhovna akademija, jer je ravno pre 21 godinu Sabor doneo odluku da se ta akademija otvori u Sarajevu. Nešto se mnogo  odugovlačilo. Mnogo je, međutim, pomogla opština Srbinje. Sada mi tamo imamo dve škole sa 450 studenata. Odatle već imamo sedam diplomiranih i osam zamonašenih studenata. Ja vodim i jednu i drugu školu, tri puta sam biran za rektora Bogoslovije. Vodio sam i Monašku školu u manastiru Ostrog. Posle toga sam imao i parohiju i pomagao vladičenje gde god je trebalo.

Mitropolit se sećanjem ponovo vraća u dane kad je živeo u Smederevskoj Palanci:

-Ali, da znate, Palanka i Palančani su mi dali mnogo. Isto onako kao što mi je mnogo dao narod Dalmacije. Pomagali su mi Voja Pantić trgovac, pa pekari, brojni Jermeni. Sve su to prekrasni ljudi bili. Pokojni čika Vasa Čamba, pa pokojni Koja. Nije bilo dana da nismo išli jedni kod drugih. Živeli smo kao porodica. Sećam se čika Zarije Varjačića, čika Paje, Mićka šnajdera. To su zaista bili divni ljudi. A ne govorim o sveštenicima: proti Milanu i proti Mići. Sve su to divne uspomene na Palanku, ali i neka sela. Često sam išao u Golobok i dane provodio u porodici Savić. Išao sam i u Vodice, Azanju i druga sela, pa u manastir Koporin, gde sam se prvi put sreo sa monasima. Ja sam 1953. godine neko vreme proveo u Koporinu kad je iguman bio  jeromonah Kirilo, koji je bio profesor Prizrenske bogoslovije, gde je predavao Sveto pismo…

Priredio: D. Janojlić