Zanimljiva inicijativa da se putem simpozijuma valorizuje književno stvaralaštvo Milutina Srećkovića: DOSEGAO ZENIT SRPSKE KNJIŽEVNE KRITIKE

U nastupajućoj godini navršava se dve decenije od smrti Milutina Srećkovića, profesora i književnog kritičara. Pored pet odštampanih, u rukopisnoj zaostavštini ostavio je još deset neobjavljenih knjiga. Među njima nalazi se i njegovo najprestižnije dvotomno delo: „Poslovi i snovi“. Pisao je, tako reći, o svim našim značajnim književnim stvaraocima. Za nas je od posebnog značaja knjiga „Nemirenja“, koja govori o zavičajnim autorima, a koja je svoju promociju imala 23. novembra  2005. godine. Zato ćemo o njoj progovoriti koju reč više.

Knjiga „Nemirenja“, koja između svojih korica, u šest tematskih celina, sadrži kritičke osvrte o 36 raznorodnih autora, prvenstveno, iz oblasti književnosti, slikarstva i pozorišta je knjiga za sva vremena. Iako pisan u jednom dužem, sporadičnom, vremenskom periodu, različitim povodima i pobudama, ili još bolje kazano: od potrebe do potrebe, od slučaja do slučaja – ovaj zavičajni spis – pleni  jednostavnošću i ujednačenošću stilskog izraza i otkriva sjajno jezičko majstorstvo pisca, velikog čitača knjiga i još većeg posmatrača života.

Rasni intelektualac Milutin Srećković, poput narodnih mudraca, mislio je kako priča i šta priča: umeo je da oceni i oseti svaku reč i nije podlegao njenim zanosima. O tom njegovom urođenom daru i čaru kazivanja, moglo bi se naširoko i nadugačko govoriti i pisati.

Knjiga „Nemirenja“, njegovo poslednje objavljeno delo, svojim  mnogobrojnim konotacijama, višestruko zavređuje našu pažnju. Prvo, ona Smederevsku Palanku (delimično i Veliku Planu) iz prikrajka književne periferije i provincije, po prvi put (i to duboko opravdano) ozbiljnije utiskuje u kulturnu mapu Srbije. I drugo: mnoge stvaraoce o čijim delima piše, uslovno rečeno, iz tzv. zavičajnih međa, na velike kapije, izvodi u šire nacionalne duhovne prostore.

-Takav krupan i značajan zahvat, mogao je, pre pojave ove knjige, a naročito njenim štampanjem, da učini samo Milutin Srećković, kojeg, evo, već 20 godina (na veliku žalost) nema više među nama – sa tugom u glasu konstatuje Dragutin Paunić. – Čovek koji je iz našeg zavičaja posle Drugog svetskog rata, postao prvi član Udruženja književnika Srbije i njegovog Predsedništva, i pisac koji je, u pomenutom vremenskom razdoblju, prvi u nas objavio sopstvenu zbirku kritičkih tekstova, izneo je na svojim plećima celokupnu dramu početka našeg izlaska iz anonimnosti, čime nas je neprocenjivo zadužio. Posle Srećkovića, na kulturnom planu bivalo nam je sve lakše, i  moglo se ići – sve dalje i dalje. Jasno je, onda,   zašto je palanačka Biblioteka ponela njegovo ime.

Srećković  je često naglašavao kako njega ne privlače samo knjige, slike i pozorišne predstave – već, najpre, ljudi koji stoje iza njih. Jer u životu se često ne zna pored koga čovek živi. Otuda u njegovim knjigama toliko ljubavi za slikare: Dragoljuba Vuksanovića, Srbu Talijana, Mirjanu Mitrović, Milovana Mihajlovića – Lovana, Žileta Mijatovića;  pisce Velimira Mihailovića,  Dragutina Paunića, Radojka Nikolića, Ljubišu Jovanovića i glumce: Ljubicu Mitrović, Milana Đurđevića, Radoslava Miloševića – Meseca, Jovu Ilića  i Vladu Tasića.

-Viktor Igo je govorio: Svaki čovek ima svoju Zemlju i Francusku, a Milutin Srećković, pored Srbije i Glibovca, imao je svoju Palanku – predočava Paunić. – Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, nalazeći se u samom zenitu srpske i beogradske književne kritike, kada će pisati o Branku Miljkoviću, Miodragu Pavloviću, Radetu Vojvodiću, Dragiši Vitoševiću, Danilu Kišu, Dobrici Ćosiću, Matiji Bećkoviću, Danilu Nikoliću, Brani Petroviću, Miloradu R. Blečiću, on će paralelno pratiti i rad palanačkih i velikoplanjanskih spisatelja: Milije Đorđevića, Radojice Becića, Milana Simića, Predraga Bajčića, Nene Radulović, Milutina Alempijevića, Borivoja Vukomanovića, Vlade Ilića, Đorđa Radovića,  Ljube Miljkovića i dr. Baviće se i onim što je napisao Nikola Vladisavljević, pored Voje Novakovića, prvi domaći hroničar.

„Nemirenja“ su poslednja knjiga, koju je Srećković priredio za štampu, i da parafraziramo Isidoru Sekulić, sve to je učinio pod dosta dramatičnim okolnostima, kada je, usled teške bolesti, „držao smrt na dlanu kao malu ptičicu“, i kada očima nije mogao da vidi ni jedno jedino slovce.

Razumljivo je, da je od Srećkovićevih pet štampanih i deset rukopisa u zaostavštini, knjiga  „Nemirenja“, njegovo „najšarenije“ izatkano prozno delo. Jer, pored blagonaklonih i efemernih tekstova o jednom broju gimnazijskih profesora, piščevim, inače dragim i poštovanim vaspitačima, tu su i ogledi o književnoj satiri Miodraga Todorovića i mali traktati o slikarstvu Svetlane Pavlović – Džindo, Miomira Jelića i Dragana Tomića, koji danas mogu da čine čast nacionalnoj književnoj, odnosno, likovnoj antologiji.

-Milutin Srećković je krajem prošlog veka , u jednom vrlo važnom i značajnom dobu srpske književnosti, predstavljao sam vrh njene kritike. Najveća osobina mu je bila sposobnost uronjavanja u književna dela – ističe  njegov bliski drug i saradnik, književnik Dragutin Paunić. – Smatrao je da kritičar ne može da radi svoj posao naoružan samo književnim, istorijskim i filozofskim znanjem, već i na osnovu živog života. I to je bio njegov glavni kritički kriterijum. Pisao je o mnogim piscima različitih provenijencija, pretežno prestoničkim. Međutim, sem jednog teksta Dobrice Ćosića (ne računajući ovdašnje kulturne poslenike) njega sve vreme od kada je otišao u neki bolji svet, niko nigde nije spomenuo. Beogradski književni mangupi, vrlo uticajni na časopise i ostalu periodiku, odjednom su zaboravili šta je za njih činio. Zato predlažem da se u Smederevskoj Palanci tokom 2015., održi naučni simpozijum o njegovom životu i radu i, konačno, izvrši valorizacija književnog stvaralaštva ovog retkog čoveka i pisca. Naravno, i da se pod „ekler“ odštampa i njegov dvotomni rukopis: „Poslovi i snovi“. To nije samo dug, već i obaveza prema našem Srećku.

Dragoljub Janojlić