У РУСКОМ ДОМУ У БЕОГРАДУ ПРЕДСТАВЉЕНА НОВА КЊИГА ДРАГОЉУБА ЈАНОЈЛИЋА
У Руском дому у Београду, у организацији Одбора за неговање лика и дела Фјодора Тоше Фарафонова, Савеза књижевника у отаџбини и расејању и Центра Руског географског друштва у Србији, представљена је нова књига Драгољуба Јанојлића „Наш Тоша Рус“. Водитељ вечери била је Дана Радуловић, а на промоцији су из најужег руководства СКОР-а учествовали још Милош Иветић и Ђорђе Секулић. Њима се, читањем одломка из Јанојлићеве књиге придружила и Чедна Радиновић, председница Огранка те књижевне организације у Београду. У програму веома занимљиве промоције, говорећи о поменутој књизи, говорили су још др Малиша Станојевић и аутор.
Била је ово лепа прилика да се публици у препуној дворани Руског дома представи и програм рада Одбора за очување лика и дела Фјодора Тоше Фарафонова који је на иницијативу актуелног начелника Подунавског управног округа Родољуба Станимировића, основан у Азањи. Истакавши да је излазак из штампе књиге о некадашњем руском царском официру први реализовани задатак из програма деловања поменутог Одбора, Станимировић је нагласио:
-Задовољство ми је и велика част да вам се обратим у овом простору Руског дома. Чиним то у име Одбора за очување лика и дела Фјодора Тоше Фарафонова, који је са тим циљем и формиран у Азањи. На самом старту добили смо безрезервну подршку његове екселенције, амбасадора Руске Федерације у нашој земљи, господина Александра Боцан – Харченка. Обавештен о нашој намери да се врло озбиљно бавимо ликом и делом Фјодора Тоше Фарафонова, који је 1920. године, после Октобарске револуције, као царски официр избегао у тадашњу Краљевину Југославију, обратио нам се писмом у коме најсрдачније захваљује на руском историјском наслеђу у Србији. Уз то навео је да је Амбасада Руске Федерације у Републици Србији спремна да пружи неопходну информациону подршку нашим иницијативама у области очувања заједничке руско-српске културе и историјске баштине.
У наставку је подсетио да се живот Фјодора Тоше Фарафонова окончао, после краће болести, код поћерке Зине и зета Драгољуба Ћосића у Азањи, где почива од 1955. године.
-Фјодор Тоша Фарафонов је у Глибовцу и Азањи, али и у другим местима у којима је радио, уживао велики углед и поштовање – навео је Станимировић. – Од његове смрти протекле су многе године, умрли су и они који су га познавали и с њим се дружили. Живи су још само Миле Војиновић и Драгутин Паунић, који су Фјодора упознали кад су били ђаци нижих разреда Основне школе у Селевцу, односно Кусатку. Потомци неких Глибовчана и Азањаца још памте приче својих очева, дедова и родбине о племенитом Русу. Оне су се сачувале у сећању и још ће сигурно дуго трајати. Књига „Наш Тоша Рус“ је у ствари гранитни споменик Фјодору Тоши Фарафонову који ће о њему и његовом избегличком животу сведочити док је света и века.
Фјодор се и сам за живота потрудио да остави нешто због чега ће га помињати садашње и долазеће генерације, а то су пре свега његова уметничка дела. Он је аутор портрета знаменитог Глибовчанина, војводе и несуђеног српског вожда Станоја Стаматовића Главаша, који краси Основну школу у Глибовцу. Његових дела има и у неким глибовачким породицама, али и у Народном музеју у Смедеревској Паланци.
У даљем току свечане промоције Јанојлићеве књиге, публици се најпре обратио Милош Иветић, председник СКОР-а који је дао стваралачки портрет Драгољуба Јанојлића и навео наслове књига које је објавио од 1977. до прошле године. Ђорђе Секулић, такође функционер СКОР-а, прочитао је песму с почетка књиге коју је овај аутор посветио руском царском официру и његовом животу.
Др Малиша Станојевић је навео да књигом „Наш Тоша Рус“, Драгољуб Јанојлић раскрива, изнова, промишљање о сложеној историјској појави, о ономе што се именује руска емиграција, приповедањем о Фјодору Фарафонову, једној од великог броја судбина емиграната Руса, али и других народа царске Русије, подсећајући да је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, дошло неколико десетина хиљада емиграната и да је значајан број добеглица дочекала и примила Србија.
-Драгољуб Јанојлић је вештином публицисте и књижевника, кроз приповедање, осветлио живот Фјодора Фарафонова (1899-1956), руског емигранта, који је својим достигнућима у сликарству дао значајан допринос јасеничком и браничевском крају, осликавајући цркве у Селевцу, Добром Долу, Великој Крсни… – речи су др Малише Станојевића изговорене у величанственој дворани Руског дома у Београду.
Томе је додао:
-Романсирана биографија Тоше Руса, како су га од милоште звали, обогаћена је сведочанствима о његовом иконописању, а у исто време и догађајима из свакодневице у којој се бавио молерским пословима, каткад са украсним елементима и сликањем портрета. Јанојлић је у значајној мери, кроз дијалоге, освежио говор Тоше Руса, његова интересовања за догађаје у отаџбини и српском друштву, означавајући ову личност као племениту, са пуно разумевања и учешћем у разговорима са руским емигрантима који су се обрели у Смедеревској Паланци (инжењер Ђорђе Бутовски и гимназијски наставници: Аполон Прокофјев, Генадиј Краснов, Сергиј Есипов, Владимир Ерохин и Александра Каменскаја), са свештеницима, приликом осликавања цркава, са суграђанима и неретко са сељацима.
Публици се обратио и аутор књиге Драгољуб Јанојлић:
-Ако нас овог тренутка гледа из свог небеског стана, Фјодор Тоша Фарафонов, мора да се радује и љути. Радује се што је написана књига о његовом животу, а љути што се у црквама кречи оно што је он некада у њима насликао. У цркви у Великој Крсни уништен је сваки траг његовог иконописачког рада. Нешто раније то се десило и у цркви у Селевцу, где је овај „Рус уметничких слика“, како пише на његовом надгробном споменику у Азањи, оставио свој ликовни траг. Нема сазнања да ли се тако нешто десило и у црквама Браничевске епархије, а зна се да је иконописао комплетан храм у Влашком Долу (пожаревачком) и делимично осликавао цркве у Породину, Симићеву, Жабарима и Четережу.
Јанојлић је подсетио и да је Фарафонов у Краљевину Југославију, односно у Београд стигао пешице 1920. године, и како је говорио мештанима Глибовца крећући се, „ноћу вучки а дању хајдучки“. Њему се нешто касније придружио и старији брат, царски генерал, који је после отишао у Француску и тамо умро 1936. године. Из официрске породице Фарафонов само су њих двојица преживели Октобарску револуцију.
Дејан Црномарковић