Концерт представа Културно-уметничког друштва „Абрашевић“: КРУНА ГОДИШЊЕГ РАДА
-Програм под насловом „Што ми је мерак“ режирао Слободан Тодоровић-Токи
Културно – уметничко друштво „Абрашевић“ у Смедеревској Паланци, следећи традицију дужу од једног века, представило се својим суграђанима лепо осмишљеним програмом у трајању од 110 минута под називом „Што ми је мерак“, а у режији свог вишегодишњег члана Слободана Тодоровића-Токија. Ова концерт-представа, како ју је назвао редитељ, била је у ствари круна једногодишњих активности најстарије културно-уметничке дружине у овом делу Шумадије.
Програм је започео ансамбл народних игара тачком „Кад у војску ја полазим“, показавши на сцени Градског позоришта вишегодишњи обичај у Доњој Јасеници – испраћај регрута на одслужење војног рока. Аутор приказа је Мирослав Барјактаревић, а у реализацији су учествовали Марко Тројановић, Бојан Антић, Иван Пантић и Горан Милићевић.
Затим је уследила „Вилинска славеница“ са драмским солистом Софијом Радовановић. Из текста Слободана Тодоровића-Токија, који је истовремено и редитељ, доносимо овај исечак:
„…Баба Видуша је живела у старинско време. Њене казиваче се и данас допричавају. Манџукала је, е, како су на чаршијанском ободу Асан –пашине Паланке, на имању, уз ђерам, живела три брата и отац. Осморо руку кад ради кућа мора да напредује. Али, ене, дође време за женидбу. Ожени се један, па други и на крају трећи брат. Сви им завидели. Цела варош. Кад удруже и женске руке где ће им бити крај? Прошло време, а жене ко жене, удариле у неке зачкољице, па држ тамо,држ овамо,не излазе једна другој на очи. И што је још горе посвађаше оца и рођену браћу. Од једаред онемели. Ни реч да зину. Ич! На крају су,зарад мира, морали да се поделе. Оно, док су били у заједници, један пар волова је радио све. Сад свакоме требају волови. Некад били газде, одједном постали сироти…“
Програм је наставио дечји и омладински ансамбл народних игара изводећи, по кореографији Бојана Антића, дечје игре из Централне Србије. Потом је наступила женска група извођача песама из Доње Јасенице и околине Неготина под руководством Марка Тројановића и уз асистенцију Александре Станојевић. Овај сегмент носио је наслов „Вита јело де си ладовала, Тупан ми тупа“.
Извођачима драмског програма придружио се Бојан Тирнанић као деда Абраш. Текст Мирослава Павловића за сцену је адаптирао и режирао Слободан Тодоровић-Токи.
Публика, која је салу испунила до последњег места, аплудирала је и вокалној солисткињи Ивани Михаиловић, која је извела стару народну песму „Чувам овце крај зелене јове“, а затим“ Торлачкој шесторки“ у извођењу ансамбла народних игара. Кореографију за овај стилизовани приказ игара из Шопског краја урадио је Марко Тројановић. Исти ансамбл представио се и српским играма из околине Димитровграда под називом „Пошла ми Тројанка на воду“.
И тако ред игре, ред драмског наступа, ред песме, стигло се и до наступа вокалне солисткиње Дијане Милошевић и старе песме „Може цвеке без вода“. Припремни ансамбл народних игара, под кореографском управом Александра Мијатовића, извео је игре из Ужичке Црне горе. Мешовита група певача, крећући се у границама Југа, отпевала је блок песама са граничних регија јужне Србије.
Уследио је наступ дуета: Александра Станојевић и Иван Милићевић песмом „Куде си пошла мори Цвето“ за који је музички аранжман урадио Горан Милићевић. Ансамбл некадашњих чланова извођачких састава, по кореографији Мирјане Нешковић, извео је српске игре из околине Лесковца „Врбо врбичице“. Мушка група певача, под руководством Марка Тројановића, извела је песму „Казуј право“.
На сцену је, као драмски солиста, ступила Радица Митровић, казујући текст Слободана Тодоровића-Токија „Прекотарабуша“. Потом је вокална солистикиња Марина Угриновић извела сплет ромским песама, а концерт-представа завршена је тачком “Што ми је мерак“, односно наступом ансамбла који је извео игре из Горње Пчиње.
Годишњи концерт, који је као редитељ потписао Слободан Тодоровић-Токи, а као уредник Марко Тројановић, поновљен је и следеће вечери у дупке пуној сали Градског позоришта.
Д. Јанојлић