Изложба Надице Ђекић Недељковић у Меморијалној галерији „Душан Старчевић“: ПОТЕНЦИЈАЛ МИРНИХ  НИЈАНСИ

-Њени тонови нису једноликост, већ разноликост;  они су финоћа њених слика која сеже и до високог  реда

У Меморијалној галерији „Душан Старчевић“ у Смедеревској Паланци отворена је изложба Надице Ђекић Недељковић, која приводи крају докторске студије сликарства на Академији лепих уметности у Београду. Пре 15 година дипломирала је на Факултету уметности у Приштини, смер графика, где је уписала и постдипломске студије и постала магистар графике.

Њени цртежи великих димензија, од којих су неки и у поставци изложбе у Смедеревској  Паланци,  рађени су у комбинованој техници и представљају асоцијацију на природу и њене сензације. На њима су светлост, сенка, дрво, Сунце, биљке…

-Везу са природним феноменима налазим у унутрашњим превирањима и осећањима – наглашава Надица.-Иначе, подједнако сам заинтересована за саме облике, као и оно што је унутар, између и око њих. Тако сам знак на цртежу постаје симбол: круг као сунце, глава као месец, тачке као орнаменти које видим у гранама, звездама као чворовима, па тако линије постају путеви, стазе…

Њени цртежи су рађени оловком, тушем, темпером, са колажираним површинама.

Тешко је наћи уметника који се толико радује лепоти боја и форми. Она слика својим тоновима, шумски прохладним, шумски засењеним и шумски тихим, тако да се и очима и ушима примају. Њени тонови нису једноликост, већ разноликост, ретка унутрашња потенцијалност мирних нијанси, танких као дах. Они су финоћа њених слика коеа понекад иду и до високог реда.

Један њен професор ће рећи како Надица црта и боји у лету, али тврдо око њено остаје да пешачи, јер се у залету могу погубити таленти као што се губи новац на картама. Тај унутрашњи ред код ње почиње да бива, у најбољем  смислу речи, стил где се мисао и осећања  човека жртвују равномерно уметности. Зато она није само сликар него и сликар песник.

Д. Јанојлић