Есеј: „КОНЦЕПТ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА У ПОЕЗИЈИ МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА“ (1)

Крајем двадесетог века, на балканском полуострву престала је да постоји заједница народа – Социјалистичка Федеративна Република Југославија, што представља редак пример нестанка нације, југословенске, пре него што је она стигла да заврши процес свог формирања.

Колико историјских, културних, политичких, религијских и других разлога сваки од народа који су чинили ову заједницу имају за суживот, толико, учинило се крајем 1980-их, имају и за неслогу и конфликте. Сам идеал југословенског јединства показао се неостваривим и пре првих жртава ратова који су уследили након 1990-е, који су представљали завршетак и кулминацију тензија и непремостивих разлика због којих југословенски идентитет никада није до краја био успостављен.
Када говоримо о нацијама и националном идентитету, као и национализму, треба напоменути да је национализам (1) појам који обухвата осећања припадности и љубави појединца или групе истих према свом заједничком етничком пореклу и заједници која дели неке елементе као што су језик, култура, религија, историјска прошлост, али такође национализам подразумева и приврженост интересима своје земље на начин који неретко занемарује или штавише, иде на штету потреба и права других народа. Овај концепт може у екстремним ситуацијама прерасти и у мржњу и нетрпељивост ка другим нацијама. Социјалистичка Федеративна Република Југославија је била унија шест народа који, више или мање, деле заједничко порекло и језик. Идеја „братства и јединства” која је била посебно наглашавана у социјалистичкој Југославији на чијем челу је био Јосип Броз Тито након Другог светског рата је, иронично, самом идејом наџаједништва допринела сопственом лому; наиме, утиска сам да је идентитет југословенске нације врло брзо показао да је немогуће потиснути националне а касније и националистичке традиције осећања припадника ових шест народа.

(1 “Национализам.” Велики Речник, 5 Феб. 2017, velikirecnik.com/2017/02/05/nacionalizam/.)

У погледу поимања нације, песник Матија Бећковић каже да један језик постаје језик тек када добије свој превод Библије, а да један народ постаје народ када сам напише своју Библију (2).

Уколико узмемо у обзир да је вишеструка метафоричност одлика многих Бећковићевих стихова и говора, и да је употреба појединих метафора историјски нетачна али реторички ефектна, можемо се сложити са њим у идеји да је традиција поезије (поготово усмене) имала дубоке корене у српској култури и историји; и да је била не само књижевно већ и политички и друштвено важна.

Рад Вука Стефановића Караџића на скупљању народних песама одвија се паралелно са успостављањем Србије као модерне државе у 19. веку, а у његовим збиркама косовски циклус песама одиграо је важну улогу јер је својим, скоро библијским описом ове битке, учинио да често просечан читалац / слушалац оног времена (али и касније) меша песничку истину и мит са историјским чињеницама. Такође, захваљујући улози народне поезије и романтичарских песника у 19. веку, развила се и идеја да песник, односно фигура песника има велику моћ – он је тај који сажима потребе једне нације и има обавезу да говори о њој и у њено име. Случај Матије Бећковића показује да песничка реч није само ствар неког личног интимног читања већ може да буде иницијатор или елемент и ширих друштвених потреса.
Природа стихова овог песника се заснива на вештој игри речи које у себи крију критику друштва, а понекад је тешко недвосмислено утврдити кога тачно аутор критикује. Ови стихови су резонирали кроз времена у којима су писани, а понајвише након Титове смрти, представљајући се као нека врста гласа народа. Може се, дакле, рећи да значај Матије Бећковића у српској култури лежи у времену и околностима у којима је стварао, и у томе што је међу првима почео да јасније истиче елементе националног идентитета, али и национализма. Познато је да је био међу првима који су 1991. критиковали власт Слободана Милошевића, скоро пуну деценију пре него што се иста завршила општим народним протестом 2000. Баш та привидна моћ погледа у будућност, његово познавање

(2 Матија Бећковић, “Горски Вијенац је наше Свето Писмо” уБеседе.)

менталитета народа којем припада, и коначно, скоро култни статус који Бећковић ужива у српској култури чине рад овог аутора обавезним штивом за разумевање друштвено-политичког стања српског и других балканских народа у периоду друге половине двадесетог и почетком двадесет и првог века.
На који начин је национални идентитет представљен у песмама Матије Бећковића?

Концепт националног идентитета је опште присутан у поезији Матије Бећковића. Овај аутор је публици познат као један од највештијих савремених бараталаца језиком, те се друштвено ангажовани мотиви у његовим радовима неретко налазе у склопу метафора. Поврх тога, коришћењем и спојем традиционалних и модерних интерпретација појмова, аутор идентификује паралеле кроз векове културе свог народа, успевајући да напослетку из њих изведе опште закључке који анализирају, комуницирају и описују, колико актуелна питања, толико и она општа једне заједнице које пролази кроз друштвену и историјску кризу, попут кризе из 1990-их. Стога ме је занимало да на примерима појединих песама испитам на који начин Бећковић приказује питање националног идентитета, да ли га схвата у смислу у ком искључује друге народе и креира тензије према њима, да ли национални идентитет схвата као врхунску и једину вредност, или можда истовремено и указује на негативне елементе.

У том смислу стигао сам до питања На који начин је национални идентитет представљен у песмама Матије Бећковића?

(наставиће се…)