Наши ствараоци – Зоран Тодор: ЉУДСКА НЕСРЕЋА ЗВАНА ЉУБАВ ИЛИ МРЖЊА
-Зоран Тодор, ретко оригиналан и креативан сликар, истанчаним духом и слухом, са пуно ентузијазма и дражи, ствара свој сликарски свет. Тај свет је, често, испуњен ситним, минорним људима са периферије друштвеног живота, без којих свака уметност нема ни укус ни боје
Графика академског сликара Зорана Тодора „Жене и пси“, која илуструје наш текст, са још двадесетак, садржински истих одштампаних листова, пре нешто више од две деценије, била је изложена пред пробирљивом и осетљивом паланачком ликовном публиком. Галерија Народног музеја (узгред речено, идуће, 2016. године године обележава пола века свог оснивања) била је тесна и претесна да прими све заинтересоване гледаоце који су дошли да виде стваралаштво овог младог и надабудног суграђанина, са дипломом Академије примењених уметности у џепу, на којој се мастило декановог потписа још није било осушило. Разумљиво, поред бројних љубитеља уметности, затим, ауторових другова и пријатеља, наћи ће се и многи који по први пут, уопште, присуствују отварању једне сликарске изложбе. Најревноснији у томе били су његове комшије Колонијаши, са чијом је децом, заједно с братом, провео детињство и дечаштво. Готово, сви од реда, знали су да је он тамо, на неком факултету у Београду, један од најбољих студената. (Успут: кућу Тодорових родитеља од суседног радничког насеља делиле су две њиве: једна жута под сунцоликим сунцокретом, друга зелена од свиластог кукуруза).
На изложби испред графике „Жене и пси“ неописива свађалачка гужва, која сваког трена може да прерасте у скандал. Помешана са циликавим смехом, шири се несносна ларма. Крећу ситна пецкања и вређања, а уши појединих посетилаца почињу да парају речи: „фрајери“, „проститутке“, „уличари“, „дрогираши“. Прво тихо, па све јаче и јаче, излећу скарадне псовке, какве би се тешко пронашле и у најпрестижнијим енглеским енциклопедијама. Очито, тематика графике, као на свакој жестокој фудбалској утакмици, гледаоце је поделила на два навијачка табора: једни су се њоме одушевљавали, други згражавали. Атмосфера нетипична и непримерена културним приредбама.
Каква то сликарска контрапродуктивна сила исијава „инкриминисане“ графике?
По модрикастобелој цинканој плочи, формата 23 х 34,5 см., уметник је, зналачким мајсторством, челичном иглом, запарао и са ње на хартију отиснуо графику са пет фигура: две, двоноге, и три, четвороноге, из људског и анималног света. Напред, у првом плану, смештене су две одрасле женске особе, изазовног, несвакидашњег става и облачења. Лева, седи у не баш симпатичној пози, док је десна заузела правилан стојећи положај. Лица, једва наглашених очију, су им прекривена дугачком, црном, косом. Попут холивудских звезда са А листе, желећи све на себи да покажу, остале су без доњег веша. Једна обувена, друга изувена, изрониле из какве ноћне море, незаинтересоване и равнодушне према свему, загледане су у оно што се видети не може, налазећи у том погледу, можда, трагизам сопственог живота и егзистенције. У строгој средини слике, анфасом, окренути гледаоцима, у чучећем положају, спратила су се два најобичнија авлијанера, очекујући, ваљда, дежурног уличног фотографа да их услика за, само њима познат, какав кучећи брачни албум. Трећи, усукани џукац, вероватно подстакнут кучећом љубомором, шмугнуо је из овог чудног друштва, и линијом која означава саму ивицу слике, запутио према месту, где га, наводно, очекује Годо.
Преостали посетиоци изложбе, већ заморени и изнервирани огољеним еротизмом графике „Жене и пси“, гласно се питаше на којем се простору драма ових необичних актера одигравала и шта је, појединачно, коначно са њима било. Јер, су они од стане аутора, упаковани на веома малом, уском простору беле хартије, без икакве амбијенталне маркације (Напомињемо да ће одговор на постављено питање, сам по себи, доћи у другом делу приче.)
И на осталим радовима презентираним на изложби видеће се, готово, истоветне графике – слике. То су, опет, људи и жене са својим судбинама. Тодоровом перу се намећу: арлекини, старлете, стриптизете, циркуске певачице… Актови су му омиљена и прагнантна дисциплина, женски, пре свих, мада за моделе узима и мушкарце. На његовим цртежима често се јављају лица са периферије друштвеног живота. Без тих минорних малих и ситних убогара време нема ни укус ни боју. Покаткад, као у најпрозрачнијим сновима, код њега ће се осетити нека далека реминисценција на омиљене песнике и писце: Аретина, Вијона, Превера. На Чарлса Буковског, представника америчке провокативне књижевности, особито.
У наступајућим, релативно добрим приликама, некадашње сликарске изложбе, као, уосталом, и сва друга културно-просветна дешавања, по традиционалној, лошој навици, брзо ће гутати мрак заборава. Сем, неког штурог податка у галеријској евиденционој свесци, биће заборављена и графика „Жене и пси“. Културни живот паланачке општине, у свим видовима делатности, све до деведесетих година прошлог века, биће у то доба у знаку великих делатности и резултата. Пара у каси имало је на претек. Лични дохоци запослених (укључујући и новогодишњу, „тринаесту“ плату) унапред су исплаћивани. Али, усред зиме, кад му време није, Република укида СИЗ-ове. Многи у ту злокобну реч не повероваше. Шок, хаос! Кола стандарда кретоше низбрдо. Нема регреса за годишње одморе и топле оброке. Нема… Нема више стамбених кредита (додуше, неки су их, ако су добро „стајали“ с директорима, евентуално и њиховим секретарицама, узимали и за подизање викендица).
O tempora, o mores (О времена, о обичаји.)
Међутим, најгоре ће тек доћи по своје: Југа, земља и братства и јединства се распада; истовремено, амеронатовци бомбардују Србију; инфлација достиже кулминацију; стандард становништва рапидно опада; стиже инфлација, формирају се војне и паравојне јединице; ничу нови политички покрети и странке, „рађају“ се бројни политички превртачи и веслачи; дивљају хартијани и електронски медији; полиција по школама чува ученике од „чика“, који, уместо свилених бомбона, нуде кокаин, крек и спид; „сексплозивке“ јавно се показују; дилери раде и на црно и на бело; по систему „ти мени, ја теби“, тајкуни, без стида и зазора, демонстрирају преко ноћи опљачкано богатство; попови одликују „донаторе“, међу којима се налазе и многе превејане лопуже и преваранти. Ecetera, ecetera (што би се на лепом и мелодичном француском језику процвркутало) до најновијиh емигрантских и терористичких криза.
Кад се све губи, морал и етика међу људима нема више шта да траже.
Видећи шта се све у овим поремећеним приликама, у општем, бунилу и лудилу, збило и догодило, неки се присетише и давно приређене сликарске изложбе Зорана Тодора и свега што се око ње одигравало. Да се види колико смо тада при првом сусрету са графиком „Жене и пси“ били у стању да осетимо и разумемо њену естетику, њен семантички садржај. Њен антрополошки и психолошки склоп. Изгледа, тог тренутка у томе се нисмо најбоље снашли. Да, све оно чему смо се до суза смејали, касније нам се жестоко лупило по глави, а данас, већ, постало и горка истина. Но, ако ми то нисмо знали, Тодор је знао и у томе лежи његова уметничка надареност, наслута и прогноза, да не кажемо, пророчанство. Зато, хтели или не хтели, његову изложбу, иако је се сећамо са огромне временске дистанце, морамо укључити, сасвим природно, у токове наше националне и културне свести.
Скромним културним средствима и есејистичком егзалтацијом, наслутио је и предсказао читав један апокалиптични свет, којег до сада нисмо познавали. Свет туге, патње, безнађа, ружноће, изгубљености, усамљености, отуђености, проституције, шљама… (Штавише, оловком је устао и против нетрпељивости према животињама које су се нашле на плочнику туђом кривицом.) Социјално ангажован, запитаће се и ко је крив за људску несрећу: љубав или мржња.
Ево, сада и обећаног одговора на питање шта се десило са главним глумцима, односно актерима графике „Жене и пси“: 1) Простор, односно просценијум драме није идентификован. Типичан је, такорећи, за све српске вароши и градове: 2) Обнажено обучене женске персоне, под претпоставком да су у животу, старије за двадесетак година, самим тим, постале су зимогрожљивије па су морали на себе да наталаре какав топлији хаљетак. Можда су се помешале и са градском млађаријом женском и фирмираним мини-сукњицама (у жаргону: допичњацима) и постале невидљиве; 3) Заљубљени, симпатични лајатори увелико су упловили у брачне воде, напустили урбану средину и настанили се у нахерену сеоску, бостанџијску колибу. Ту су изродили бројну штенад са оштрим и уједљивим зубима, коју су, чим су мало одврклки, најурили у Смедеревску Паланку. Паланчани опаснију репату браћу дотле нису срели. У чопорима, кикишу и нападају све од реда. Нарочито децу и старије особе. На стотине ђачких родитеља поново посташе основци, свакодневно, доводећи и одводећи своје ђачиће до школских учионица. Незвани гости, поред напада на невину чељад, нападоше и општински буџет. Сваки ујед пса (по закону константован од месних ветерана и лекара и оверен званичним државним штамбиљом) ђаволски скупо кошта. Кружи виц како је један паланачки декинтирани несмајник, стојећи поред градске фонтане, смерно и смушено промрмљао: „Боже, молим ти се и десницом и левицом, пошаљи неког џукца на мене, сиротана!“; 4) Трећи наљућени пас није се срео с Годоом. Наводно, дотични тражени господин је изјавио: „Ја не чекам, мене чекају“. Рабле, де си?
За крај: Објектив Зорана Тодора, уметника из прве шарже савременог српског модерног сликарства, којим је посматрао наш живи живот, био је објективан. И више од тога.
Драгутин Паунић
АУТЕНТИЧНИ СЛИКАР
Необично талентован и и аутентични сликар, Зоран Тодор је имао ретку срећу да се већ од првих дана бављења својом професијом, јави као зрео стваралац. Стога се никако не може говорити о некаквом његовом „фазном“ развоју, утолико пре, што је његово сликарство на самом старту оквалификовано као експресионистичко са примесама реализма. Успешно се бави графиком и сликарством и посебно му је стало да одржи будну пажњу гледалаца, јер му је то, изгледа, најбољи начин да коренспондира са временом у којем живи и ради. Поред педагошког ангажмана, учесник је бројних ликовних колонија. Повремено излаже по галеријама у земљи и иностранству и добитник је више значајних признања и награда, због чега је стекао лепу наклоност публике и медијске критике. У раду га најчешће инспирише друштвена стварност и често ће да каже како су живот и сликарство исто, спојени трајним и нераскидивим везама. Тако су му мотиви најчешће из завичаја.
Графичар по вокацији и опредељењу, последњих неколико година искључиво се бави сликарством образлажући тај свој поступак скупим штампањем графика. Графика, каже,нека чека свој тренутак. На жалост, у очекивању бољих дана, дошли су гори.
У процесу израде слика изнашао је сопствени поступак, необичан и досада невиђен у свету. Наиме, кренуо је у потрагу за старим, одавно заборављеним и одбаченим металним предметима, плехом, лимом, шрафовима и др. Хемија их је одавно разложила а корозија нагризла и „обојила“ (У дворишту имам пуну просторију старудије. У сировом, нађеном стању, оне су рђастожуте, црне, црвеномрке и сиве. И не заборавите: мој далеки ‘колега’ Холанђанин, Франц Халс из 17. века , један од највећих портретиста које је човечанство запамтило, користио је чак 27 нијанси црне боје“).
Необични материјал, Тодор челичним маказама и тестерицама сече, равња, глача и помоћу специјалног лепка, аплицира на дрвену подлогу, различитих димензија. Ритмички и хармонично склопљене и стопљене слике настале тим методом, носе заједничко име: „корозије“. Припадају правцу који се у ликовној уметности од Другог светског рата назива енформелом. Енформел означава оно апстрактно сликарство које се заснива на инстикту и гесту (Писац овог текста мишљења је да је новооткривено Тодорово сликарство много ближе италијанском ликовном покрету, под именом arte povora, што у преводу значи, сиромашна уметност).