Отворена изложба слика ”Тишина између мисли” Нене Голубовић и Биљане Радојевић

У кафеу ”Салвадор Дали” отворена је заједничка изложба слика Нене Голубовић и Биљане Радојевић. Паланчани су добили прилику да чују „Тишину између мисли“, како су ауторке назвале ову изложбу. Тема изложбе је жена и поставка обухвата радове које одликује посебна лирска атмосфера.

Љубитељи уметности који су посетили ову изложбу имали су прилику да се увере у креативност ауторки, а ми издвајамо размишљање познатог писца и афористичара Милка Стојковића о радовима Нене Голубовић.

„Водопије су резервни изданци биљке који се активирају кад биљка нема довољно хране. Временом тако ојачају да оне постану примарне, а не другоразредне како их је природа планирала. Е и човек има своје водопије. Неко их свесно потисне, гуши, а код неких их борба за опстанак и преживљавање креше, ломи, савија. Но ако су изистински јаке и праве оне ће кад тад букнути. Е то нам је пример Нена Голубовић, мало мазало касно пробуђено. Но то касно је опет релативно јер смо ми смртници ограничени тамо некаквим временским календаром који нас гуши, а суштински никад такво буђење није касно, пре бих рекао зрело.

А шта ја знам о том мазању сликарском? Ништа. Готово ништа. Ја ни своју поезију не умем да објасним, ни како настаје, из чега ниче, у ком ће се облику појавити а да неком ја тумачим сликарство вероватно је чист промашај, но ме нешто нагони изнутра да кажем коју реч, а ако је изнутра значи од срца је па макар било и само нијанса бледог.

Ето, коначно имамо Нену Голубовић пред собом. Својим сликама отворила је делимично своју душу (уметници је никад не отварају сасвим, боје се своје разголићености), и хвала јој. Уметница је тајанственија у свом сликарству него у животу. Отворена, срдачна, предусетљива, широко раширених руку и разоружавајућим осмехом, такву је знам годинама уназад. А слике? Нисам баш присталица тумачења уметности јер мислим да се не може довољно добро објаснити. Мада Нениним платнима доминирају портрети жена (свих доба) могао бих њено сликарство окарактерисати као сликарство мисли, благострасти, додуше најмање) и даљине. Разумљиво јер, како и сама Нена каже: расла сам окружена женама, мајком, сестрама, теткама, а наставила да радим у установи са претежно женском колективу. У прилог сликарства мисли издвојићу слику „Извор“, благострасти „Обалу сна“, и даљине „Новембар“ и „Крило“. На њеним сликама доминира минимум једна јака боја а има их и вешеакцентованих, као да из уметнице испливава оно из душе дуго свесно или несвесно потискивано и коначно ослобођено што и јесте циљ уметности: слобода.

Мада у биографији Нена Голубовић није истакла место рођења ја ћу рећи да је рођрна тамо где прво што новорођенче угледа је небеско плаво, море зеленила, и даљине, даљине, омамљујуће, обећавајуће. Е то поред свега осталог провејава Нениним јунацима понета тамо из Преслапа и Црне Траве.

Ако ја видех другачије нови, не замерите, можда не стојимо на истом стојишту.“