Slike Momčila Antonovića u Galeriji moderne umetnosti u Smederevskoj Palanci: OPEVAO LEPOTU HRAMA SVETOG SAVE

-Ove slike nisu kanonske, ali jesu moje poštovanje prema jednom hramu koga sam gledao i dok je bio magacin, stratište i dok  se gradio – kazao je umetnik, obraćajući se palanačkoj likovnoj  publici

U Galeriji moderne umetnosti Narodnog muzeja u Smederevskoj Palanci otvorena je izložba slika  Momčila Antonovića, člana Udruženja likovnih umetnika Srbije, nekadašnjeg šefa slikarskog odseka, prodekana za nastavu i dekana Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. O nekadašnjem darovitom studentu Stojana Ćelića, Mirjane Mihić, Mladena Srbinovića i Zorana Petrovića, koji je studije završio u klasi Nedeljka Gvozdenovića, nadahnuto je govorio istoričar umetnosti, Beograđanin iz Vodica, Dušan Milovanović.

-Veliki slikar Momčilo Antonović, kao niko do sada, pred vaše oči i srca iznosi upodobljenja i na osobiti način uznesenja Hrama; trud golemi i rezultat vredni – kazao je, obraćajući se palanačkoj likovnoj publici Dušan Milovanović. – Uzvisio se, uspravio se Momčilo pa s visine grmi i svedoči o predanju, precima, vremenima prošlim a i o budućima, bogami. Priđite, pažljivo pogledajte, udiviti se i učinite – veliko metanije delu njegovom.

Pre ovih reči, Milovanović će podsetiti kako je aprila 1594., na grebenu jednom, iznad Beograda, osioni Sinan paša, nakon srpskog Ustajanja u Banatu, u gnevu bezumlju iz Mileševe bele izneo mošti najvećeg oca i sina svih Srbalja i predao ih ognju. Dugo je, kažu, gorela najveća srpska kadionica; dim svodio s uma bezumne Turke i osveštavao sve srpske zemlje. Tu se ovaj istoričar umetnosti prisetio biser-stiha Jovana Jovanovića-Zmaja: „I gde god je trunka pepela Mu pala, tu je nova ljubav  k Rodu zasijala!“

Mnogo posle, u vreme kada se činilo, po ko zna koji put, da će nas zli dusi mimoići – rešiše potomci Svetoga Save hram da podižu, Svetitelju za spomen večni, sebi na radost Gospodu na poklonjenije, budućima – uzornu sliku i metu za plemenito nadgornjavanje. I šta rešiše, započeše, pa ne bez muke, preko dva rata i mnogo nepogoda stigoše do pred sam kraj; ostade još samo da se hram ispolira, sasvim ukrasi i popiše. I dok se pripremaju živopisci vrli, dok grade četkice, peku i ribaju pigmente, dok se raspravlja žustro gde će ko i kako koje upodobljenje Sveto da se postavi, dok se u pomoć pozivaju i živopisu vešti braća iz Rusije…

-Sva pominjanja, a osobito poslednja i dvodecenijska zbitija videli su i pratili mnogi; ali njih pomno prati i osmatra, sa terase ateljea svoga, sa trinaestog sprata na Južnom bulevaru  jedan  u svemu neobičan orao – dodaje Milovanović i nastavlja:

– Pamti on i mnogo šta i pre toga. Svi dobrostivi, i oni koji veruju u drugačiji raspored stvari, shvatiće jednostavno da je ptić vrli postavljen tamo s nekom osobitom namerom i zadatkom. Takođe, svima je jasno da svetlost južna najlepše osvetljava predmete i zdanja, da  ističe ali i potire konture;  da je najbolje da ona posmatraču dolazi s leđa; da takva vizura nudi blagosloveno obilje; paletu skromnu u vreme jesenjih tmuša i zimskih vejavica, ali i raskošnu kad zamrazi, ili posle prolećnih oluja čim se izbistri nebo i vlaga naseli pejsaž; a tek kad sve od snage nabubri u rano leto, ili s jeseni kad se oboji bilje i krajolik u hiljadu duga. Samo neki dobro znaju da parabola zvezde naše, dok putuje od Istoka do Zapada, na posmatranom predmetu odigra jednu vaseljensku dramu koju, opet mogu da vide i razaznaju samo plemeniti, oštroumni  i pažljivi posmatrači čistog srca.

Milovanović potom podseća da dve decenije ovaj poslenik, slikar, Momčilo Moma Antonović, prisustvuje čudu gradnje i života Hrama Svetog Save i slikarski opservira, filosofski razmatra i pojave i stanja, slaže informacije, beleži ponešto, a ponekad kakav utisak i postavi na platno, u sklopu ovog ciklusa. I rezultat je, evo upravo pred palanačkom publikom, bolje reći samo jedan njegov deo. Jer ciklus ovaj obuhvata tri puta 30 dela.

-Ovo sve što je Milovanović sada prikazao, nikad mi nije rekao, to je čuvao za vas, jer prvi put sam sada saznao da on tako plemenito i duboko, sa jednim svojim načinom izražavanja, posebnošću svojom, lepo reče, i ja tako rečite prijatelje nisam do sada sreo, hvala da sam i to konačno doživeo – kazao je Momčilo Moma Antonović nakon otvaranja izložbe svojih radova.- Ova izložba je samo deo onoga što će ići do Velihe Hoče, možda i do naše nove crkve u Beču s blagoslovom velikodostojnika naše Crkve koji je tako nešto i predložio. Kao što vidite ove slike nisu kanonske, ali jesu moje poštovanje prema jednom hramu koga sam gledao i kad je nekada bio magacin i kad se gradio, a spomenuću ovde večeras Milana Vukosa,  nekadašnjeg sekretara za kulturu, koji je mladim umetnicima obezbedio ateljee, a u jednom sam i ja od 1969. godine. Imao sam dovoljno studenata, ali znam da mnogi nemaju takve šanse, mnogi su otišli u svet, postali profesori na Akademiji i u nekim drugim školama i to je rezultat mog rada i upornog života.

Momčilo Antonović je rodom iz Kruševca. Kao  devetogodišnjak, 1947. godine, objavio je prvu pesmu posvećenu majci Radmili, a kao đak petog razreda gimnazije i prvu pripovetku „Moj stric Mladen“. Bio je ilustrator „Obarskih novina“ i glavni urednik podslistja „Osvit“. Prvu samostalnu izložbu  otvorio je 1958. u  Kraljevu. Po završetku Akademije likovnih umetnosti, usavršavao se na studijskim putovanjima u Francuskoj, Italiji, Grčkoj, SAD, Nemačkoj, Engleskoj, Holandiji, Belgiji, Španiji i Mađarskoj. Bio je, na predlog Evropskog centra za mir i razvoj Univerziteta Ujedinjenih nacija, direktor Međunarodnog istraživačkog programa „Umetnost i mladi talenti sveta“, zatim dekan Međunarodnog postdiplomskog studija „Likovna umetnost danas i sutra“ u Sremskim Karlovcima i gostujući profesor u Školi lepih umetnosti u Budimpešti.

D. Janojlić