НОВА КЊИГА ДРАГОЉУБА ЈАНОЈЛИЋА
„Експрес – новина којој се веровало“, наслов је новог публицистичког дела новинара и књижевника Драгољуба Јанојлића. Објавила га је „Стварност“, а у руке читалаца стиже као 21 књига некадашњег новинара „Наше војске“, РНО „Јасеница“, Центра за информације „Гоша“ и сталног дописника „Експреса“ из Подунавског и дела Шумадијског региона.
Аутор је детаљно описао своје новинарско ангажовање у тиражном дневном листу од првог текста из Љубљане до неоправданог гашења 2005. године. Објављено дело је део замишљеног подухвата да се сачини обимнија књига о „Експресу“, коју је покренуо његов некадашњи директор и главни и одговорни уредник Слободан Јовановић. Разговор о томе вођен је прошле године приликом сусрета „експресоваца“ у Пединој воденици у Селевцу. Јовановић је тада изразио уверење да би намеравану књигу могао да напише Драгољуб Јанојлић што су његове колеге листом подржале.
На сусрету у Селевцу изнет је податак да је „Експрес“ својевремено у једном тренутку достигао тираж од 547 хиљада примерака. Смедеревска Паланка је била тиражни феномен – у њој се радним даном „Експрес“ продавао у 3000 примерака, а петком 500 примерака више. Високом скоку тиража значајно је допринело издање „Експреса“, које је носило ознаку „четворка А“. Оно је покривало Смедеревску Паланку, Смедерево, Велику Плану, Младеновац и Ковин. Било је по саопштавању информација брже од локалних радио станица, чији је програм почињао у осам, а „Експрес“ је већ у пет сати ујутру био на киосцима. Све што се у поменутим градовима догодило претходног дана до 22 часа, сутра се могло прочитати у тим новинама.
„Да, Експрес је био новина којој се веровало“- стоји у рецензији дописнице „Танјуга“ Славице Барбарић. „Томе је својим радом и ентузијазмом, сталном борбом за истину, високим професионализмом, одговорношћу и љубављу према новинарској професији, немерљив допринос дао Драгољуб Јанојлић…“
О Јанојлићевом делу, суд је дао и Слободан Милошевић, шеф Дописничке службе „Експреса“:
„Коначно прочитах све што си ми послао. Прича о Експресу (намучих се док је дигиталном еквилибистриком отворио, ал` вредело је) веома аргументована и хронолошки постављена како треба а заснована н а чињеницама што јој даје докуменаристичку вредност, а истовремено, обојена личним утисцима и осећањима! Веома ми се допала.“
Расту тиража је у приличној мери доприносио и „Експресов“ Турнир духовитости, који се одржавао под геслом: „Смех на свој цех“. Такмичарску екипу пријавио је КУД „Абрашевић“, која се високо котирала у овој акцији. Писци текстова, који су објављивани у овој дневној новини, проглашени су доктором смеха, а дипломе су им уручене на свечаности у Дому „Абрашевића“.
„Експрес“ је имао разгранату мрежу дописништва на тлу некадашње Југославије, а чинила су је 22 дописништва. Смедеревска Паланка је била предвиђена за седиште једног од њих, али општинска власт није имала слуха за то, па је Драгољуб Јанојлић, као стални дописник „седео“ у Смедереву, где је дописничку просторију у згради Региона делио с колегом из „Политике“ Милутином Живковићем. Свакодневно путовање јавним превозом до Смедерева и натраг, што је свакако био велики напор, није се негативно одразило на заступљеност Смедеревске Паланке у „Експресу“. Ретко је кад прошао дан, а да та новина није објавила макар вест из паланачке привреде, културе, друштвеног живота…
Јанојлић се трудио да град у коме је провео део радног века (новинар РНО „Јасеница“ и гл. и одг. уредник „Гошиних“ гласила) на прихватљив начин представи читалачкој публици „Експреса“. Тако је радио и нешто што му није било у опису посла – на врло посећене трибине доводио је значајне личности из политичког живота тадашњег времена. Ишао је и корак даље. Користећи добре односе које је имао с пословодством и руководством друштвено-политичких организација „Гоше“ на трибине у тој фабрици доводио је и странце. То је активно чинио чак и у време медијске блокаде земље, па је тако гост на једној врло посећеној трибини, одржаној у Спомен радионици, био Џон Кенеди, енглески парламентарац и секретар код једног од краљичиних синова.
Пракса у „Експресу“ је била да се повремено у једном од градова Србије организује сусрет дописника. Кад је дошао на ред да домаћин дописницима буде Смедеревска Паланка, настао је проблем. Град није показао интересовање за тако нешто, али се Драгољуб Јанојлић снашао. Да не обрука ни град ни себе, у помоћ му је притекао предузетник Радослав Бунтић и његова фирма „Ђурђевдан 229“. Придружила му се и директорка Опште болнице „Деспот Стефан“ др Марија Михајловић. Она је у свом кабинету организовала пријем за „Експресове“ дописнике и са њима остала у разговору много дуже него што је било планирано.
Дан, два после овог сусрета, позвала је Драгољуба Јанојлића:
„Дођи одмах код мене да видиш ко ми је ово написао…“
Јанојлић је одмах пошао у болницу, мислећи да се можда неко од дописника, уписујући се у књигу утисака, нашалио с директорком Михајловић.
Међутим, у књизи је остао записан утисак ове садржине:
„Кад једна жена цео сат у стању опијености држи двадесет мушкараца и то нешто значи.“
Испод ових речи није био потпис ни једног дописника, већ возача директора и главног и одговорног уредника Миле Кордића.
Јанојлић у књизи пише како је настао споменик палим Селевчанима у ослободилачким ратовима Србије. Његов аутор, вајар Славомир Милетић је у Холандији купио примерак „Експреса“ и из њега сазнао да Селевчани намеравају да подигну спомен белег онима који су живот дали за слободу. Уметник је у Селевац дошао с породицом и Џемсом Бененсоном, студентом вајараства у Паризу. Током градње споменика, Џемсу је стигло писмо од оца, иначе светског стручњака за вариолу веру, који га позива да са сестром дође на одмор у Панаму. Милетићев помоћни од поштара тражи коверту и хартију и оцу отписује кратко на свом српском језику:
„Не могу, градим споменик у Селевац“.
Догодовштина током вајања монумента у Селевцу било је на претек. „Експрес“ описује једну од њих. Наиме, било је врело лето а глина, коју су „месили“ Селевчани, учесници Другог светског рата је пуцала и спадала са дрвене арматуре. Видећи колико се Милетић и његов помоћник муче, један од помагача се сажалио и добронамерно предложио:
„Стави мајсторе, мало плеве.“
„Експрес“ је захваљујући Јанојлићевом осећању за тиражну тему, био у прилици да објави и понеку рубрику са ознаком „ексклузивно“. Захваљујући сарадњи са „Задужбином краља Петра Првог“ у Тополи и поверењу које је стекао, нарочито њеног управника Миладина Гавриловића, успевао је да много занимљивих тема и догађаја објави пре других. У њега је поверење имао и тада најстарији члан краљевског дома, принц Томислав који га је често „частио“ новостима које су значајно утицале на раст тиража, не само у вождовој Тополи, него и другим градовима. Њему је открио да је његов отац краљ Александар Први имао ванбрачну ћерку, а кад је она дошла на Опленац позвао га да је лично упозна и напише текст за своје новине.
После гашења „Експреса“, Јанојлић је интензивно писао за франкфуртске „Вести“ у којима је недељом имао сталну рубрику „Непознато о познатима“. Писао је и за „Паланачке“ од првог броја, у којима је имао сталну рубрику „Познати Паланчани“.
Д.Ц.