У Културно-уметничком друштву „Абрашевић“ представљен књижевни првенац Братислава Росандића: ЉУБАВ ЈАЧА ОД СВАКЕ МРЖЊЕ
У Културно-уметничком друштву „Абрашевић“ у Смедеревској Паланци, у организацији Библиотеке „Милутин Срећковић“, представљена је књига Братислава Росандића „Лавина са Проклетија“. Лепо књижевно вече имало је и хуманитарни карактер, јер је аутор приход од продатих књига наменио отклањању последица недавних поплава. Овог писца, чији је књижевни првенац, у едицији „Пегаз“, издала и наградила Књижевна омладина Србије, представила је директорка поменутог храма књиге Добрила Здравковић. Вече је бриљантно водио, такође писац Слободан Тодоровић Токи, док је одломке из књиге читао глумац Градског позоришта Миша Бајкић.
Тодоровић је публици најавио да ће аутор романа „Лавина са Проклетија“, објаснити колико он сам верује у стваралачку постојаност која се, нагласио је, темељи на давно освојеном и усвојеном праву аутора да се ни по коју цену не одриче сопственог наслеђа, додајући да му је завичајна Метохија послужила као чврст темељ списатељске надградње.
Росандић је, поздрављајући публику, казао да је очекивао већу посету ове књижевне вечери, али је изразио уверење да су они који су се нашли у „Абрашевићу“, истински књигољупци и да су на представљање романа „Лавина са Проклетија“, дошли чиста срца, а љубав према књизи претпоставља и хуманост на делу.
-Жао ми је што вас нема више, али свако је имао прилику да себи да шансу да буде хуман – казао је Братислав Росандић.- На интернету сам прочитао једну интересантну причу, јер кад човек не зна шта би казао у оваквој или сличној прилици најбоље да упита децу. А та прича говори како је један Енглез дошао у неко афричко племе пуно деце. Сва су била веома гладна. Он је допремио храну и позвао децу да потрче ка њему, па које дете прво стигне, то ће добити све што је донео. Та деца се нису раздвојила, већ су, држаће се за руке, дотрчала до њега. То је збунило Енглеза и у чуду се питао због чега су тако поступили. Деца су у глас одговорила да ни једно не може бити срећно, ако је неко међу њима тужан. Онда су деца села у круг и заједно појела храну. То је требало да се деси и овде вечерас. Јер, нико још није постао сиромашан зато што је нешто дао другоме. Кад то будемо схватили, Србија ће бити несаломива.
Подсећајући у наставку књижевне вечери да је рођен у Метохији, у малом месту између Пећи и Истока, предочио је да је живео у мултикултуралној средини, како су је својевремено квалификовали политичари, у којој на жалост није било правог суживота међу народима. Живело се паралелно, а Србе и Албанце спајала је и раздвајала мржња, па ову књигу није могао написати раније, јер није разликовао проблеме који су тамо били евидентни.
-Ова књига показује да тако није морало да буде – додао је њен аутор.- На Космету је било више закона: државних и племенских, а казао бих да су најјачи Божији. Да се човек држи његових закона не би било ратова и мржње. Најјачи Божији закон је љубав. Ко успе да схвати тај врховни Божији закон, он је успео да схвати самог себе. А ко схвати себе, нема потребе да гледа какав је други, нити ће имати потребе да мрзи друге. Биће му довољно оно што види у себи, јер није савршен. Ми на Косову и Метохији смо увек гледали друге и грешке налазили у другима и увек су други били криви. Ова књига кроз љубав између Албанке и Србина превазилази сву ту мржњу, која се годинама дешавала на Космету. Јер, та љубав је превазишла и племенске обичаје, мржњу, нацију, религију… Оно што заливамо у себи, то ће порасти. Ако љубави придајемо већу пажњу и ако је више заливамо, бићемо у прилици да себи и другима пружамо љубав. Дакле, све зависи од нас. Сами бирамо извор са ког ћемо пити воду.
Братислав је предочио да је књигу завршио оптимистички, не само кроз однос два лика са косметских простора, већ и кроз друге ликове. На тај начин изразио је уверење да људи могу живети заједно без обзира којој вери припадају и да ће ова књига померити границе између људи и то у позитивном смислу.
Д. Јанојлић