ПАЛАНАЧКЕ НОВИНЕ

Први број изашао је 8. децембра 2006. године. Директор и уредник Дејан Црномарковић.

ДруштвоКултура

Паланачки Народни музеј у Дому Војске Србије у Београду: „МАЧ И ПЕРО – ЖИВКО ПАВЛОВИЋ, АКАДЕМИК И ГЕНЕРАЛ“

2 (1)– Имамо велику част и задовољство да у годинама када се обележава стогодишњица Првог светског рата на један симболичан начин захвалимо и одужимо се човеку који се уписао не само у златне странице историје Доњејасеничког краја, него и у историју српске војске и Српске академије наука – рекао на отварању изложбе Стеван Мартиновић

 

У Малој  галерији Дома Војске Србије у Београду отворена је изложба „Мач и перо – Живко Павловић, академик и генерал“, Народног музеја из Смедеревске Паланке.

За разлику од других високих војних личности Великог рата, генерал Живко Павловић није био уважаван као један од најзначајнијих стратега датадашње српске војске, под чијом командом је организовано не само повлачење, него и сталан отпор непријатељу, пребацивање оружја и муниције све до обала Грчке. Обављајући после рата послове који су били далеко испод његових способности и заслуга, генерал Павловић је све више постајао војни теоретичар, који ће бити изабран за академика пре свега захваљујући својим анализама славних битака Балканских ратова и Првог светског рата. О овој друштвеној (политичкој) неправди према Живку Павловићу, говорио је, отварајући изложбу у Малој галерији Дома Војске у Београду, професор др Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије.

2 (2)– Павловић се надао да ће једнога дана историја све да стави на своје место. На жалост, он то није доживео. Као многи други, и данас и онда, друштво у коме је живео, друштво за које је све дао – или барем они који су у име друштва били дужни да то ураде – није препознало његову историјску улогу, и није се одужило на прави начин том војнику и човеку – рекао је Бјелајац приликом отварања изложбе.

Професор Бјелајац је подсетио да је Живко Павловић био десна рука војводи Радомиру Путнику, посебно за време ратних операција 1915. године, када је на себе преузео део дужности оболелог начелника Генералштаба српске војске. Међутим, после 1916. Живко Павловић је, као и целокупна Путникова врховна команда, деградиран. Тако Павловић најпре обавља функцију дивизијског команданта, а након тога бива послат на релативно неважно место војног аташеа у Атини. После рата, уместо на највишим дужностима, Живко Павловић је најпре био први начелник Војне академије, а затим је, уместо да буде начелник Генералштаба, два пута именован за помоћника команданта Армијске области, што га је нагнало да поднесе оставку, повуче се у пензију, и војнички мач замени пером, пишући опсежне војне анализе, које се и данас изучавају на војним академијама. Међутим, истакао је Бјелајац, упркос овој политичкој неправди, научна заједница је, препознајући у Павловићу и врхунског војног теоретичара, у извесном смислу исправила велику неправду која му је нанета, па је Живко Павловић већ 1921. године изабран за члана Краљевске академије наука.

3Посетиоце свечаног отварања изложбе „Мач и перо“, поздравио је Стеван Мартиновић, директор Народног музеја у Смедеревској Паланци, установе која је у сарадњи са Историјским архивом из нашег града поставила ову значајну изложбу у Дому Војске.

– Имамо велику част и задовољство да у годинама када се обележава стогодишњица Првог светског рата на један симболичан начин захвалимо и одужимо се човеку који се уписао не само у златне странице историје Доњејасеничког краја, него и у историју српске војске и Српске академије наука – рекао је Мартиновић – и захвалио домаћинима, а посебно потпуковнику Зорану Крупежу, потпуковнику Биљани Пашић и госпођи Весни Вујић на помоћи у реализацији ове изложбе.

У име домаћина, посетиоце је поздравио начелник Медија центра „Одбрана“, потпуковник Зоран Крупеж.

Отварањем изложбе у Београду, чији је аутор и кустос Петар Декић, отпочела је сарадња Дома Војске Србије и Народног музеја у Смедеревској Паланци, која се наставља већ 16. октобра, великом поставком „Поетика и судбина 20. века“, коју приређује Дом Војске, у згради паланачког Музеја.

 

В. Ђ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *