Студентска линија раздвајања
Тридесет пет година вишестраначког система у Србији обележила су бескрајна разочарања демократски опредељених грађана који су побеђивали на изборима, излазили на улице и веровали да ће рушењем једног накарадног режима доћи нормалност, слобода и правда.
Тако је било 1996. када је опозиција победила на локалним изборима у 40-ак градова и општина, па 2000. када је после крађе на изборима срушен Милошевић…, али свака победа се убрзо претварала у договор са онима против којих је извојевана.
Уместо лустрације и раскида са прошлошћу следила су – помирења.
Странке које су се заклињале да никада неће сарађивати са „представницима бившег режима“ улазиле су у коалиције са њима већ у првим месецима власти. Бивши кадрови су облачили “ново одело”, а њихови дојучерашњи противници су их прихватали као партнере. Тиме је јасно потврђено да се у Србији суштински не мења власт већ само расподела плена.
Најбољи пример тог парадокса је актуелни режим.
Вучићева власт није монолит радикалског наслеђа, већ спој и савез бивших радикала и бивших демократа. У истом систему данас функционишу људи који су некада говорили супротне ствари: једни су подржавали национализам, шовинизам и бранили Милошевића, други су се заклињали у Европу и демократију.
Данас су сви заједно стубови Вучићевог ауторитарног апарата.
Тиме су послали јасну поруку грађанима да је идеологија само маска, а моћ и плен једини циљ.
Аналогија је указивала и упозоравала да и најгласнији опозиционар сутра може постати Вучићев савезник ако му се понуди део колача.
Грађани су то препознали и зато је опадало поверење у политичке партије.
И управо у том ћорсокаку и безнађу настао је прави политички отпор актуелном режиму.
Изазвани нереаговањем режима на пад надстрешнице у Новом Саду и смрт 16 људи, устали су студенти, а убрзо су им се придружили сви слободоумни грађани.
Студенти су од власти тражили правду и одговорност за тешку трагедију, до које је дошло због очигледне корупције на свим нивоима одлучивања.
Студентски отпор је донео нову енергију у политички живот и показао да у Србији расте генерација која не пристаје на неправду, лажи и насиље. Њихова снага није у партијским апаратима и хијерархији, већ у поверењу које су задобили бројним оштроумним и храбрим акцијама, као и чистоћом својих захтева.
Најављена студентска листа могла би да означи почетак нове политичке културе у Србији.
Ако остану доследни и не уђу у договоре са „старим играчима“, студенти би могли да буду први који би пресекли зачарани круг вечитих савеза. Њихов успех неће зависити само од броја освојених мандата, већ и од спремности да издрже притиске и сачувају доследност.
Уколико то постигну, постаће оно што Србија до сада није имала: политичка групација која не тргује, већ заступа грађане. То би био тренутак у коме се показује да политика не мора бити расподела користи, већ простор за принципе и јавни интерес.
Зато је студентска листа више од још једне политичке епизоде.
Она је тест да ли друштво има снаге да затвори круг опортунизма и да коначно започне нову страницу демократске историје.