”Хоће ли слобода умети да пева…”

Слобода је најлепша док се осваја.

Док је идеја, док је обећање, док је узвик на улици и песница подигнута против неправде.

Док је заједничка.

Оног тренутка када се врата отворе и када се уђе у просторије власти, слобода почиње да губи мирис ”барута” и добија ”мирис” интереса. Ту почиње њено кварење.

Плодови слободе постају горки када се сусретну интереси ослободилаца.

Упорно смо одбијали да то научимо из историје.

У Србији, слобода никада није била проблем док је била метафора. Проблем настаје када постане питање конкретне расподеле ко ће где, ко ће шта, ко ће први, а ко ће „мало да сачека“. Тада схватамо да ослободиоци нису исто што и слободни људи.

Свака власт у Србији, без изузетка, дошла је на причи о слободи. И свака ју је, чим је консолидовала моћ, почела тумачити као своју приватну имовину.

Слобода медија траје док медији не почну да постављају незгодна питања.

Слобода говора док се говор не усмери ка самом врху.

Слобода избора док резултат не буде онакав какав се очекује.

Слобода – да – али уз фусноте.

И ситна слова.

Зато слобода никада не испуни очекивања већине. Не зато што је слобода лоша идеја, већ зато што већина у њу улази са надом, а мањина са планом.

Док грађани верују да се боре за правду, неко већ мерка фотеље и утицај.

Док једни маштају о нормалној држави, други праве спискове подобних и неподобних. Револуције се увек завршавају тако што се идеали склоне са стола да би се направило место за интересе.

На том прагу је и актуелни политички тренутак у Србији.

С једне стране, све је више људи који осећају да је систем труо, корумпиран, неправедан и насилан према истини. С друге, већ се назиру контуре будућих сукоба међу онима који тврде да се боре против тог система. Не око принципа, већ око контроле. Не око вредности, већ око тумачења победе која још није ни остварена.

Увек исти сценарио, најгласнији у борби постају најтиши када треба поделити одговорност, а најбржи у деоби привилегија. Народ, који је носио терет, остаје статиста у сопственој причи, са осећајем да је поново преварен.

Тако је било и у свим револуцијама у којима сам учествовао.

Тако ће бити и у овој која следи, ако се на време не прихвати непријатна истина да слобода није тренутак, него процес.

Мањи је проблем оборити ауторитарну власт, него не постати исти онај против кога си се борио.

Мораћемо да научимо да слобода нестаје кад ослободиоци помисле да су њени једини власници.

Јер слобода не нестаје када, и зато што, је противник побеђен.

Слобода нестаје кад ослободиоци помисле да су њени једини власници.