Занимљива иницијатива да се путем симпозијума валоризује књижевно стваралаштво Милутина Срећковића: ДОСЕГАО ЗЕНИТ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ КРИТИКЕ
У наступајућој години навршава се две деценије од смрти Милутина Срећковића, професора и књижевног критичара. Поред пет одштампаних, у рукописној заоставштини оставио је још десет необјављених књига. Међу њима налази се и његово најпрестижније двотомно дело: „Послови и снови“. Писао је, тако рећи, о свим нашим значајним књижевним ствараоцима. За нас је од посебног значаја књига „Немирења“, која говори о завичајним ауторима, а која је своју промоцију имала 23. новембра 2005. године. Зато ћемо о њој проговорити коју реч више.
Књига „Немирења“, која између својих корица, у шест тематских целина, садржи критичке осврте о 36 разнородних аутора, првенствено, из области књижевности, сликарства и позоришта је књига за сва времена. Иако писан у једном дужем, спорадичном, временском периоду, различитим поводима и побудама, или још боље казано: од потребе до потребе, од случаја до случаја – овај завичајни спис – плени једноставношћу и уједначеношћу стилског израза и открива сјајно језичко мајсторство писца, великог читача књига и још већег посматрача живота.
Расни интелектуалац Милутин Срећковић, попут народних мудраца, мислио је како прича и шта прича: умео је да оцени и осети сваку реч и није подлегао њеним заносима. О том његовом урођеном дару и чару казивања, могло би се нашироко и надугачко говорити и писати.
Књига „Немирења“, његово последње објављено дело, својим многобројним конотацијама, вишеструко завређује нашу пажњу. Прво, она Смедеревску Паланку (делимично и Велику Плану) из прикрајка књижевне периферије и провинције, по први пут (и то дубоко оправдано) озбиљније утискује у културну мапу Србије. И друго: многе ствараоце о чијим делима пише, условно речено, из тзв. завичајних међа, на велике капије, изводи у шире националне духовне просторе.
-Такав крупан и значајан захват, могао је, пре појаве ове књиге, а нарочито њеним штампањем, да учини само Милутин Срећковић, којег, ево, већ 20 година (на велику жалост) нема више међу нама – са тугом у гласу констатује Драгутин Паунић. – Човек који је из нашег завичаја после Другог светског рата, постао први члан Удружења књижевника Србије и његовог Председништва, и писац који је, у поменутом временском раздобљу, први у нас објавио сопствену збирку критичких текстова, изнео је на својим плећима целокупну драму почетка нашег изласка из анонимности, чиме нас је непроцењиво задужио. После Срећковића, на културном плану бивало нам је све лакше, и могло се ићи – све даље и даље. Јасно је, онда, зашто је паланачка Библиотека понела његово име.
Срећковић је често наглашавао како њега не привлаче само књиге, слике и позоришне представе – већ, најпре, људи који стоје иза њих. Јер у животу се често не зна поред кога човек живи. Отуда у његовим књигама толико љубави за сликаре: Драгољуба Вуксановића, Србу Талијана, Мирјану Митровић, Милована Михајловића – Лована, Жилета Мијатовића; писце Велимира Михаиловића, Драгутина Паунића, Радојка Николића, Љубишу Јовановића и глумце: Љубицу Митровић, Милана Ђурђевића, Радослава Милошевића – Месеца, Јову Илића и Владу Тасића.
-Виктор Иго је говорио: Сваки човек има своју Земљу и Француску, а Милутин Срећковић, поред Србије и Глибовца, имао је своју Паланку – предочава Паунић. – Седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, налазећи се у самом зениту српске и београдске књижевне критике, када ће писати о Бранку Миљковићу, Миодрагу Павловићу, Радету Војводићу, Драгиши Витошевићу, Данилу Кишу, Добрици Ћосићу, Матији Бећковићу, Данилу Николићу, Брани Петровићу, Милораду Р. Блечићу, он ће паралелно пратити и рад паланачких и великоплањанских списатеља: Милије Ђорђевића, Радојице Бецића, Милана Симића, Предрага Бајчића, Нене Радуловић, Милутина Алемпијевића, Боривоја Вукомановића, Владе Илића, Ђорђа Радовића, Љубе Миљковића и др. Бавиће се и оним што је написао Никола Владисављевић, поред Воје Новаковића, први домаћи хроничар.
„Немирења“ су последња књига, коју је Срећковић приредио за штампу, и да парафразирамо Исидору Секулић, све то је учинио под доста драматичним околностима, када је, услед тешке болести, „држао смрт на длану као малу птичицу“, и када очима није могао да види ни једно једино словце.
Разумљиво је, да је од Срећковићевих пет штампаних и десет рукописа у заоставштини, књига „Немирења“, његово „најшареније“ изаткано прозно дело. Јер, поред благонаклоних и ефемерних текстова о једном броју гимназијских професора, пишчевим, иначе драгим и поштованим васпитачима, ту су и огледи о књижевној сатири Миодрага Тодоровића и мали трактати о сликарству Светлане Павловић – Џиндо, Миомира Јелића и Драгана Томића, који данас могу да чине част националној књижевној, односно, ликовној антологији.
-Милутин Срећковић је крајем прошлог века , у једном врло важном и значајном добу српске књижевности, представљао сам врх њене критике. Највећа особина му је била способност уроњавања у књижевна дела – истиче његов блиски друг и сарадник, књижевник Драгутин Паунић. – Сматрао је да критичар не може да ради свој посао наоружан само књижевним, историјским и филозофским знањем, већ и на основу живог живота. И то је био његов главни критички критеријум. Писао је о многим писцима различитих провенијенција, претежно престоничким. Међутим, сем једног текста Добрице Ћосића (не рачунајући овдашње културне посленике) њега све време од када је отишао у неки бољи свет, нико нигде није споменуо. Београдски књижевни мангупи, врло утицајни на часописе и осталу периодику, одједном су заборавили шта је за њих чинио. Зато предлажем да се у Смедеревској Паланци током 2015., одржи научни симпозијум о његовом животу и раду и, коначно, изврши валоризација књижевног стваралаштва овог ретког човека и писца. Наравно, и да се под „еклер“ одштампа и његов двотомни рукопис: „Послови и снови“. То није само дуг, већ и обавеза према нашем Срећку.
Драгољуб Јанојлић