ПАЛАНКА- ОД УПОРИШТА ПРОТЕСТА ДО ГРАДА ТИШИНЕ
Смедеревска Паланка је некада била симбол друштвеног и политичког пркоса.
Град слободоумних људи.
Још средином осамдесетих година прошлог века група младих се окупила око пројекта ”Из мрака” и на оригиналан начин рекла шта мисли о стању у друштву. Истоимени перформанс, одржан у Градском позоришту, остао је упамћен као исказивање незадовољства младих Паланчана ситуацијом у граду и држави.
Нешто касније, још увек у једнопартијском систему, млади Паланчани су, окупљени око тадашње омладинске организације, кроз часопис ”Треће око”, износили веома оштре ставове према локалној власти. Из тог периода остала је упамћена насловна страна на којој је симболично приказано како председник општине окреће леђа младима и њиховим захтевима да се формира Омладински културни центар.
Прву ратну Српску Нову годину 1992. Паланчани су, у сарадњи са београдским Студентским културним центром, обележили акцијом, ”Мир, бре!”, палећи свеће за мир и све жртве рата, на платоу испред РК ”Узор”. Та акција реализована је само у Београду и Смедеревској Паланци.
Током деведесетих, паланачким улицама се шетало, дувало у пиштаљке и лупало у шерпе у време дневника ТВ Бастиље, а грађани су се у великом броју окупљали на Тргу слободе. После протеста 1996/97. године Паланка је била понос опозиционе Србије и једна од 40 општина у којима је срушена власт тадашњег аутократског режима.
И 2000. године Паланчани су били у првим редовима борбе за слободу. Поново је Трг слободе био крцат грађанима који су протестовали против крађе на председничким изборима. У завршном чину тих догађаја, 5. октобра у Београду, Паланчани су јуришали на окупирану Народну скупштину одмах након Чачана.
***
Данас, док се у многим српским градовима дописује историја борбе против неправде и криминала, у Паланци је, готово, мук.
Уместо протеста, чује се само пригушени ритам свакодневице, између супермаркета и кафића.
На протестним окупљањима грађана на Градском тргу код фонтане углавном се појављивало тек неколико десетина, ређе неколико стотина, најхрабријих Паланчана.
Ипак, треба истаћи да неколицина одважних слободоумних грађана преко друштвених мрежа редовно износи своје ставове и критике на рад локалне и државне власти.
Остали ћуте или гледају из прикрајка, убеђени да се „ништа не може променити“.
***
Шта се десило са градом који је некада имао кичму и понос?
Део одговора лежи у чињеници да је Паланка осиромашила, не само материјално, већ и у броју становника. Хиљаде Паланчана напустило је град у последњих двадесетак година, тражећи посао у Београду или иностранству. Они који су остали, углавном су економски зависни од локалне власти, јавних предузећа или државних субвенција и уплашени за своју егзистенцију. Систем је изграђен тако да се сваки посао, свака помоћ, сваки уговор везује за политичку подобност.
Други део одговора је психолошки. После деценија пораза и изневерених очекивања, многи Паланчани су једноставно изгубили веру у смисао политичке борбе. Готово свака смена власти доносила је само нову поделу плена, и грађани су се повукли у приватност. Завладао је најопаснији облик покорности – равнодушност.
Али постоји и трећи, можда најопаснији узрок – промена свести. Српски режим је методично и свакодневно уништавао критичку мисао. У друштву које је годинама изложено пропаганди, чак и неки од оних који су критички размишљали почели су да прихватају наметнуту ”стварност”. У том општенародном самозаваравању, и нормални су почињали да сумњају у себе. Људи који су некада били храбри, почели су да се склањају од одговорности.
Тако је и евентуални отпор полако прелазио у пасивност.
***
Да ли су, можда, Паланчани задовољни актуелном влашћу, па је то разлог за политичку тишину?
Вероватно не, више него у било ком другом месту.
Али између незадовољства и акције, у Паланци је настала огромна празнина.
Страх, апатија и сиромаштво створили су климу у којој је ћутање постало начин преживљавања.
***
Данас Паланчани живе у сенци сопствене бунтовничке прошлости.
Али, историја нас стално подсећа да се дух побуне никада сасвим не угаси.
Понекад је довољна једна варница, један догађај или једна неправда, да се ослободи дух побуне.