ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Друштво

Прилог за Завичајну историјску читанку – армијски генерал Ђурђе Лазић: ПЛЕМИЋ ИЗ СЕЛЕВЦА

Scan-151228-0001-Овај високи официр био је личност племенитих особина, вредан војни стручњак и свестрано образован интелектуалац

 

Доња Јасеница у минулом веку дала је неколико генерала, међу њима и Ђурђа Лазића из Селевца о коме се, на жалост, у родном селу па и у ширем завичају, мало зна. Аутор овог текста неће се бавити разлозима, јер то може бити посебна тема у долазећем времену, али ће покушати да изнесе оно најбитније што је везано за овог високог официра, дивизијског и армијског генерала и почасног председника Друштва „Кнегиња Зорка“ у Београду.

Животописом дипл. инж. и генерала Ђурђа Лазића бавила се његова унука, дипломирани економиста Олга Јуришин. Податке до којих је дошла била је наменила објављивању (нисмо  утврдили где), али се поуздано зна да је  текст 6. јуна 2004. године предала братаници Миланки Лани Вукасовић. Уз биографију, породично стабло, каријеру и списак одликовања, некоме (?) је предата и Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије, копија венчаног листа Ђурђа Лазића, француска Легија части, енглески орден Светог Ђорђа и Михајла са лентом, краљевски Орден белог орла са мачевима, краљевски Орден белог орла   трећег реда, Орден Светог Саве, краљевски Орден Југословенске круне првог реда и извод из књиге о сахрани њ. в. Краља Александра Карађорђевића.

Ђурђе Лазић је рођен у Селевцу 13. априла 1873. године. Његов отац звао се Милија, а мајка Петра. У браку су добили три сина: Животу, Ђурђа и Живка и кћерку Кату, удату Милојевић. Милија Лазић био је богат и угледан домаћин, уз то вишегодишњи народни посланик у Скупштини Србије и председник општине Селевац све до 1904. године. Према запису његове праунуке Олге Јуришин, био је поштован, правичан и строг како према породици тако и према мештанима Селевца. Желео је добро и својој породици и Селевчанима, да сви напредују и да се по могућству из сваке куће по један члан домаћинства школује. Учинио је доста за развој Селевца, поред осталог поклонио је земљиште за изградњу школе и цркве, али и за формирање гробља.

Његов најстарији и најмлађи син, Живота и Живко, остали су на породичном имању, док је Ђурђе послат на школовање. Ови који су остали на очевини били су веома поштовани и добри домаћини. Ђурђе се, по завршетку школовања, одрекао наследства у корист браће Животе и Живка. Иначе, основну школу је завршио у Селевцу, гимназију у Београду, где и Војну академију (1892. – 95.) као први у рангу. И Вишу школу Војне академије ( 1897.-99.) окончао је као први у рангу. У Бриселу је завршио Технички факултет.

По тадашњем војном закону, који је важио у време владавине Милана и Александра  Обреновића, први и други по рангу по завршетку Више школе Војне академије, слати  су на студије у иностранству и то о државном трошку. Услов за одлазак на студије у иностранству био је да кандидат није ожењен.

Међутим, Ђурђе Лазић је у то време био верен са Лепосавом Грујић. Желео је да с њом заснује брачну заједницу па је зато тражио пријем код краља Милана Обреновића. Залагао се, да уместо њега, на студије упуте неког другог кандидата. Али, у његовом случају учињен је преседан кад му је краљ Милан одобрио женидбу и свог сина Александра одредио да му буде кум на венчању и крсти децу. Ђурђе и Лепосава склопили су брак 29. септембра 1900. године, а краљ је одобрио да за време студија с њим у Бриселу буде и његова жена Лепосава.

Већ следеће године добили су сина који је понео име Александар. Краљ Александар Обреновић крстио је 1903. и Ђурђеву и Лепосавину кћерку Драгицу. Овај брачни пар имао је још двоје деце, Надежду и Витомира. Њихов кум, пошто су краљ Александар и краљица Драга убијени 1903. године, био је пуковник Ђорђе Шпаргаљ.

Ђурђе Лазић је инжењерско-техничке студије завршио крајем 1903. године када је и добио службу у Инжењерско-техничком  одељењу Министарства војног. У чин бригадног генерала унапређен је 21. 10. 1923. , у чин дивизијског генерала 28. 6. 1927. , а у чин армијског генерала 1934. године.

Учесник је Балканских и Првог светског рата. У Великом рату био је командант Инжењерије 3. српске армије и начелник  Инжењеријског одељења Врховне команде. Са српском војском прешао је Албанију. Све до почетка Солунске офанзиве борио се у савезничкој француској војсци као пуковник српске војске у инжењерији Савезничке команде. Од почетка офанзиве па до краја Првог светског рата био је поново командант Инжењерије 3. српске армије и начелник Инжењеријског одељења Врховне команде.

По завршетку ратова од 1920. до 1921. године налазио се на месту начелника Инжењеријског одељења Министарства војске. Још од 1909. године, са прекидима, био је хонорарни наставник у Војној академији, а у периоду од 1921. до 1923.  редовни професор Војне академије, где је држао предавања из предмета Стална и пољска фортификација. Издато је више његових књига из војне струке.

Генерал Ђурђе је био члан Инжењерско-техничког комитета, инспектор инжењерије, командант Боке Которске, а 1934. се вратио у Београд. За време Другог светског рата налазио се у заробљеништву у Немачкој, прво у Нирнбергу па у Оснабрику. Још док је рат трајао, као дијабетичар, враћен је у земљу.

Носилац је бројних домаћих одликовања као што су: Орден Белог орла са мачевима В степена, Орден белог орла са мачевима 1В  (два пута), Орден белог орла другог реда,  Орден белог орла са мачевима трећег реда, Медаља краља Петра Првог, Орден Светог Саве В реда, Орден Светог Саве првог реда, Медаља за војничке врлине, Сребрна медаља за редовну службу, Споменица српско-турског рата и Југословенска круна – краљевски орден првог реда.

Scan-151228-0001Од страних одликовања имао је Француску почасну легију части (добио за време рата 30. априла 1916. године), Француски ратни крст са палмом,  британски орден Светог Михајла и Ђорђа, Грчки ратни крст, Румунску звезду другог степена и Чехословачки ратни крст. Енглеско одликовање донело  му је племићку титулу „сер“ и повластицу за њега и његове потомке приликом боравка у Великој Британији.

Ђурђе Лазић је био човек племенитих особина, вредан војни стручњак и свестрано образован интелектуалац. Био је надасве скроман, љубазан са свима с којима се дружио, неизмерно добар син, супруг, отац и деда. Није био страначки опредељен, али зато дубоко религиозан. Желео је да буде сахрањен с крстом и да га на пут у вечност испрате свештеници, породица и пријатељи. Актуелна власт 1955. хтела је да га сахрани са свим војним почастима уз услов да породица прихвати и сахрани га с пирамидом, без крста и свештеника. Његови потомци су то одбили, па су зато изостали и уобичајени посмртни говори. Умро је 8. априла 1955. године.

Ђурђе Лазић нема никакво спомен-обележје у родном селу. Могуће је да ће после објављивања овог текста потећи иницијатива да му се подигне споменик достојан његових војних врлина и заслуга.

Драгољуб Јанојлић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *