ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Култура

Нова збирка песама Миодрага Милуновића: ЧЕКАЈУЋИ ДА СЕ ЗЛО УМОРИ

У руке читалаца стиже трећа збирка стихова Миодрага Милуновића. Носи наслов „Праг куће ветрова“, а штампана је у издању Књижевног клуба „21“ у Смедеревској Паланци. Њене странице, поред осталих, испуњавају и песме посвете. Једна од њих ( „Осмех“) написана је у спомен на Радована (Зорана) Алексића, који је страдао  у праскозорје  8. априла 1999. године од НАТО бомбе на радном месту у Пошти у Приштини.

Аутор ове песничке књиге рођен је у главном  граду  јужне српске покрајине у коме је  све до агресије моћног војног савеза на СРЈ живео, радио и књижевно стварао. Као члан Удружења књижевника Србије и  Друштва књижевника Косова и Метохије  настанио се  у Смедеревској Паланци и укључио у рад  Књижевног клуба „21“. Завичајно небо трајно је понео у срцу и већ у уводној песми своје нове збирке предочава како је „Камен/За под главу/Укопан у прагу/Куће ветрова.“

Рецензент Милијан Деспотовић вели како је тај „камен за под главу“ Милуновићева родословна будност, па се пита: Може ли опстати кућа из чијег се темеља извлачи угаони камен-темељац, а подмеће „опека од сламе“? Милуновићеве песме, пуне гласне и заветне љубави према родној груди,  израњају  из непресушног  косметског врела, чинећи ову збирку вредном читанком за свакога коме је до српске колевке стало.

Није ни мало случајно што је Милуновић на самом почетку своје песничке књиге дао мисао непознатог аутора, која се може схватити и као њен мото, а гласи: „Човек је као дрво. Где никне, ту је његово. И ту му је све.“ А његово „све“ стало је у прегршт песама које су,  према оцени рецензента, ослоњене на  његове сентенциозне низове.

-Он „тајну кључа“, кад се обраћа родном граду, сачувао је за свој род чији су темељи правоверја неуништиви, упркос скакаваца који „зобају народе“ – стоји у рецензији Милијана Деспотовића. – То не знају они који чинећи зло све враћају себи и својима… Из Неродимља распршена у класје плодне земље косовометохијске, расута српска душа стрпљиво чека „да се зло умори“.

Миодраг Милуновић носи јаку песничку енергију која га сигурним путем води у књижевну будућност. Оним што је до сада написао, он је сасвим оправдао разлоге због којих је рођен. Јер, довољно се напојио сокова родних предела, који су само географски далеко, али заувек заточени у његовом песничком срцу. Рецензент његове нове збирке лепо уочава да је он нераскидиво стопљен са косовско – метохијским простором, да га као сенка прати слика другог њега, мада сада пише  у једном другом груду, „на једној другој хартији, једним другим дивит пером.“

А људи који тако лепо стихотворе, као што то чини Миодраг Милуновић,  они то чине у дослуху са сунцем завичаја у очима и души, зато њима и њему, наравно, књижевно стварање постаје трајно, целоживотно занимање.

                                                                                                         Драгољуб Јанојлић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *