Зоран Тодор у Галерији модерне уметности у Панчеву

-Своје радове изложили су и Момир Кнежевић и Жарко Вучковић

У Галерији модерне уметности Културног центра у Панчеву отворена је изложба слика три аутора, Момира Кнежевића, Жарка Вучковића и нашег суграђанина Зорана Тодора.

Момир Кнежевић рођен је 19.08.1949. у Петровићима. Учио је фрескосликарство код Наума Андрића. Дипломирао је 1981. године на Одсјеку за ликовно васпитање Наставничког факултета у Никшићу, класа професора Николе Гвозденовића. 1982/83 студирао је на Akademie vytvarnych ymeni Праг, одсек рестаурација, код професора Вацлава Поспишила. Дипломирао је на Академији уметности у Приштини 1986. године, класа професора Муслима Мурићија.1986/87. радио је као асистент-сарадник вајарског атељеа код професора Стевана Лукетића у Загребу (Хрватска).1987/88. радио је као асистент-сарадник сликарског атељеа код Еда Муртића у Загребу (Хрватска).1988/89. провео је на Academia de Bellas Artes de San Fernando у Мадриду, као стипендиста шпанске владе за сликарство. Добитник је седам награда и признања за сликарство. Излагао је копије фресака на 10 самосталних изложби. Самостално је излагао слике на 44 изложбе. Учествовао је на више од 270 колективних изложби у земљи и иностранству.

Ради као професор на Факултету уметности у Звечану и на Ликовној академији у Требињу.

Жарко Вучковић је рођен 1963. године у Книну. Дипломирао на Факултету примењених уметности. Самостално излагао 34 пута и учествовао на више од 450 колективних изложби у земљи и иностранству. Добитник 29 награда за сликарство и цртеж. Члан Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС). Редовни професор на Факултету уметности у Приштини – Звечан.

Зоран Тодор је Рођен 11. 01. 1959. године у Смедеревској Паланци. Дипломирао на Факултету примењених уметности, одсек графике, у класи професора Божидара Џемерковића, 1984. године. Члан УЛУС-а.

Из пера ликовног критичара Здравка Вучинића издвојили смо приказ дела нашег суграђанина Зорана Тодора.

„Уметник користи облике, природним процесом оронулих стања, најчешће захваћених рђом и труљењем. Са њима успоставља „комуникацију“ на равни визуелног аспекта, потом, зауставља им ток старења, мења им стечену позицију, напокон, аплицира их на осликану подлогу. Накнадно нанете, деликатно спроведене бојене интервенције, потенцирају судбински проток времена. Тодор тиме потире границу између материје и процеса њеног нестајања, чију пролазност обуставља, „дотерује“ и фиксира спрам ликовне збиље, заправо, у складу сопствених естетских доживљаја. На тај начин предмет налази ново исходиште али и битно другачије значење.”