Esej: „KONCEPT NACIONALNOG IDENTITETA U POEZIJI MATIJE BEĆKOVIĆA“ (1)

Krajem dvadesetog veka, na balkanskom poluostrvu prestala je da postoji zajednica naroda – Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, što predstavlja redak primer nestanka nacije, jugoslovenske, pre nego što je ona stigla da završi proces svog formiranja.

Koliko istorijskih, kulturnih, političkih, religijskih i drugih razloga svaki od naroda koji su činili ovu zajednicu imaju za suživot, toliko, učinilo se krajem 1980-ih, imaju i za neslogu i konflikte. Sam ideal jugoslovenskog jedinstva pokazao se neostvarivim i pre prvih žrtava ratova koji su usledili nakon 1990-e, koji su predstavljali završetak i kulminaciju tenzija i nepremostivih razlika zbog kojih jugoslovenski identitet nikada nije do kraja bio uspostavljen.
Kada govorimo o nacijama i nacionalnom identitetu, kao i nacionalizmu, treba napomenuti da je nacionalizam (1) pojam koji obuhvata osećanja pripadnosti i ljubavi pojedinca ili grupe istih prema svom zajedničkom etničkom poreklu i zajednici koja deli neke elemente kao što su jezik, kultura, religija, istorijska prošlost, ali takođe nacionalizam podrazumeva i privrženost interesima svoje zemlje na način koji neretko zanemaruje ili štaviše, ide na štetu potreba i prava drugih naroda. Ovaj koncept može u ekstremnim situacijama prerasti i u mržnju i netrpeljivost ka drugim nacijama. Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija je bila unija šest naroda koji, više ili manje, dele zajedničko poreklo i jezik. Ideja „bratstva i jedinstva” koja je bila posebno naglašavana u socijalističkoj Jugoslaviji na čijem čelu je bio Josip Broz Tito nakon Drugog svetskog rata je, ironično, samom idejom nadžajedništva doprinela sopstvenom lomu; naime, utiska sam da je identitet jugoslovenske nacije vrlo brzo pokazao da je nemoguće potisnuti nacionalne a kasnije i nacionalističke tradicije osećanja pripadnika ovih šest naroda.

(1 “Nacionalizam.” Veliki Rečnik, 5 Feb. 2017, velikirecnik.com/2017/02/05/nacionalizam/.)

U pogledu poimanja nacije, pesnik Matija Bećković kaže da jedan jezik postaje jezik tek kada dobije svoj prevod Biblije, a da jedan narod postaje narod kada sam napiše svoju Bibliju (2).

Ukoliko uzmemo u obzir da je višestruka metaforičnost odlika mnogih Bećkovićevih stihova i govora, i da je upotreba pojedinih metafora istorijski netačna ali retorički efektna, možemo se složiti sa njim u ideji da je tradicija poezije (pogotovo usmene) imala duboke korene u srpskoj kulturi i istoriji; i da je bila ne samo književno već i politički i društveno važna.

Rad Vuka Stefanovića Karadžića na skupljanju narodnih pesama odvija se paralelno sa uspostavljanjem Srbije kao moderne države u 19. veku, a u njegovim zbirkama kosovski ciklus pesama odigrao je važnu ulogu jer je svojim, skoro biblijskim opisom ove bitke, učinio da često prosečan čitalac / slušalac onog vremena (ali i kasnije) meša pesničku istinu i mit sa istorijskim činjenicama. Takođe, zahvaljujući ulozi narodne poezije i romantičarskih pesnika u 19. veku, razvila se i ideja da pesnik, odnosno figura pesnika ima veliku moć – on je taj koji sažima potrebe jedne nacije i ima obavezu da govori o njoj i u njeno ime. Slučaj Matije Bećkovića pokazuje da pesnička reč nije samo stvar nekog ličnog intimnog čitanja već može da bude inicijator ili element i širih društvenih potresa.
Priroda stihova ovog pesnika se zasniva na veštoj igri reči koje u sebi kriju kritiku društva, a ponekad je teško nedvosmisleno utvrditi koga tačno autor kritikuje. Ovi stihovi su rezonirali kroz vremena u kojima su pisani, a ponajviše nakon Titove smrti, predstavljajući se kao neka vrsta glasa naroda. Može se, dakle, reći da značaj Matije Bećkovića u srpskoj kulturi leži u vremenu i okolnostima u kojima je stvarao, i u tome što je među prvima počeo da jasnije ističe elemente nacionalnog identiteta, ali i nacionalizma. Poznato je da je bio među prvima koji su 1991. kritikovali vlast Slobodana Miloševića, skoro punu deceniju pre nego što se ista završila opštim narodnim protestom 2000. Baš ta prividna moć pogleda u budućnost, njegovo poznavanje

(2 Matija Bećković, “Gorski Vijenac je naše Sveto Pismo” uBesede.)

mentaliteta naroda kojem pripada, i konačno, skoro kultni status koji Bećković uživa u srpskoj kulturi čine rad ovog autora obaveznim štivom za razumevanje društveno-političkog stanja srpskog i drugih balkanskih naroda u periodu druge polovine dvadesetog i početkom dvadeset i prvog veka.
Na koji način je nacionalni identitet predstavljen u pesmama Matije Bećkovića?

Koncept nacionalnog identiteta je opšte prisutan u poeziji Matije Bećkovića. Ovaj autor je publici poznat kao jedan od najveštijih savremenih baratalaca jezikom, te se društveno angažovani motivi u njegovim radovima neretko nalaze u sklopu metafora. Povrh toga, korišćenjem i spojem tradicionalnih i modernih interpretacija pojmova, autor identifikuje paralele kroz vekove kulture svog naroda, uspevajući da naposletku iz njih izvede opšte zaključke koji analiziraju, komuniciraju i opisuju, koliko aktuelna pitanja, toliko i ona opšta jedne zajednice koje prolazi kroz društvenu i istorijsku krizu, poput krize iz 1990-ih. Stoga me je zanimalo da na primerima pojedinih pesama ispitam na koji način Bećković prikazuje pitanje nacionalnog identiteta, da li ga shvata u smislu u kom isključuje druge narode i kreira tenzije prema njima, da li nacionalni identitet shvata kao vrhunsku i jedinu vrednost, ili možda istovremeno i ukazuje na negativne elemente.

U tom smislu stigao sam do pitanja Na koji način je nacionalni identitet predstavljen u pesmama Matije Bećkovića?

(nastaviće se…)