О једном споменику и једном признању – 16 година после: ПОЧАСНИ ГРАЂАНИН СЕЛА  

Професор Иван Васиљевић проглашен је 1998. године за почасног грађанина Башина. Тиме му је одато признање за заслуге које је имао у подизању споменика генералу и академику Живку Павловићу. Можда се једна племенита замисао не би ни остварила да се баш он није нашао „на челу колоне“. Велики подухват  је био трен одважности, упорности и интелектуалне домишљатости овог  локал-патриоте, који је храбро за реализацију вредног  наума одабрао зачудну појаву  вајара Славомира Милетића, пореклом  из Бошњана.

Умна гипкост професора физике и бујна емотивност скулпора, али и бајковита оностраност Сораба Милића од Мачве, учинили су да се велики војник и војсковођа Живко Павловић врати у свој завичај, где му је пре 16 година откривен три метра висок споменик. Одушевљен самом идејом да се овом елитном официру Српске војске, великом стратегу и архитекти најславнијих победа у Првом светском рату подигне споменик у родном  селу, и сам се на томе ангажовао.

Професор Васиљевић, као и они који су с њим  на овоме  сарађивали,  свакако је инспирацију налазио и у речима, такође, знамените личности нашег краја Пере Тодоровића „да је наша Србија у свему особита земља и другчија од других“. И велики уметник Милић од Мачве је свакако  то имао на уму кад се лично заузео да се у Башину, уз споменик, подигне спомен- кућа са музејском поставком и то по његовом  цртежу, урађеном приликом једног боравка у Башину. Тада је понудио  факсимиле упитника и портрете највиђенијих војвода који су, уз генерала Живка Павловића, допринели славној победи у сва три рата које је Краљевина Србија водила у другој деценији XX века.

И сам  вајар Славомир Милетић, аутор до тада преко 350  скулптура импозантних размера, у једном  интервјуу домаћим медијима захвалио се професору Васиљевићу на указаном поверењу да баш он ради на споменику генералу и академику Живку Павловићу. Заслужује да цитирамо макар једну његову реченицу: „Кад сам у новинама прочитао да ће се градити тај споменик, казао сам себи – ово, Славомире, мораш ти да урадиш!“

А урађено је много тога што је био дуг завичаја према славном генералу, који је у најтежим ратним околностима био десна рука војводе Радомира Путника. Обновљена је спомен-плоча на чесми која је 1931. године подигнута као заједнички споменик генераловим саборцима из Башина, изгинулим за слободу српског народа. Име овог великог војника понела је касарна у Смедеревској Паланци, а откривена му је и спомен-плоча на библиотеци „Милутин Срећковић“ у Смедеревској Паланци. Недавно је о њему одржан и научни скуп и објављен зборник радова.

Уложено је много труда да се све те идеје доведу до  краја. И чини се да се завичај одужио генералу Живку Павловићу. И јесте, али то није довољно. Генерал (читај: његов споменик) данас самује међу тополама родног Башина. А да би се на његов споменик ставио макар цвет, треба савладати нешто попут албанских беспутица у време великог рата. Трава је нарасла до појаса, а спомен чесма препуштена зубу времена. Шта би на све то казао умни генерал кад би његове бронзане очи могле ту „слику“ да виде.

Питамо се: ко сада треба „да јаше на челу колоне?“ Одговор  је једноставан и јасан – сигурно неко из његовог села. Јер, споменик је мештанима Башина остављен у аманет.

Д. Јанојлић

 

УБИШЕ ЖИВКА!

 

Посао на скулптури је био довршен, али је Милетић стално нешто дорађивао. Ближио се дан откривања споменика и више се није могло чекати. Ливац је дошао у импровизовани Милетићев атеље да припреми споменик за изливање у бронзи. Однекуд је бануо уметник и кад је угледао да је скулптура „исечена“ на делове, излетео је на друм и почео да запомаже: „Убише Живка! Убише Живка!“

Баш тада је завршавана црква у селу. Мајстори су били прешли преко пута код Милоја Грујића Толче да ручају, а у цркви је остао само њихов колега који се звао исто као и генерал – Живко да доврши започети посао. Чувши оно „убише Живка, убише Живка“ прекинули су ручак, излетели напоље и потрчали ка цркви. Кад су ушли унутра, њихов колега је мирно радио свој посао.

 

МИЛЕТИЋЕВ ПЕРФОРМАНС

 

Приликом откривања споменика, његов аутор вајар Славомир је извео свој перформанс. Све време док су трајали говори званичника, преседео је у у „лади“ покривен преко главе војничким ћебетом. Молили су га да изађе, али није хтео. Говорио је: „Нећу док не откријете Живка“. Генералова бронзана фигура била обмотана државном заставом. Тек кад је потпредседник Владе СРЈ др Владан Кутлешић открио споменик славном генералу, вајар Милетић се придружио званицама. Падала је киша, а он је у ставу „мирно“ стајао пред својим делом. За ову прилику није био у свечаном оделу. На себи је имао војнички шињел, а шајкачу на глави.

 

ПИСАЦ УЏБЕНИКА ИЗ ФИЗИКЕ

 

Иван Васиљевић је предавао физику у Школи „Жикица Дамњановић“ и Гимназији. Био је и директор Гимназије. Аутор или коаутор је више уџбенка из физике за средњошколце. „Научна књига“ из Београда и Завод за издавање уџбеника из Новог Сада објавили су 1990. године „Експерименталну физику за трећи разред“, коју је  написао у коауторству са Иваном Аничиним. То је био нов допринос физици као савременој науци, а ученици и наставници  добили су вредно штиво, подупрто примерима из експерименталне физике, утемељеним  на принципима строге научности.