Из репортерске бележнице пензионисаног новинара Предрага Цветковића: МИТРОПОЛИТ НИКОЛАЈ  ЖИВЕО У ПАЛАНЦИ  

Митрополит Дабро-Босански, господин Николај, чије је световно име Николај Мрђа, живео је у Смедеревској Паланци. Његово сећање на те дане записао је у дому Драгослава Сенића,  протојереја ставрофора и намесника Намесништва Јасеничког, пензионисани новинар  РНО „Јасеница“ Предраг Цветковић. Према репортерској бележници  коју нам је ставио на увид, то се десило 26. маја 2002. године, после свете литургије коју је митрополит служио у цркви Светог Преображења Господњег. Тада је „у микрофон“ говорио о  данима проведеним у Смедеревској Паланци за време и после Другог светског рата.

Казао је да је у град на Јасеници дошао 1941. године из Бачког Петровца. Родитељски дом напустио је 10. децембра 1940. У ново станиште стигао је преко хуманитарне организације „Привредник“ која је успела да збрине скоро 50.000 српске деце. Мирополит Николај носио је број 35.315.

-Ја сам овде упућен на занат – испричао је митрополит.- Међутим, рат ме је омео, па ме је „Привреднник“ препоручио за гостионичара код Ђорђа Марковића, који је имао ресторацију код железничке станице, где му је била и кућа. Немци су нас одатле истерали, па смо прешли у некадашњи хотел „Балкан“ код чика Ванђела  и ту смо становали у подруму, у једној соби, и по ходницима. Поред чика Ђорђа и његове супруге Софије, његовог посинка Ташка Марковића,  с нама је био и Ташков брат по оцу Коле Марковић, који је имао адвокатску канцеларију и бавио се спортом.

Митрополит је у Смедеревској Паланци остао до 1946. године. Истиче да је много научио од људи код којих је живео, као да је живео код својих родитеља.

-Кад је букнуо рат, да се вратим на те године, мени је чика Ђорђе казао: „Дете, твоји родитељи знају да си ти овде, остани код нас па како буде нама тако ће и теби“ – живо се сећао речи свог добротвора митрополит Николај. – И тако је и било. За време рата сам у Смедеревској Паланци завршио малу матуру. Све време сам , пошто се ништа није радило, користио за учење, онако како су баш желели чика Ђорђе и његова супруга. Кад се рат завршио питао сам их да идем у Богословију и они су се томе јако обрадовали. Они нису имали децу, па су мене јако волели, а били су честити и побожни људи. Њих двоје су паланачку цркву снабдевали вином и просфором за причест. А када је  тетка Софија умрла, чика Ђорђе је  и даље то радио.

Митрополит Николај је 1946. године  прво отишао  у родно место да види родитеље. На пут је кренуо убрзо пошто му је у посету била дошла мајка, која је једино знала његову адресу и упознала дивне људе: Софију и Ђорђа.

-Успео сам да се упишем у Богословију, чему су се посебно обрадовали тетка Софија и чика Ђорђе – стоји у белешкама Предрага Цветковића. – Често су говорили: „Бог је сам хтео, ето, да се за нас, који немамо деце, неко моли богу. Сваке године се зато трудим да бар један пут дођем на њихов гроб. То двоје људи су ми били као родитељи. Много сам од њих научио у животу… Ја сам се 1947. године замонашио и сад сам у 56-ој години монаштва, али они су ме, у ствари, припремили за такав живот да могу да одговорим ономе за шта сам се определио.

У бележници даље стоји:

-Ето, определио сам се за монаштво. Отишао сам у Београд. Тамо су ме послали прота Мића, Зарија Варјачић и моји чика Ђорђе и тетка Софија. Миртрополит Јосиф ме је примио да радим у Партријаршији. Ту сам чак добијао и стипендију од 400 динара месечно. Први разред Богословије завршио сам са врло добрим успехом. Спремао сам се за други разред и тад сам чуо да се отвара Богословија у Призрену.  Поново сам, тамо, кренуо у први разред да бих Богословију завршио као редован. Кући нисам ишао шест година, па сам највише долазио у Смедеревску Паланку и манастир Девич.

У Девичу је провео годину дана искушеничког живота. Био се замонашио већ у првој години Богословије. Шест година је тајно провео у монаштву.

-Нико то није знао – испричао је митрополит Николај новинару Предрагу Цветковићу. – После се то тек обелоданило. Мене је Синод школовао до четврте године. И кад су ми укинули стипендију, да није било владике Владимира, који ми је дао 4.400 динара, не бих могао да завршим Богословију. Уписао сам и Богословски факултет у Београду. Теолошки факултет сам завршио са одличним успехом. Хтео сам на постдипломске студије у Грчкој, али ми ондашња власт није дала пасош.

Постављен је за суплента у Богословији где је провео шест година. Ту је положио професорски испит, па га је Синод послао да обнови најстарије регуларне школе у српском народу и српској цркви Богословије у Крки.

-Ја сам то успео и та Богословија је до сада дала скоро700 свештеника и близу 60 монаха. Читава трећина Сабора СПЦ је из те школе. И хвала Богу да је све тако.

Године 1973. је изабран за епископа Аустралијско-Новозеландског и тако је стигао у најдаљу црквену јединицу СПЦ, где је требало потпуно организовати цркву,  њена тела и органе. Основао је први наш манастир на Зеланду. Тамо је провео пет година и први је епископ СПЦ, који је отишао у Јужну Африку, где је освештао темеље прве наше цркве, провео неко време тамо и опет се вратио у Београд. Убрзо је постављен за владику Далматинског са седиштем у Шибенику, где је провео 14,5 година.

-За тих 14,5 година у Шибенику, да не помињем Аустралију и Јужну Африку, 77 обновљених или саграђених  нових објеката заживело је у Далматинској апархији, а 78 је била црква у Голубици, чије смо темеље освештали и подигли до куполе – изнео је у разговору с Предрагом Цветковићем овај црквени великодостојник. У овом рату, срушиле су је усташе и сада је више нема. Готово две године су ме убеђивали да пређем у Дабро-Босанску  митрополију да би се отворила духовна академија, јер је равно пре 21 годину Сабор донео одлуку да се та академија отвори у Сарајеву. Нешто се много  одуговлачило. Много је, међутим, помогла општина Србиње. Сада ми тамо имамо две школе са 450 студената. Одатле већ имамо седам дипломираних и осам замонашених студената. Ја водим и једну и другу школу, три пута сам биран за ректора Богословије. Водио сам и Монашку школу у манастиру Острог. После тога сам имао и парохију и помагао владичење где год је требало.

Митрополит се сећањем поново враћа у дане кад је живео у Смедеревској Паланци:

-Али, да знате, Паланка и Паланчани су ми дали много. Исто онако као што ми је много дао народ Далмације. Помагали су ми Воја Пантић трговац, па пекари, бројни Јермени. Све су то прекрасни људи били. Покојни чика Васа Чамба, па покојни Која. Није било дана да нисмо ишли једни код других. Живели смо као породица. Сећам се чика Зарије Варјачића, чика Паје, Мићка шнајдера. То су заиста били дивни људи. А не говорим о свештеницима: проти Милану и проти Мићи. Све су то дивне успомене на Паланку, али и нека села. Често сам ишао у Голобок и дане проводио у породици Савић. Ишао сам и у Водице, Азању и друга села, па у манастир Копорин, где сам се први пут срео са монасима. Ја сам 1953. године неко време провео у Копорину кад је игуман био  јеромонах Кирило, који је био професор Призренске богословије, где је предавао Свето писмо…

Приредио: Д. Јанојлић