Премијера ансамбла Омладинске сцене Градског позоришта: ЛЕПОТА ЈЕДНОСТАВНОСТИ
-Ћурћа Лили, „Недостајем сама себи“, Омладинска сцена Градског позоришта и Канцеларија за младе Културног центра, режија Јордана Аврамовић
Текст младе ауторке, Ђурђе Лили, о девојчици Милени која лагано улази у свет дроге – писан је без претензија да се о проблему наркоманије каже нешто ново и значајно. Уместо коментара, етичког или психолошког захватања проблема, ауторка је покушала да исприча једну причу са тужним завршетком, да предочи виђење једног конкретног случаја кроз рецепцију његових актера. Монолози, који, најављујући драмске ситуације, изговарају главни протагонисти, Милена, нарко-дилер Ђовани и Миленина Мајка – у ствари су особени перцептивни углови, лични доживљаји једне интимне драме, чији је трагички крај најављен већ првом сликом, почетком Миленине исповести, за коју можемо наслутити да долази „са оне стране“ живота.
Јордана Аврамовић, редитељ представе, следећи Ђурђин приступ, избегла је јефтино моралисање, на које можемо наићи чак и у професионалним перформансима о страхотама болести зависности. Представу чине кратке, ефектне минијатуте, чврсто повезане добро осмишљеним шавовима, чијој динамици доприноси дизајн звука, промене звучне кулисе „на рез“ – више него, иначе сасвим функционални, светлосни штимунзи.
Драмске ситуације лишене су патетике, ни у једној сцени не наилазимо на непотребно наглашавања емоција, које често прати глуму младих глумаца-аматера.
Ова представа показује сасвим профилисан редитељски рукопис, који се могао наслутити у Јорданиним ранијим поставкама, као и несумњиви дар за рад са глумцима. Одлична дикција, осећај за меру, избегавање преглумљивања – карактеристике су игре протагониста ове драме, писане за адолесценте.
Издвојићемо Анђелу Ђанковић, која веома уверљиво игра Милену, и Александра Живковића, који нарко-дилера Ђованија интерпретира изван клишеа, какав намећу филмови и популарна литература. Добар сценски говор посебно долази до изражаја у репликама Димитрија Крстића. Његова дикција чини епизодну улогу Александра, Милениног дечка, који је током представе у другом плану, веома упечатљивом.
„Недостајем сама себи“ је представа која држи пажњу, од прве до последње сцене, па ће извесно бити гледљива и за пословично нестрпљиве адолесценте, навикнуте на динамику видео-игрица. Оригиналним приступом и педантном режијом, ова је представа занимљива и за зрелу и формирану позоришну публику, јер је таква сценска непретенциозност и лежерност данас потиснута, бучним поставкама такозваног ангажованог театра.
В.Ђ.