Политички паразити

Како је могуће да у Србији, на друштвено-политичком полигону на коме се одлучује о вршиоцима власти, доминирају празноглави, кад оних других – нормалних, образованих и свесних – има више?

У пракси видимо, не само да је могуће, него је постало правило.

Али, Србију нису довели до дна само глупи, неспособни и зли (нису тема овог текста), који чине око трећину бирачког тела.

Њих је одувек било.

Разорили су је и ”самопроглашени паметњаковићи” који бојкотују сваки друштвени ангажман.

***

Наиме, проценат грађана који су у ”интелектуалној оскудици”, и користе главу углавном за подшишивање (а у Србији и за гледање режимских телевизија), сличан је у већини држава. За то се постарала ”мајка природа”.

Разлика је у томе где се они налазе у односу на систем.

У економски развијеним и системски уређеним земљама они су у запећку.

Институције, критеријуми и изграђена политичка култура, у доброј мери, штите државу од политичких дилетаната. Када се поједини и домогну положаја систем је изнад њих.

Наравно да и у уређеним државама постоји инертно, лакомислено бирачко тело, али ретко доминантно одређује састав власти (присетимо се другог круга председничких избора у Француској када су гласачи схватили да је ”ђаво однео шалу” и мобилисали се да радикалка изгуби).

Заправо, свако друштво је онолико здраво колико су му здраве институције, а код нас су разорене. У Србији се не доминира учинком и заслугама него примитивизмом, не побеђује се знањем него галамом, не бира се најбољи него најагресивнији.

То је та кључна разлика.

***

Зашто је тако?

Зашто „паметнији и способнији“ готово да не побеђују у Србији?

Зато што постоји многобројна, специфична група, која има моћ да превага на нормалнију страну.

Али то не чини.

То су они који не излазе на грађанске протесте и никада не гласају.

Али све знају.

То су они који игноришу изборе, а пословично су бесни на изборне резултате.

То су они који увек почињу причу са „ма сви су исти“.  

То су људи убеђени да су интелектуално изнад системa, изнад друштва, изнад задатка и обавезе да се било како укључе.

Они су изнад гласачке кутије као што су „изнад“ и свега осталог што подразумева одговорност.

У коментарима су врхунски политички аналитичари, у својим главама недостижни интелектуалци, а у стварности – политички паразити.

Убеђени да је довољно што су све „прозрели“, па не морају ништа да ураде.                         

Тај њихов пасивни егоизам директно храни оно што највише презиру: владавину празноглавих и покварених.

Иронија је савршена: они који се сматрају најпаметнијима, највише помажу најглупљима да бирају власт и владају.

***

У Србији глупи и неспособни доминирају зато што они други, који би могли да промене ствар – не учествују.

Граница њиховог домашаја је њихов его, а тај его је најбољи пријатељ сваког ауторитарног режима.

Елем, Србија није девастирана само глупошћу и поквареношћу једног дела својих грађана.

Она је суштински заробљена сујетом друштвено-политичких паразита.