Пола века од оснивања Народног музеја у Смедеревској Паланци: БИТНА ТАЧКА ИДЕНТИТЕТА
-Музеј је медиј који град преображава и који тај идентитет чини живим – истакао је у поздравној речи директор Стеван Мартиновић
Отварањем изложбе „Чувари ватре“ и пригодним говорима обележено је 50 година од оснивања Народног музеја у Смедеревској Паланци. Захваљујући онима који су дошли да својим присуством увеличају ову свечаност, директор Стеван Мартиновић је подсетио на речи једног великог латиномеричког писца који на питање шта сматра највећим проблемом Јужне Америке, он није говорио ни о економским и социјалним проблемима нити о расним поделама, већ је подвукао да је највећи проблем питање идентитета. То питање у овом веку, тиче се свих, и не само људи и народа, већ и регија, градова па и самих појединаца.
-То је вечито питање: ко сам ја? – додао је Мартиновић.- У тражењу одговора на то питање, некако се увек враћамо у назад, у неку прошлост. Постоји још једна друга вертикала тражења одговора на питање: ко сам ја, а то је – ја сам оно у шта верујем. Тако се питање сећања може односити на прошлост, али и на будућност, као и питање идентитета. Музеји нису институције, које праве неку генезу прошлости, поентирајући неке битне тачке у прошлости, већ би то требало да буду и институције које припремају одређену локалну заједницу и народ за неке будуће догађаје. У ово време транзиције, такође верујемо да су музеји ти који треба да нам дају одговоре на питање: ко смо били, ко смо данас и шта ћемо и какви ћемо бити сутра.
Мартиновић је подсетио да је Народни музеј у Смедеревској Паланци, уз још по коју установу културе и споменик културе, једна од најбитнијих тачака идентитета Смедеревске Паланке. И не само то. Музеј је,такође, медиј који град преображава, који тај идентитет чини живим и то је оно што је веома важно кад је реч о тој установи културе. Директор је изразио наду да ће сви, које је окупио јубилеј музеја, у његову историју закорачити са једним новим искуством и мудрошћу добијену од људи који су га градили, те да ће временом јачати финансијска, морална и свака друга подршка као институцији од изузетног значаја.
У наставку свечаности уручене су захвалнице заслужним појединцима: сликару Моми Антоновићу, историчару уметности Душану Миловановићу и функционеру Општинског одбора СПС Славољубу Ђурићу, који се бираним речима захвалио колективу Народног музеја и дародавцима, изразивши наду да ће и фирме, које располажу сликарским делима, учинити леп гест и поклонити их овој институцији.
Присутнима се обратио и аутор изложбе, кустос Петар Декић:
-Изузетна је част стајати пред вама у тренутку када наш музеј обележава 50 година постојања, а иза нас су генерације оних који су га стварали. То су ти чувари ватре о којима говорим ових дана, а потичу од једне личности Радована Милошевића. Он је усмеравао овај музеј и одређивао правце његовог деловања. После њега дошли су и други да развијају овај музеј. Пре свих то је била Загорка Мијатовић, која је и градила историјско-уметничку збирку, потом Војислав Новаковић, човек који је био жива граница за оно о чему вечерас причамо, а то је управо граница између музеја и јавности, између публике и новинара, јавности и свих нас. Ту је и Милован Михајловић, вишегодишњи директор, и наш драги колега, који је вечерас с нама, Ратко Катунар, који је 40 година уложио у сређивање нашег наследства. То су ти чувари ватре из Куће. На нама који смо данас ту је да наставимо њиховим смером и да учинимо коликогод је могуће да то унапредимо. Међу нама су и други чувари ватре, а то сте управо ви и ова изложба је посвећена најпре вама, јер музеј постоји само због своје публике.
„Чувари ватре“ отворио је проф. др Драган Булатовић, рекавши да је тиме врло почаствова уз нагласак да је јубилеј врло велики.
– Папирни музеј је срећно изабрана слика нашег доживљаја те озбиљне институције, која увек воња на старост – казао је проф. др Булатовић.- Кад пратимо нагласак аутора овог подсећања на овој изложби, да музеја и нема без публике, онда морамо рећи да је и оправдано његово заносно музејско уживљавање записа по ентузијазму, не само стваралаца, него и корисника музеја који сигурно не би живео да није било публике. Аутор Петар Декић је потврду ове тврдње налазио не у статистикама, већ у медију који је у најбољем духу Маклуанског глобалног села, показивао како се музеј огледа у свакодневном животу. На овој изложби се сликовито успоставља истинитост савремене узречице „ако нешто није било на фејсу, није се ни догодило.“ Колега Декић своју историографску анализу полувековног учешћа музеја у свакодневном животу Смедеревске Паланке усмерава на штампане медије, фотографије, потенцирајући информативну крхкост ефемерних вести, али и алудирајући на читалачку склоност ка учитавању, замишљању, улепшавању или загрђивању стварности, која се посредством новина призива.
Велики јубилеј, без сумње, обележен је на начин какав и доликује полувековном развоју и трајању.
Д. Јанојлић