ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Друштво

Сећање Милорада Војиновића на помрачење сунца 1961. године: ДАН КАД СУ ЉУДИ ИЗГУБИЛИ СВОЈУ СЕНКУ

-Својим очима гледао два и по минута небеског спектакла

 

Милорад Војиновић, радио-механичар из Селевца, живо се сећа помрачења сунца 1961. године. Редак природни феномен догодио се 17. фебруара.  Својим очима гледао је два и по минута величанственог небеског спектакла кад је дан по други пут свитао. Тога дана  све до 7 часова 34 минута и 45 секудни, Сунце, Месец и земља путовали су својим различитим путањама, које нису заклањалe међусобне видике. Али те секунде Месец је наишао с десне стране, потпуно заклопио Сунце (када се појавила корона) и отишао на леву страну.

-Земља је почела да мења изглед, као када лагано стишавамо радио-апарат, и почела је да осваја тишина – сећа се Милорад Војиновић.-Бела светлост Сунца лагано је посустајла у свом сјаја. Наступила је сутон када све што је пред очима добија стравични, нестварни изглед. Онда је завладало тотално помрачење. Природа је заћутала, људи изгубили своје сенке. Као у бајци, природа је добила ново рухо. Температура је нагло пала, за кратко време чак – 6 степени.

Све се то дешавало између 8 и 10 часова пре подне. Сенка месеца брзином од 1.400 метара у секунди напуштала је обалу Француске, прелетела Италију и рапидном брзином се приближила територији тадашње Југославије. Војиновић каже да је највеличанственији призор био када је Месец у једној секунди потпуно прекрио Сунце. Светлост се наједном изгубила као да је неко окренуо огромни свемирски прекидач.

Ноћ која је почела ујутру трајала је 133 секунде. Било је тотално помрачење Сунца, а та слика ће се, како су израчунали научници, поновити 7. октобра 2135. године.

-Ја  сам помрачење доживео у Великој Крсни – напомиње Војиновић. – Претходног дана сам био у Младеновцу да купим порцуланске шоље и штинце, јер се баш у то време продужавала ниско-напонска електрична мрежа до Бреста, где је моја кућа, и разводила до Аџића. Био сам навратио код рођака да се одморим, јер сам тај терет носио на леђима, а он ме зауставио да ноћим код њега. „Јавили су да ће сутра бити помрачење Сунца, остани да гледамо заједно“ – инсистирао је. И ја сам  прихватио. Што да не? Тако нешто се  не дешава сваки дан.

Д. Јанојлић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *