Milutin Mića Stevanović pčelari od „malih nogu“: NJENO VELIČANSTVO PČELA

-Raspolaže sa 250 košnica na lokacijama u Dobrom i Vlaškom Dolu

Milutin Mića Stevanović, penzioner iz Smederevske Palanke, spada među veće pčelare u Donjoj Jasenici. Pčelinja društva gaji na dve lokacije: u rodnom Vlaškom Dolu i Dobrom Dolu. On je i prvi pčelar u porodici, a počeo je još kao mladić po ugledu na komšiju Boška Milosavljevića. On je imao četrdesetak košnica i kod njega je često obitavao, naročito kad je vrcao med. Prvu košnicu sa pčelama kupio je od Azanjca Tike Marinkovića kad mu je bilo 20 godina. Na samom početku pčelarenja zainteresovao se za stručnu literaturu iz te oblasti. Kad je počeo da je iščitava bio je službenik Opštine Azanja, a intenzivnije od prelaska na rad u Smederevsku Palanku 1966. godine. Tu je sreo neke pčelare sa iskustvom, među kojima je bio i Mile Mihajlović.

-Početkom sedamdesetih godina prošlog veka profesor Siniša Maričić, doajen pčelarenja u kraju, Tika Jovanović i Husein Šehović, obrazovali su Društvo pčelara u Smederevskoj Palanci.- Od Maričića sam naročito mnogo toga naučio o pčelama i pčelarenju. U to vreme pratio sam stručnu literaturu i često odlazio u Beograd, gde su se vikkendom održava predavanja o plelarstvu. Bio sam posetilac  i Poljoprivrednog fakulteta, gde je katedru držao profesor Mića Mladenović. Prilično toga sam naučio koristeći iskustva velikih pčelara. Sve što sam smatrao da bi bilo korisno, primenjivao sam u svom pčelinjaku. Na početku nisam bio toliko materijalno jak, imao sam dve kćeri na studijama, a kad su one završile školovanje, sve potencijale usmerio sam ka pčelarstvu. Tako sam došao do pčelinjaka od blizu 300 košnica. Taj kapacitet sam održavao više godina, a u poslednje vreme, nešto zbog godina života i nekih drugih razloga, počeo sam da smanjujem broj pčelinjih društava. Trenutno imam skoro 250 košnica.

Stevanović je mnogo učinio na popularisanju pčelarstva u Vlaškom Dolu i okolini. Napominje da je „proizveo“ priličan broj vrsnih pčelara. Spominje Iliju Nikodijevića, koji je imao priličan broj košnica, zapčelario je Slavka Matejića koji sada ima preko sto košnica, a među perspektivne i vredne spadaju  Svetomir Marković, Bojan Batinić i dr.

-Retko koji dan  da prođe a da ne dođe po neko da pita za savet – napominje Stevanović. – Godinama pratim stručnu literaturu i uglavnom svoje znanje i iskustvo volim da podelim s drugima. Kod nas, u Vlaškom Dolu, sada ima blizu hiljadu košnica. Za to, čini mi se, ima u dobroj meri i moje zasluge. Nemam mnogo vremena i zato ne mogu da idem od pčelinjaka do pčelinjaka, ali svako ko ima potrebu da nešto pita i samnom se posavetuje, može da dođe u moj pčelinjak.  Ja sam među košnicama skoro svakog dana. Onog trenutka kad uđem u pčelinjak zaboravljam sve probleme. Tu čovek mora biti maksimalno skoncentrisan na ono što radi. Pčele osete kad kod čoveka nešto nije u redu. U tom slučaju one se uznemire i napadaju. Zbog toga u pčelinjaku radim s maksimalnom koncentracijom i komotno mogu da poslujem oko otvorene košnice, a da me ni jedna ne ubode.

Naš sagovornik sa zadovoljstvom iznosi da veliki značaj pridaje druženju s kolegama pčelarima. Gotovo da i nema ozbiljnijeg pčelara u Srbiji koga ne poznaje. Pčelarskom  legendom smatra Božu Petrovića iz Društva pčelara „Beograd“.  Prijateljuje sa najvećim svljiškim pčelarom, koji raspolaže sa 1.500 košnica. Član je  Udruženja pčelara „Jasenica“ u Smederevskoj Palanci i Društva pčelara „Beograd“, počasni član je i Saveza pčelarskih organizacija Srbije i Pčelarskog udruženja Čačka, doživotni član Predsedništva Društva pčelara „Jasenica“…

Iznosi da je bilo godina kad je imao mnogo meda, ali cene nisu bile adekvatne. Podvlači da se neće skoro ponoviti 2015. godina. Nije bilo mnogo meda, ali je cena  bila iznad svih očekivanja – 3,5 evra po kilogramu! Bilo je dosta otkupljivača, među kojima se isticao „Medino“ iz Krnjeva. Ove godine, koja je za pčelare nezapamćeno loša, proizveo je preko dve tone meda.

– Da zlo bude veće, cena nikakva! – vajka se. – Gotovo da niko i ne pita. Nešto se čudno dešava, ni sam ne znam šta. Izvoznici se žale da ne mogu da plasiraju zalihe. A med može da stoji godinama, samo što, kažu, gubi neka svoja svojstva. Bilo je sezona kad sam imao i preko osam, devet tona meda. Na tržištu meda danas ima svega, pa i veštaka. Na pijacana tegla meda može se danas kupiti i za 400 dinara, ali ja ne shvatam kako neko, ako mu je med pravi, ima računa da ga daje po toj ceni. Moj med ide na analizu kod velikih otkupljivača. Nekada, kada sam bio mlađi i u punoj snazi, praktikovao sam voćnu pašu kod nas, kad precveta jabuka, išao sam na uljanu repicu u Banat i dobijao u proseku 20 kg meda po košnici. Posle repice, dolazi bagremova paša, a  posle nje selio sam pčele „na drugi“ bagrem na Rudniku. Nosio sam svoje pčele nekada i na Petrovu goru (Hrvatska) na pitomi kesten. Nakon toga vraćao sam se „kući“ da uhvatim i nešto malo suncokreta, toliko da ima za pčelinju zimnicu. Na Petrovoj gori, na primer, med sam vrcao na licu mesta i prodavao ljubljanskom „Medeksu“.

Stevanović planira da pčelari dokle god bude mogao. Napominje da će morati postepeno da smanjuje pčelinja društva. Godine, a sad mu je osamdeset druga, veli, čine svoje. Kaže da je rad sa 250 društava suviše naporan.

-Problem je i što slabije vidim, pa ne mogu da vozim noću – predočava. – Kad treba da selim  košnice, a to se radi mahom noću,  moram da angažujem vozača.

Za veliki doprinos razvoju pčelarstva dobio je više društvenih priznanja.

D. Janojlić